Boško Obradović

Vreme je za kontranapad

Na našu sadašnju situaciju u vezi sa Kosovom i Metohijom primenjiva su dva primera iz života.

Prvi je iz sporta, konkretno fudbala: kada si slabiji tim koji je orijentisan na čuvanje svoga gola, kontranapadi su jedina mogućnost da iznenadiš nadmoćnijeg protivnika i odneseš čak i pobedu. Pritom, moraš da imaš jaku odbranu koja sigurno čuva tvoj gol i veoma brze i spretne napadače koji mogu da ostvare kontranapad. Iznad svega mora da stoji gvozdena samodisciplina i ogroman moral.

Drugi primer je iz vojne oblasti. Više puta kada je naš narod u svojoj istoriji izgledao potpuno vojnički poražen, on se podizao iz pepela i kretao u kontraofanzivu, u oslobođenje zemlje i proterivanje okupatora. To dokazuje najviše Solunski front, ali je ključni primer Kolubarska bitka, u kojoj vojvoda Mišić taktički dozvoljava neprijatelju ulazak do u srce Srbije, a onda ga munjevitim i potpuno neočekivanim kontranapadom pobeđuje i izbacuje iz Otadžbine.

Koliko su ova dva primera primenjiva na sadašnju situaciju srpskog naroda u vezi sa Kosovom i Metohijom? Naša jedina taktika već duže vreme je orijentacija na čuvanje svoga gola. Pitanje je i koliko to uopšte uspešno radimo, posebno što se tiče discipline i morala svih igrača u timu. Međutim, ono što je sigurno jeste da naša odbrana neće izdržati ako naši napadači ne počnu da prave probleme protivničkoj ekipi. Imamo li ih u timu kadrih da to i učine?

Iz drugog ugla posmatrano, neprijatelj je u ofanzivi, gubimo jedan po jedan strateški položaj, front se raspao i počelo je probijanje u našu pozadinu. Imamo li načina da dobijemo na vremenu da se presaberemo, okrepimo i krenemo u odlučnu kontraofanzivu? I, najpre, imamo li vojnog taktičara koji bi mogao da iznedri konkretan plan ovog kontranapada?

Uslov bez koga se ne može

Sva naša priča o Kosovu i Metohiji već odavno, a posebno danas, promašuje da se pozabavi presudnim pitanjem i odgovorom, koji glase: da li smo i koliko mi kao ličnosti i narod u celini spremni da žrtvujemo u odbrani Kosova i Metohije? To znači: koliko nam je zaista stalo do Kosova i Metohije, odnosno vrednosti koje simbolički stoje iza ove teritorije? I da li smo spremni da nešto žrtvujemo od svoga ličnog trenutnog stanja za uspeh nacionalne misije odbrane dela naše Otadžbine?

Bolje da ovu utakmicu ne počinjemo ako ne znamo kakva nam je nacionalna samodisciplina i moral. To je ključno pitanje koje treba ispitati danas i na kome treba raditi za sutra, jer ova borba nema kraja, i u njoj mogu opstati samo oni koji dugoročno uspevaju da budu moralno nadahnuti i samodisciplinovani. A sve ove godine i decenije malo ko nas je tome učio, razvijao istinske vrednosti u našem narodu, jačao nacionalnu samosvest i gajio duh nepredavanja.

Pri svemu tome, moramo imati u vidu da smo istorijski umoran narod, da je prosečno stanje naših ljudi danas blisko ravnodušnosti i nezainteresovanosti za nacionalnu stvar, ali i da u svima nama postoji dubok nacionalni rezervoar koji nije presušio, iako nije decenijama obnavljan, i možda može ponovo biti pokrenut na veliko delo. Prioritet prioriteta u našem današnjem egzistencijalnom trenutku je podsetiti se koji to rezervoar beše i kako se on obnavlja.

Tek kada rešimo ovo pitanje, i budemo sigurni da imamo pozitivan odgovor, možemo da počnemo da razmatramo prednosti i mane onoga što smo probali i onoga što do sada nismo probali da učinimo u borbi za Kosovo i Metohiju, sve u cilju brzog odabira nove taktike. Onaj kome nije jasno da je naša dosadašnja taktika doživela krah ne bi uopšte smeo da se pita i bavi našom budućnošću.

Ono što smo probali

Šta bismo danas, kao narod i kao država, složno mogli da odgovorimo na Ahtisarijev predlog, tj. onima koji iza njega stoje, uz punu svest da ima naroda i država koji ga ne podržavaju?

Evo nekih poznatih i potpuno uzaludnih stavova, bez obzira na to što ih i dalje treba neprestano ponavljati.

