Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi
Debate:
Kosovo i Metohija
Srbija i Crna Gora
Srbija i NATO
Srbija među ustavima
Crkva i politika
Kuda ide Srbija?
Svet nakon 11. septembra
Istina i pomirenje na ex-YU prostoru
   
  Komentari:
Politički život
Kolumne Đ. Vukadinovića i S. Antonića
Kulturna politika
Ekonomska politika
Polemike
BiH - deset godina posle Dejtona
Savremeni svet
   
  Pregledi:
Prenosimo
Prikazi
Hronika
Ankete
   
 

KOMENTARI

Politički život

   

 

Aleksandar Pavić

COBEL, POLT, VORDSVORT - NAŠI SUROVI PRIJATELJI

Još je Sveti Vladika Nikolaj govorio da su naši neprijatelji ustvari naši surovi prijatelji, da nam ispravljaju staze i šibaju nas posledicama naših sopstvenih grehova. To se sada može reći i za sadašnje ambasadore Nemačke, SAD i Velike Britanije, koji su svojim skorašnjim nastupima uzburkali inače smušenu srpsku javnost.

Na prvom mestu se mora podvući činjenica da su upravo ambasadori ovih zemalja - bez obzira na ličnosti koje su zauzimale te položaje - u vremenu posle 5. oktobra neprekidno i neizostavno proglašavani ne samo srpskim prijateljima, već strateškim partnerima, saveznicima, čak dobrotvorima, i, naravno, našim učiteljima demokratije. Doskora je sve, skoro bez izuzetka, što bi dotični diplomatski predstavnici izgovorili bilo tretirano kao sveto pismo, kao mudrost pred kojom bi se i Solomon postideo. Oni su imali otvorena vrata, ne samo kabineta nosilaca najviših funkcija u zemlji, već, i što je bitnije, svih srpskih medija, a pogotovu onih koji se dotiraju iz budžeta.

I ti naši prijatelji su, kako sam ambasador Polt kaže, uvek bili sa nama krajnje otvoreni - mnogo više nego što su njihovi srpski prijatelji - dosovske vlasti - bili otvoreni prema ne samo njima nego i nama, koji nismo ni u vlasti ni blizu nje. Otvoreno su nam od početka "demokratskih promena" uručili politiku uslovljavanja, metodu štapa i šargarepe rezervisanu za neposlušne domaće životinje - i "demokratske vlasti" su je, uz povremene potmule, nejasne i krajnje slabašne izlive bojažljivog negodovanja, prihvatile – i to u ime svih, bez toga da ih je iko za to ovlastio. Glumljena nevoljnost je bila očigledno samo u funkciji zavaravanja domaće javnosti. Kakva je sve spremnost iskazana, kakva su sve obećanja davana iza zatvorenih vrata, saznaćemo tek u nekoj bližoj ili daljoj budućnosti.

Čim smo sa tako nepodnošljivom lakoćom prihvatili prvu posetu španskog bombardera i bivšeg (?) teroriste Havijera Solane Beogradu, čim smo dozvolili da se jedan bivši predsednik zemlje kidnapuje i izruči jednom stranom, političkom sudu, i to na Vidovdan, čim smo dozvolili da nas posećuju piloti koji su ovu zemlju bombardovali - sa osmesima sa obe strane, čim smo dali zeleno svetlo NATO trupama za slobodan prolaz kroz našu zemlju i puni imunitet za bilo kakva eventualna zlodela njivovih vojnika dok uživaju naše «gostoprimstvo», čim smo dozvolili da se strani specijalci uključe u potragu za "haškim beguncima", čim smo "prodali" SARTID, luku Smederevo i još četiri firme za 26 miliona dolara Ju-es-stil-u, čim smo dopustili da ne prođe sedmica bez vrtenja "filma o Škorpionima" i spominjanja šiptarsko-američkih terorista braće Bitići na državnom dnevniku, čim smo dozvolili ambasadorima zemalja koje su učestvovale u bombardovanju ove zemlje, koje je prouzrokovalo štetu od desetine milijardi dolara, da glume humanitarce deleći mrvice od onoga što duguju ovom narodu po osnovi ratne odštete kao "humanitarnu pomoć", čim smo prihvatili da uništavamo vojsku i naoružanje u jednom bezakonom okruženju, da nam britanski narednici postrojavaju generale i da nam vojne plavuše objašnjavaju kako je to sve dobro za nas, čim smo dozvolili da nam ministar spoljnih poslova otvara slovenačke samoposluge u Beogradu - kakav smo (tj. su) tretman očekivali?

