Jovana Papan

Bolest Srbije

Da su se na subotnjoj sednici parlamenta poslanici „demokratskog bloka“ uopšte udostojili da odgovore na pitanje radikala, zbog čega je toliko važno da nas prime u Evropsku uniju, sigurno bi sve prisutne u sali doveli u životnu opasnost. Nije, ruku na srce, da svi ne znamo šta bi tom prilikom rekli, budući da smo se proteklih godina siti naslušali objašnjavanja „evropske ideje“, kroz bujicu izraubovanih fraza – od borbe za demokratiju, pravdu i slobodu, poštovanj e zakona, razvijanj e poverenja u institucije i vrednosti građanskog društva, do unapređenja razumevanja, tolerancije i međusobnog poštovanja, promocije zajedničkih interesa svih građana, itd. Problem je međutim, što bi, posle onoga što smo protekle nedelje videli i čuli u toj istoj skupštini, od tih istih ljudi koji u slobodno vreme sa takvim pesničkim žarom u očima veličaju dobro, lepo, i istinito, potezanje pravde i dostojanstva sa njihovih usana moglo da izazove samo opasne paranormalne fenomene poput propadanja plafona, krivljenja mikrofona, i iskakanja eksera iz tapacirunga skupštinskih stolica.

Sočne psovke upućene iz skupštinskih klupa, i gadne uvrede poslate sa govornice, koliko god prostački i poražavajuće delovale na gledaoca koji od parlamentarizma očekuje makar nešto malo više od pijace, još su i najmanji problem. Osim što govore o nedostatku vaspitanja, one još uvek ne znače da je neko loš i pokvaren čovek, već samo nepristojan. To što ste malo vulgarni, ne povlači automatski i da ste spremni da gurate ljude niz stepenice, prodajete pokvaren kajmak majkama s malom decom, ili trampite sopstvenu dušu zarad funkcije. Ali onako drsko demonstriranje nemorala i makijavelizma bez fasade, sve sa pripadajućim nacerenim hohštaplerskim pogledima preko govornice, koji bi valjda trebalo da zamene bilo kakav pokušaj opravdanja za težak bezobrazluk i političku muvačinu kojima smo svedoci, pogubno je po opstanak bilo kakvih normi kako u našem političkom životu, tako i u društvu uopšte.

Svi smo mi naravno svesni da u politici ima mnogo beskrupulozne borbe za vlast, i da je tako bilo od kako je sveta i veka. Ipak, od političara nekako očekujemo da se bar potrude da održe kakav-takav privid, da im je dobrobit države i građana važnija od lične koristi, tj. da se samo zarad doprinosa opštem dobru i bore za tu vlast. No kada, kao što se sada desilo, političari sasvim prestanu da se trude da održe makar i taj privid, možemo da konstatujemo da je zaista došlo poslednje vreme i za politiku, i za uređenu državu.

Pre svega, oni time pokazuju da su društvo već doveli do stanja potpune oguglalosti, i nemoći da reaguje na svakodnevne orgije kulovluka i nemorala najstrašnije vrste. Pošto znaju da im se „može“ da se ponašaju kako im padne na pamet, i da nema nikog pred kim bi morali da se pravdaju za svoja nepočinstva, zašto bi uopšte i pazili na formu? To je tužna dijagnoza današnje situacije, u kojoj je prosečni građanin Srbije toliko izmrcvaren, obamro, ispran, pregladneo i fizički i psihički, da mu pored svih drugih poraza, ne nedostaje više ni elementarno dostojanstvo države i njenih institucija. Posle tomova neispunjenih obećanja, i stotina afera zbog kojih niko nije morao da odgovara, zlurado nakežene face političara koji više ne kriju likovanje zbog činjenice da im se ništa ne može, pravo su uputstvo ljudima da odustanu od glupe i ničim izazvane nade da bi ovi mogli ikada da učine i nešto dobro za njih.

Osim što nam postavljaju dijagnozu teške bolesti koju su i sami doveli do akutnog stadijuma, naši elitni političari ovakvim ponašanjem uzrokuju i još pogubnije i dalekosežnije dodatne komplikacije i sekundarne infekcije društva. Ako je običan čovek nošen naivnim entuzijazmom i verom u boljitak posle petooktobarskih promena, možda i poželeo da zaigra pošteno, ili bar da ostavi takav utisak, sada može opet da se opusti i osloni na onu staru narodnu „riba smrdi od glave, a ne od repa“. U zemlji koja je i dalje duboko prožeta teško iskorenjivim patrijarhalno-komunističkim tradicijama rodbinskih, kumovskih i komšijskih veza, koje prečesto nadvladavaju autoritet zakona i institucija, političari koji državu pretvaraju u farsu uništavaju i najmanje zametke legalizma i atfosmere ozbiljnosti. Šta mogu da pomisle milioni ljudi, koji ionako žive na klackalici između državnih normi i vekovnih tradicija muvanja i snalaženja, gledajući „cvet“ naše političke scene, koji ni ne krije da je lična korist i gola borba za vlast, vlasti radi - jedino što ih pokreće da na trenutak ustanu sa para na kojima leže, od kako su se te vlasti prvi put dočepali, nego da je sada sve dozvoljeno.

Tako profesori više ne moraju da izigravaju pastire mladima željnim znanja, niti da se zarad očuvanja ugleda profesije, sa studentima sastaju po neprovetrenim klozetima kako bi preuzeli koverte, već sada mogu komotno da postave tezge sa diplomama ispred fakulteta, a studenti više ne moraju da se foliraju kako ih zanima gradivo, već mogu bez mnogo uvijanja da pitaju za cenovnik. Ni lekari više ne moraju da glume ljubaznost dok mesecima drže pacijente po bolničkim sobama na čekanju, ne bi li se ovi opsetili da se operacija plaća, već mogu odmah da traže ključeve od automobila, porodičnu grobnicu, muško prvorođenče, preteći u suprotnom rendgenskim snimcima makaza, gaza, viljuški i francuskih ključeva zaboravljenih po stomacima nekooperativnih žrtava.

A jedino zbog čega će nesrećna raja i dalje biti prinuđena da se pretvara, jeste da joj je drago što su ti naši kljakavi izabranici načinili kakav-takav politički dogovor. I mora da nam bude drago, jer, kako stvari stoje, ako i za trenutak prestanemo u to da verujemo, i pogledamo istini u oči, shvatićemo da, makar skinuli hulahopke i svima im iščupali uši (hmmm....?), od takvih političara, za koga god glasali, nikako ne možemo pobeći.