Da ne damo Kosovo i Metohiju. To znaju, a ipak nam ga uzimaju. Očito ih nismo ubedili da to i zaista nećemo dati. Za razliku od drugih za koje dobro znaju da će napraviti problem ako im ne bude data nezavisnost. Mi nismo ponudili „problem“ zbog kog bi morali da se zamisle.

Da je nedopustivo da se osnivaču Ujedinjenih nacija, pritom kršeći fundamentalne principe međunarodnog prava na kojima počiva Povelja UN, oduzima 15 procenata teritorije. To znaju bolje od nas, ali kao i u slučaju bombardovanja 1999. i drugih sličnih situacija, to ih ni na šta ne obavezuje. Pritom, tu smo, bez pomoći neke velike sile, potpuno nemoćni.

Da Kosovo i Metohija ne mogu biti izuzetak već da ovaj presedan može izazvati lančanu reakciju širom sveta. Možda im takva reakcija odgovara, ili misle da mogu da je spreče. Svakako ih ovaj argument mnogo ne uznemirava. A i mi se nismo potrudili da nađemo pouzdanije saveznike među onim državama sa istim problemom.

Da na ovaj način pomažu obnovu promiloševićevske političke računice i lome krho stablo demokratije u Srba. Gotovo smešan argument. Miloševića su oduvek pomagali, a koliko ih demokratija interesuje to nam je dobro poznato.

Koliko nam se čini, to je sve što smo do sada probali. Valjda smo zato i doživeli brz krah.

Ono što još uvek nismo probali

Da li je moguće da smo iscrpli baš sve argumente i izgubili mogućnost za kontranapad? Dokle god utakmica traje ništa nije završeno i izgubljeno za onoga koji veruje i sve čini da uspe. Evo nekih novih ideja koje su u opticaju:

•  Treba korenito promeniti politiku prema Kosovu i Metohiji i prepustiti faktičkom stanju da postane i pravno stanje. To bi nas ratosiljalo velikog problema, a sve snage treba preusmeriti na zaštitu preostalih Srba na Kosovu i Metohiji.

Ovaj stav ne samo da je u suprotnosti sa važećim Ustavom, celokupnom srpskom istorijom i međunarodnim pravom, već ne nudi niti jedan način da garantuje elementarnu bezbednost preostalim Srbima. Jedino ako ima još takvih koji veruju da će tu bezbednost garantovati Šiptari ili međunarodna zajednica. Ovu ideju zato treba predati nadležnom Sudu i krivično goniti kao kršenje Ustava države Srbije.

•  Proglasimo vanredno stanje, izvršimo mobilizaciju, izvedimo vojsku na granicu i vojnim načinom povratimo okupirane teritorije pod našu vlast.

Ovaj scenario niko ne sme ni da pomene, iz dva razloga: 1) opravdanog, što smo preumoran narod, sa urušenim vojnim, biološkim i moralnim potencijalima, i što bi najveća politička mudrost bila izbeći rat, i 2) neopravdanog, što su nam ubili ne samo nacionalno dostojanstvo , nego i njegov koren, što ne smemo da odgovorimo na način na koji bi odgovorile sve druge države kada bi im neko pretio da otme deo teritorije. Jedna , slična ovoj , akcija izvršena je sasvim slobodno i uz međunarodnu podršku 1995. godine nad Srbima u Republici Srpskoj Krajini, a da se tome niko nije usprotivio. Eto našta bismo se mogli pozvati, ma koliko to bilo bolno po nas.

•  Treći put je najsloženiji, zaoštreno diplomatski i pokušava da igra na samoj ivici opstanka, tamo gde se upravo i nalazimo.

Taj put neuspešno je pokušao da oživi pokojni dr Zoran Đinđić pre tačno tri godine sa svojom kampanjom za Kosovo i Metohiju i posle njega niko. Tek danas jasno vidimo koliko je bio u pravu i koliko je krenuo na vreme.

Nama defanzivna diplomatska pozicija za ove tri godine ništa nije donela. Da li je moguće da niko već 8 godina ne pominje povratak 1000 pripadnika snaga srpske vojske i policije na granice Kosova i Metohije, koji sleduje po Rezoluciji Ujedinjenih nacija broj 1244? Da li je to samo još jedno mrtvo slovo na papiru i šta posle toga može da se očekuje od iste instance? Čemu nova rezolucija kad ni stara nije primenjena?

Šta je sa Srbima proteranim sa Kosova i Metohije? Šta sa ubijenima i otetima, šta sa imovinom i prirodnim i privrednim resursima? Gde i kad smo izgubili bitku da o statusu može da se priča pre ispunjenja standarda?

