Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi
Debate:
Kosovo i Metohija
Srbija i Crna Gora
Srbija i NATO
Srbija među ustavima
Crkva i politika
Kuda ide Srbija?
Svet nakon 11. septembra
Istina i pomirenje na ex-YU prostoru
   
  Komentari:
Politički život
Kolumne Đ. Vukadinovića i S. Antonića
Kulturna politika
Ekonomska politika
Polemike
BiH - deset godina posle Dejtona
Savremeni svet
   
  Pregledi:
Prenosimo
Prikazi
Hronika
Ankete
   
 

KOMENTARI

Politički život

 

 

Aleksandar Pavić

LETVA IMA DVA KRAJA

Ekstremi ne mogu jedni bez drugih. Jedni se drugima hrane, a ustvari i jedni i drugi jedu supstancu društva - grizući poput štetočina i sa leve i sa desne strane. Kad progrizu onda se sukobe, a kolateralna šteta je uvek ogromna.

Nenad Čanak i njegovi ''anti-fašistički'' istomišljenici, potpuno ubeđeni u ispravnost isključivo svojih stavova, prete da će se sa ''fašistima'' obračunavati letvama, pa i gore - govori se o "krvi koja će poteći ulicama". I, verovatno ne mareći za to, otvaraju Pandorinu kutiju, spiralu budućeg nasilja. Jer, neki drugi, isto toliko ubeđeni u isključivu ispravnost svojih stavova, sutra će s punim pravom pretiti letvama i krvlju nekim drugima - da li Čanku i njegovima, svejedno je.

Netolerantnost u Srbiju nije doneo Nacionalni stroj. Doneli su je oni koji su pevali – i pevaju – "ko drukčije kaže, taj kleveće i laže" (politička korektnost sa kalašnjikovim u ruci), pritom zadržavajući pravo da kleveću svakog ko im se ne dopada - ideološki ili imovinski.

Nacizam je taj koji je prvi napao Jugoslaviju, divljački bombardujući otvoreni grad Beograd 6. aprila 1941. Dvanaest dana kasnije, Jugoslovenska vojska je kapitulirala. Neki se njeni oficiri nisu dali, već su, prvi u porobljenoj Evropi - što je dokumentovana istorijska činjenica van "drukčije kazujućih, klevećućih i lažućih" partijski-odobrenih "istorija" - digli barjak otpora na Ravnoj Gori, u maju 1941. Za to vreme je Pakt Ribentrop-Molotov još uvek bio na snazi. Jugoslovenskom komunističkom vođstvu tada naci-fašizam još uvek nije smetao. Zasmetao je tek po direktivi, posle 22. juna 1941. i početka nacističkog napada na SSSR. Da li je i sad, možda od neke nove "Kominterne" koja prisvaja pravo da smenjuje "nepodobne režime" svuda u svetu, stigla direktiva za neki novi mikro-ustanak, pa je odjednom "bauk fašizma", koji je možda produkt iste laboratije, neophodan kao potka?

Ima istoričara koji tvrde da je i sam Hitler bio podržan od strane određenih međunarodnih krugova, bez čije podrške nikad ne bi postao ono što jeste - čak možda istih koji su organizovali Lenjinov dolazak u plombiranom vagonu na Finsku stanicu u Petrogradu 1917. A sad je pravo vreme da se u Srbiji zamuti voda.

Ogromne su žrtve pale u Jugoslaviji tokom Drugog svetskog rata. One bi svakako bile neuporedivo manje da uže vođstvo Komunističke partije nije rešilo da svesno izaziva nacističku odmazdu prema civilnom stanovništvu, kako bi ono, oterano u šumu, bilo lakši regrutni plen za razne "proleterske brigade" koje su mu nudile utočište i spas. I tu običan narod nije kriv, već oni koji su mu svesno navlačili okupatora, izbeglištvo, bedu i smrt na leđa po direktivi. Da li se opet sprovodi slična kampanja, da li se naci-fašisti svesno provociraju i prizivaju da bi bilo "što gore to bolje", da bi se neupućeni što lakše regrutovali – u redove i jednih i drugih?