Ambasador Polt je pre koji dan na televiziji rekao da su Amerikanci «naši prijatelji», da ne žele da nas lažu i da nam govore sve otvoreno. Sigurno je da nam ne govore sve, ali što se tiče Kosova i Metohije i ulaska u "evro-atlantske integracije", tu su prilično jasni. Dakle, uslovi su "kooperativnost" po pitanju evro-atlantskog viđenja kosmetskog rešenja i po pitanju Haškog tribunala. I, kao što je američkog ambasadora protumačio prevodilac - ne možemo "i jare i pare". Drugim rečima, ne može se u isto vreme hteti u neku organizaciju a da se ne prihvataju njeni uslovi za ulazak. I pritom treba biti jasan: svaki klub ima pravo da postavlja svoje uslove za ulazak novih članova. Oni čak ne moraju da budu isti za sve članove, mogu da budu dvostruki, trostruki ili četvorostruki. To je pravo tog kluba, kao što je pravo potencijalnih članova da odustanu od kandidature ili da potraže neke druge klubove. Niko u stvarnom svetu nikome ne duguje ništa, čak ni fer tretman, i to će neka sledeća srpska politička elita najzad shvatiti i prestati da demagoški kukumavči nad raznoraznim svetskim «nepravdama».

Ambasador Vordsvort je, sa svoje strane, rekao da ćemo morati kad-tad da priznamo nezavisno Kosovo ako želimo da se jednog dana nađemo zajedno u EU, jer jednostavno ne ide da se buduće članice Evro-Sojuza međusobno ne priznaju. Jasno kao dan, koliko god bilo licemerno.

Onda se svemu priključio nesrećni ambasador Cobel, koji je bio najrečitiji. Prvo je rekao da se, neprihvatanjem kosovske nezavisnosti, rizikuje otvaranje pitanja Vojvodine i Raške. I to je tačno, i nešto što se može očekivati, između ostalog, upravo od zemlje čiji je g. Cobel ambasador. On je takođe rekao da se "Srbi i Albanci nikad neće dogovoriti" oko Kosova. To je, takođe, tačno, kao što je tačno i to da upravo nemačka politika omogućava kosovskim Šiptarima da budu nepopustljivi i da ne prihvate ni jedan dogovor koji bi odgovarao Srbima i Srbiji. Ali - g. Cobel je rekao svoje, a naša strane - nije. I u tome je ustvari najveći problem, i jedan od razloga zašto je tačna još jedna tvrdnja g. Cobela: da "Srbija zaslužuje bolju političku elitu", što bi moglo da potpiše biračko telo dovoljno veliko da njegovom kandidatu bude ponuđen mandat za pravljenje vlade posle nekih narednih izbora.

Post-oktobarska politička elita nije bila iskrena od početka sa bilo kim - ni sa svojim spoljnim dobrotvorima, koji su finansirali njen dolazak na vlast, ni sa narodom kojem se čitavu deceniju nudila kao alternativa prethodnom sistemu. Treba ponoviti da mi ne znamo šta su sve pripadnici dosovske koalicije obećali Zapadu tajno, ali od onoga što su obećali javno skoro ništa nije ispunjeno a i ono što jeste urađeno je na jedan mučan i polovičan način. Dakle, dosovska vlast nije suštinski reformisala srpsku privredu i postavila temelje za utemeljen, stabilan ekonomski rast koji bi privukao poverenje istinskih stranih i domaćih ulagača. Monopoli Miloševićevih profitera ne samo da nisu oslabljeni, več su čak i ojačani. Sudovi, koji bi dali ne samo opštu pravnu sigurnost već i onu bez koje istinski slobodno poslovanje nije moguće, nisu oslobođeni ni sporosti ni korupcije. Državna administracija ostala je pri evropskom vrhu po pitanju podmitljivosti, bivajući možda čak i gora po tom pitanju nego tokom devedesetih godina prošlog veka. Još uvek nije donete zakon o denacionalizaciji. Privatizacija je proces u koji skoro niko nema poverenja, izuzev "insajdera" kojima je garantovana pobeda na "transparentnim" tenderima. A pre koju sedmicu su neke evropske vlade izrazile iskrenu zapanjenost činjenicom da Srbija još uvek nema nezavisnu reviziju budžeta, što je čini izuzetkom među evropskim državama.