Gde su danas svi naši ambasadori, ugledni političari i intelektualci, svetski poznati sportisti i umetnici? Zašto cela planeta ne bruji od srpskog vapaja da se otima deo teritorije jednom starom evropskom narodu u srcu Evrope i da će isto tako uskoro neko otimati i predgrađa njihovih prestonica ? Jer odbrana Kosova i Metohije, još od 14. veka (a u novije doba od 1981. godine kada je paljena Pećka patrijaršija ), predstavlja odbranu kapija Evrope . Ko to ne shvata taj ne shvata ništa ni o evropskoj prošlosti ni o evropskoj budućnosti.

Postoji li bilo koji novi argument koji bi mogao da donese veliku novost i preokrene tok pregovora?

Smatramo da postoji jedan takav argument.

Prvi korak je veliki crkveno-narodni sabor koji bi trebalo da se održi u Srbiji i na kome će uzeti učešća predstavnici Svetog arhijerejskog sabora Srpske pravoslavne crkve, na čelu sa Patrijarhom, zatim predstavnici srpskih političkih elita iz Srbije, Crne Gore, Republike Srpske i Republike Srpske Krajine, kao i predstavnici vodećih nacionalnih ustanova i nevladinih organizacija iz Otadžbine i rasejanja.

Zašto jedan ovakav Sabor? Zato što problem koji je pred nama prevazilazi naše aktuelne političare i političke ustanove. Tomislav Nikolić, Vojislav Koštunica i Boris Tadić imaju taj autoritet, koji nikada nisu mogli imati njihovi prethodnici, da organizuju takav jedan Sabor i sa njega pozovu ceo srpski narod pod jedan barjak. O no što bude jednodušno odlučeno na tom Saboru sledovaće koncentraciona Vlada nacionalne sloge i srpski narod na celom svetu. A to može biti neka od sledećih ideja, o kojima vredi razmisliti:

Istoga dana kada prva zemlja u svetu prizna nezavisnost Kosova i Metohije dobiće sličan zahtev za priznanjem severnog dela Kosova i Metohije kao nezavisne države i, pride, zahtev za nezavisnošću Republike Srpske, koja će istoga dana biti ostvarena proglasom Narodne skupštine RS. Ovo treba da je prva tema Sabora, jer srpska elita mora da ispita da li ima snage za ovaj potez koji predstavlja jedini ozbiljan novi politički argument koji nam je preostao u borbi za Kosovo i Metohiju.

Od tog trenutka svi srpski televizijski programi i drugi štampani i elektronski mediji doneće vest o okupaciji Kosova i Metohije i svaki novi dan počinjati sa podsećanjem na obavezu novih generacija da, kada to istorijske prilike dozvole, oslobode okupirane teritorije. Dakle, nikakav poziv na rat, već na pamćenje i Zavet budućeg oslobođenja, za koje od toga dana svi počinjemo da radimo. A to u praksi znači korenite promene u moralnoj, biološkoj, prosvetnoj, privrednoj i vojnoj orijentaciji naše države:

•  duhovna obnova našeg naroda kao preduslov našeg opstanka i moralne snage da spremno dočekamo drugo međunarodno vreme;

•  formiranje Fonda „Od prvog do petog deteta“ pri SPC, kao biološke platforme našeg opstanka, i izdvajanje od svake plate za ovaj Fond;

•  preusmeravanje prosvetne politike u nacionalnom pravcu ;

•  stvaranje novog preduzetničkog duha u našem narodu, po uzoru na Srbe posle Velike seobe, koji pored ostvarivanja ličnog blagostanja neprestano odvaja i za opšte nacionalne interese;

•  korenita promena bezbednosne strategije, nacionalna vojna reforma i povećanje vojnog budžeta.

Ovaj plan nije moguće realizovati bez postojanja nacionalne elite koja bi njime rukovodila. Na Saboru za koji se zalažemo najbolje ćemo utvrditi da li takva elita postoji, kakva treba da bude vizija koju će slediti i način kojim će je ostvarivati. To je kontranapad kome se ne nadaju, jer su duboko ubeđeni da je srpski narod definitivno poražen, duhovno ubijen i nacionalno podeljen, i da nema snage i načina da se podigne. Ako i ne donese plodove odmah, ovaj kontranapad bi bio veliki početak naše obnove i nacionalnog rada na duge staze, što je i jedina real-politika u ovom trenutku.

Sve drugo je samozavaravanje, sitna dnevno-politička igra i krupna nacionalna tragedija . Dakle, novo uzaludno gubljenje vremena i teritorija, ili nacionalna renesansa – pitanje je sad!