General Mihailović, u skladu sa dogovorom sa Saveznicima, rešio je da privremeno smanji intenzitet otpora u Srbiji, izbegavajući represalije od 100:1 i 50:1, i čuvajući snage za vreme kada će Saveznici izvršiti desant negde na poroboljenom kontinentu. Drugi razlog smanjenja intenziteta otpora u Srbiji bio je prebacivanje snaga u NDH, da se spreči ustaški pokolj nad srpskim stanovništvom. Zbog mešetarenja vođstva Komunističke partije, Mihailovićeve snage svoj naum nisu mogle da sprovedu u delo. Zato su i žrtve fašizma u Jugoslaviji bile tako velike - da bi Komunistička partija mogla da dođe na vlast. Dakle, da nije bilo naci-fašista, ne bi bilo ni nove revolucionarne vlasti. I evo danas, čim treba stvarati neko novo (pred)revolucionarno stanje u Srbiji, u pomoć pritiču ''fašisti''. Kao poručeni (?).

Da Nenad Čanak i njegove pristalice prete letvama istinskim fašistima među šiptarskim vođama na Kosmetu, bili bi mnogo ubedljiviji u Vojvodini. Jer to je fašistička opasnost koja je mnogo starija, realnija i dokazano smrtonosnija od Nacionalnog stroja. A ne vidimo ni da su predstavnici Hrvatske Stranke Prava dočekani letvama prilikom svoje posete Vojvodini, niti da je Ivana Dulić-Marković, koja se sada oglašava po pitanju Nacionalnog stroja, držala letvu umesto hladnog sokića dok je tada sedela sa neo-ustaškim Pravašima za istim stolom. Gde nema principijelnosti u ekstremizmu, tu može biti reč samo o zadatku, zlonamernosti - ili ljudima niže inteligencije kojima neko vešto manipuliše. To nije nikakva teorija zavere, već obična logika.

A evo kojim pravcem ide logika koju su pokrenuli Nenad Čanak i društvo. Da li sutra treba oni koji su, na primer, i dan-danas revoltirani partizanskim pokoljima u "oslobođenoj" Srbiji, oni koji smatraju da je ideologija odgovorna za smrt na desetine miliona ljudi u SSSR-u i drugim zemljama tokom 20. veka da se maše za letve svaki put kada neki neokomunisti - ili "partizanska deca" (kako se Čanak deklariše) - hoće negde da marširaju? Ili možda treba pretiti letvama svim sadašnjim pristalicama Nato-pakta, za kojeg se argumentovano može tvrditi da je čizma novog globalnog korporativnog fašizma? Svima koji kažu da treba, Čanak i slični su svojim ponašanjem dali za pravo.

Isuviše dugo u ovoj zemlji glavnu reč vode raznorazni "čuvari istine". Od njih i njihovog duhovnog potomstva najvećim delom i izvire sve ono što se može nazivati istinskim "govorom mržnje". Njihove frakcionaške borbe i dan-danas opterećuju političku scenu Srbije. Pritom je zanimljivo da neka "partizanska deca" poput Čanka za izvornu pojavu ''fašizma'' krive Slobodana Miloševića i Miru Marković, ljude besprekornog partizanskog pedigrea. Očigledno se, kad se želi zamutiti voda, bez fašista ne može, makar ih i izmišljali. Samo još jedna potvrda da ekstremi hrane jedni druge - pogotovu kada su na sličnim zadacima.

Niti su oni koji su bacali kamenice niti oni koju su marširali u Novom Sadu 7. oktobra 2007. suština Srbije. Takvi su samo već predugo najglasniji. Ko im je glavni urednik - za to još nema konkretnih dokaza. Ali da želi ovoj zemlji dobro - ne želi. U taj matriks Srbija ne sme da upadne. Nema razlike između ''fašista'' i ''anti-fašista'' koji koriste iste metode i isti rečnik.

9. oktobar, 2007.

 

 

 

 

 
 
Copyright by NSPM