Da ne govorimo o opštem utisku koji dosovske vlasti ostavljaju - udvoričko i ponizno ophođenje prema strancima uz maksimalnu bahatost prema domaćoj "boraniji". Uz to, umesto da, imajući iskustva tranzicije u čitavoj Istočnoj Evropi u prethodnih deset godina, preuzmu najbolja, dokazano uspešna rešenja, dosovske vlasti nisu propustile nijednu priliku da izaberu najgore primere. Naši "surovi prijatelji" među ambasadorima zasigurno znaju s kim i kakvim «ekspertima» razgovaraju, kakvo je bilo materijalno stanje njihovih "partnera" kada su ih skoro gole i bose dovodili na vlast i kakvo je ono sad. Nije ni čudo što su se, verovatno nehotice, toliko i opustili u svojoj bahatosti.

Da je skoro bespogovorno ispunjavanje svih spoljnih uslova od oktobra 2000. bar bilo praćeno istinskim a ne površnim reformama celokupnog sistema, čak ne ni po obrascima EU, već po praksi drugih uspešnih sistema, onda bi sa sigurnošću mogli i da se kao narod i država orijentišemo u vremenu i prostoru, da sa sigurnošću znamo ko o nama šta misli i sa kim možemo praviti istinska partnerstva na obostranu korist. Da nam je država postala oličenje efikasnosti, da je carina postala efikasna i nekorumpirana, tenderi pošteni, privatizacija otvorena za sve, da je teret tranzicije ravnomerno raspodeljen, stekli bismo, ako ne univerzalno poštovanje, a ono bar poziciju ozbiljnog sagovornika i potencijalno opasnog suparnika. Bilo bi tek tad očigledno da je Srbija uistinu ono što njene elite retorički tvrde – temelj stabilnosti na Balkanu i lokomotiva njegovog budućeg ekonomskog razvoja. Od svega toga, međutim, skoro ništa.

Ali, vratimo se našem najsurovijem prijatelju, Cobelu, dok je još, bar zvanično, nemački ambasador u Srbiji. Čovek je imao još par zanimljivih primedbi. Na primer, rekao je da «pametni savetnici» predsednika i premijera države nikom ne uspevaju da objasne tačno značenje formule «više od autonomije, manje od nezavisnosti». Ovde bi g. Cobelu i širim diplomatskim krugovima komotno moglo da se priključi maltene celo biračko telo Srbije. Možda zato i Rusi, u polu-očajanju, već ko zna koji put izgovaraju da «ne mogu biti veći Srbi od samih Srba». Jer, niko ne zna šta zapravo Srbi (tj. srpske vlasti) hoće sa Kosovom i Metohijom. Mada, opet... ima nekih naznaka. Povremeno se od nekog člana srpskog pregovaračkog tima, poput Slobodana Samardžića, mogu čuti biseri jasnoće, poput onoga od pre oko mesec dana da mi nikako ne želimo da vratimo na Kosmet čak ni onaj broj vojnika na koji imamo pravo po Rezoluciji 1244, već da samo želimo da očuvamo – «membranu suvereniteta» na Kosmetu, tako što će ono, na najformalniji – ali i najmanje suštinski – način ostati u sastavu Srbije, ali tako da niko iz Srbije tamo neće moći da kroči.

To je, dakle, ta kosovska politika za koju se politička elita koju g. Cobel s pravom proziva zalaže. Ko u Srbiji je spreman ne da gine, već čak i da se zanima za «membranu suvereniteta» na Kosmetu? I da li je to nešto što može istinski da pokrene velike sile poput Rusije i Kine da se žestoko bore za srpsko pravo na «svetu kosovsku zemlju»? Ili se možda nekom ne čini da je politika sadašnjih srpskih vlasti nešto na čemu bi joj i Pilat zavideo? Em nemaju jasnu koncepciju koju iko razume, još je lopta prebačena u ruke velikih sila – «prijtaleljskih» i «neprijateljskih». Pa, eto, ako oni odluče da Kosovo ipak nekako dobije nezavisnost, mi ćemo slegnuti ramenima, pošto smo se «zalagali», upućivali «oštre proteste», i ko zna šta još, a nad nama je ipak učinjenja još jedna «nepravda», a čak su nas i Rusi još jednom «izdali». I, zbog te nepravde, mi nikad nećemo priznati nezavisno Kosovo, makar i po cenu izolacije, pa nek' «naša deca» vraćaju ono što smo mi bez borbe izgubili. Spoljnim posmatračima, kojima su uši pune junačkog busanja u junačke grudi kosovske može izgledati u najmanju ruku čudna generacija koja namerava da od svoje dece traži ono što sama nije imala smelosti da radi.

