Branko Pavlović

ŠTA DA SE RADI?

Zvuči poznato, ali hajde da ipak (bez ikakvih pretenzija da se poredim sa Černiševskim) ispitamo mogućnosti koje su pred Srbijom, nakon (hronološki, a ne po važnosti) raspisivanja predsedničkih izbora i odluke EU da, kršeći osnovne principe međunarodnog prava i povelje UN, jednostrano prizna nezavisnost Kosova i jasno izraženog stava da nema članstva u EU za Srbiju, ako se ne odrekne Kosova.

Operativno, mogućnosti su sledeće: 1) da Koštunica podrži Tadića, 2) da Koštunica podrži Nikolića, 3) da Koštunica formira novu vladu i otkaže predsedničke izbore. Idemo redom.

1) Podrška Tadiću je teorijski moguća samo pod uslovom da u sredu 19. decembra Savet bezbednosti UN odluči da se ide u novu rundu pregovora između Beograda i Prištine. Nakon stava EU od petka 14. decembra, to je praktično nemoguće da se dogodi. Samo u tom slučaju bi bilo racionalno da Koštunica podrži Tadića. U svakom drugom slučaju bi Koštuničina podrška Tadiću značila, istovremeno, prihvatanje gubitka teritorije i političko samoubistvo. Nije verovatno da Koštunica povuče nezakonit i nepametan potez.

2) Koštunica može da podrži Nikolića na dva načina: da ga direktno podrži i da bojkotuje izbore. U oba slučaja je Koštunica sasvim sigurno u velikoj medijskoj ofanzivi objašnjavajući pogubnost predloga EU za nas i besmislenost da se vezujemo za organizaciju koja dokazuje da samo prividno insistira na nekim prihvatljivim vrednostima, a da je u pozadini ogoljena želja za dominacijom u svetu. Dakle, kakav god oblik podrške bio, centralna tema je izgradnja jednog otrežnjenog (nasuprot dosadašnjem bajkovitom) odnosa prema EU. U tim okolnostima nema sumnje da je Koštuničina podrška nužan i dovoljan faktor za pobedu Nikolića na izborima. Ta i takva pobeda nužno znači i formiranje nove vlade.

3) Ono o čemu nije do sada bilo reči u javnosti, a meni se čini najlogičnijim, je sledeći scenario: a) rasprava u Skupštini o Kosovu u petak 21. ili ponedeljak 24. decembra sa oštrom rezolucijom kao ishodom rasprave, b) premijer podnosi ostavku i odmah se formira nova vlada u kojoj SRS dobija ono što je imala DS, a SPS malo manje od onoga što je imao G17 i nema parlamentarnih izbora do 2011.godine, v) smena predsednika skupštine na čije mesto dolazi član SRS, g) poništenje raspisanih predsedničkih izbora („neće Srbija imati predsedničke izbore kada to hoće Solana, nego kada to odgovara našem zakonu i našim interesima“ kao mogućim objašnjenjem), d) izmena Ustavnog zakona kojim to odlaganje postaje zakonito, đ) pravljenje koalicije za lokalne izbore i sprovođenje lokalnih izbora pre predsedničkih. Tehnički je možda jednostavnije promeniti predsednika skupštine, pa izabrati novu vladu, pa u tom smislu redosled poteza može biti i drugačiji.

Meni se čini da je čitav niz drugih teza koje se pojavljuju u javnosti, od kojih ću se osvrnuti samo na neke, potpuno neuverljiv. Kao, važno je da Solana ne vezuje prijem u EU za naše odricanje od Kosova. Hoće se reći da je Solana u oštrom sukobu sa predsednikom Francuske i premijerom Velike Britanije? Smešno. Druga teza je da za pobedu na predsedničkim izborima nije ni potrebna podrška Koštunice. Zbir glasova koji su na parlamentarnim izborima ove 2007.godine dobili SRS, DSS i SPS gotovo je jednak broju glasova koje je na parlamentarnim izborima 2000. dobio DOS. Zato je svaki dalji komentar suvišan. Treća teza, da će se glasači DSS-a opredeliti nezavisno od stava Koštunice, je dvostruko pogrešna. Jednom zbog toga što za značajan deo tih glasača stav Koštunice ima veliku važnost, a drugi put zbog toga što će Koštunica sigurno biti u oštroj dnevnoj kampanji u obrazlaganju svojih stavova, što će izvesno dovesti do gotovo 100% homogenizacije njegovog biračkog tela.

Biće zanimljivo videti u kom pravcu će se stvari na političkoj sceni odvijati, ali jedno je sigurno: Srbija se od iluzije kako će je EU ili neko drugi razvijati, mora okrenuti sopstvenim snagama i sopstvenoj proceni optimalnog razvoja.

U Beogradu, 17.12.2007.godine