Upravo zbog ovakvog izopačenog rezonovanja, treba obratiti pažnju na još jedno upozorenje našeg prijatelja, g. Cobela, da se Srbija «ukopava» u jednu politiku u kojoj «ne može pobediti». Jer, to se upravo i dešava. Jedno čisto retoričko, verbalno «ukopavanje», bez ikakve dinamike, bez bilo kakvih kontra-predloga, «kontranapada» kakvog predlažu, na primer, Srpske Dveri, bez ičega osim uporno izrečenih tvrdnji da «nikad nećemo priznati nezavisno Kosovo» - mada ćemo ipak, po skorašnjim rečima ministra Parivodića, «samo prihvatiti defakto stanje»(!). Drugim rečima, «uzmite nam Kosovo, samo nemojte da bude da smo ga mi dali».

Treba priznati da se, za razliku od Miloševićeve retorike, ova sadašnja bar odriče ikakvih mogućnosti da neko uludo gine za nešto za šta se ne misli ozbiljno ratovati do kraja. Garancija za to je tekuća «reforma» vojske. Ali čemu onda pozivanje na Kosovski zavet, kada je takva politika njegova sušta suprotnost? Čemu «ukopavanje» i veštačko sužavanje opcija? Ruski diplomata Čizov je, u skorašnjem intervjuu «Politici» postavio retoričko pitanje: «šta ako Srbi polude?», aludirajući na zapadne argumente da će Šiptari da «polude» ako ne dobiju nezavisnost. Drugim rečima, našim ruskim i kineskim prijateljima bi i te kako dobro došla nekakva pomoć i sa naše strane, kakvu Šiptari svojim divljanjem pružaju svojim prijateljima. Jer time pokazuju da im je do Kosova stalo, da su spremni na sve da bi ga dobili. Našta smo mi spremni, osim na «više od autonomije, manje od nezavisnosti», na «membranu suvereniteta», na odricanje čak i od onoga što nam Rezolucija 1244 garantuje? Ako ne na terorizam, da li na otvaranje pitanja svih granica na Balkanu? Ili samo unutar Bosne i Hercegovine? Ali tamo su srpske vlasti pomogle stranci Milorada Dodika da odnese apsolutnu pobedu, kako bi sada svi mogli horski da govore da nema ama baš nikakve povezanosti između slučaja Republike Srpske i Kosova i Metohije.

Dobro, zaboravimo na otvaranje pitanja granica na Balkanu – imamo najavljenu «diplomatsku ofanzivu». To jest, imali bi, kada bi predsednik Tadić hteo da akredituje naše ambasadore u Moskvi, Londonu, Rimu, Briselu, Otavi, Bratislavi... Gde su bar naša silna kulturno-umetnička društva, da se pošalju put Rusije i Kine, zajedno sa po kojim akademikom ili mladim akademskim lavom, i da se ne skidaju sa njihovih televizijskih kanala dok god borba traje? A da ne zaboravimo i predlog predsednice Koordinacionog centra kako bi Kai Eide trebalo da zameni Ahtisarija, što je dvostruka greška u koracima: prvo, svi dobro znaju da je Ahtisari samo kurir, a drugo, ako nekog mi predlažemo, unapred se slažemo sa bilo čim što će on kasnije i predložiti. Takve nam, dakle, «ofanzive» ne trebaju. Pa šta onda imamo? Ništa, osim pukog, retoričkog «ukopavanja» na koje nas je naš surovi prijatelj, g. Cobel, tako lepo upozorio. Kvarimo odnose a nismo spremni da ni u tome idemo do kraja. U tom slučaju je politika «realista» poput Vesne Pešić, na primer, daleko hrabrija, otvorenija i poštenija.

Zato, danke, herr Zobel. Vaša diplomatska karijera u Srbiji zasigurno je zapečaćena, ali vaša iskrenost će sigurno nedostajati. Više ste poštovanja pokazali prema ovom narodu, čak i kao neprijatelj, nego oni koji u njegovo ime vladaju.

16.04.2007.g.

 

 
 
Copyright by NSPM