Boško Obradović

SRPSKI SAN

Svi veliki i ozbiljni narodi na svetu imaju svoje nacionalne snove u kojima izražavaju svoja uverenja o vrednostima koje zajednički dele kao smisao svog istorijskog postojanja, kao i nadu u nacionalnu budućnost.

Kakvu sudbinu može da očekuje narod koji nema svoj san? Jer narod bez svog nacionalnog sna narod je bez budućnosti.

O potrebi za nacionalnim snom

Pod jednim nacionalnim snom podrazumeva se sistem vrednosti koji svakog pojedinca unutar nacije vodi do ostvarenja lične i kolektivne sreće. Iza ovog sistema, u smislu apsolutne većine, stoji svaki pojedinac nacije i nacija u celini. Tek tako se stiče neophodno samopouzdanje i osnova za svaki napredak.

Ukoliko nema svoj nacionalni san jedan narod je kao brod bez kompasa i kormilara. U tom slučaju svaki pojedinac ima različite snove, snovi pojedinaca ili pojedinačnih grupa dolaze u velike međusobne sukobe, a nacija se raspada na više delova.

Nacionalni san je podjednako važan i u teškim i u srećnim istorijskim vremenima. U teškim vremenima eto one homogenizujuće, ujedinjujuće sile koja hrabri posustale i nagrižene snage jednog naroda i budi veru u opstanak i oporavak. U srećnijim vremenima ne može se opstati niti napredovati bez oslonca u zajedničkom idealu koji ceo narod podstiče u nova pregnuća i još bolje dane.

Američki san

Američki san je trenutno najpoznatiji „svetski san“. Njega sleduju ne samo milioni Amerikanaca, već u njega veruju i njega sanjanju milioni pripadnika drugih naroda, koji, nezadovoljni svojim životima, žele da ostvare taj „najbolji od svih mogućih snova i života“. U savremenom svetu američki san je postao dominantna slika sveta, vladajući sistem vrednosti i posebna ideologija. Iza ovog sna danas stupa totalitarna sila koja želi da po svom merilu uniformiše čitav svet. To nije prvi put u istoriji da jedan nacionalni san postaje osnov imperijalne politike.

Američki san ima više izuzetno kvalitetnih načela i isto tako više krajnje negativnih karakteristika. U njegove prednosti ubrajamo, na prvom mestu, veru u ostvarenje svoga sna, što je njegova prvorazredna integrativna i podsticajna funkcija. Na drugom mestu važna je njegova socijalna pokretljivost i tvorački duh, nauk da je svako odgovoran za svoj život i da nema ništa na lepe oči, već da se moramo izboriti za svoj smisao i svoj uspeh. „ Go hard , or go home “ ( Bori se ili idi kući! ), stara je krilatica sa američkih koledža koja dobro oslikava borbeni karakter američkog sna.

Američki san bio bi nerazumljiv ako ne uzmemo u obzir religiozni žar sanjara koji sebe doživljavaju kao izabrani narod, iz čega dobijaju ogromni optimizam i veru u sebe. U tu dimenziju američkog sna svakako valja ubrojati i snažnu ljubav prema svojoj naciji, koja rađa nacionalni ponos koji te nosi da ideš napred i nikad se ne predaješ.

Velike opasnosti ovoga sna po pojedince i narode u celini leže u slepoj veri u materijalni i individualni uspeh, koji nema cenu i granicu. Puritanski i protestantski moral na kome je ovaj san zasnovan nalazi se u potpunoj suprotnosti sa njegovim krajnjim posledicama koje svedoče da cilj ne bira sredstva.

U srž američkog mentaliteta, danas vidljivog na svakom koraku, uvukla se, kao direktna posledica ovoga sna, neutaživa žeđ za neograničenim privrednim rastom, koji će za svoje ostvarenje žrtvovati sve i učiniti sve. Imperijalna faza američkog sna danas živi svoj vrhunac, ali, ubeđeni smo, i početak svoga kraja. Civilizacija moralnog licemerja i neograničene kolonijalne halapljivosti nikada u istoriji nije dugo trajala, pa neće ni sada.

Nešto više od platnog obračuna, ili, Evropski san

Već duži niz godina razni svetski istraživači i teoretičari primećuju neobičnu društvenu činjenicu da se u Americi bolje živi nego u Evropi, ali da se zato u Evropi lepše živi nego u Americi. Do sličnog zaključka došao je i jedan savremeni američki politikolog, Džeremi Rifkin, u svojoj knjizi „Evropski san“ (2004) (1), u kojoj čak tvrdi da je Evropska unija danas i ekonomski jača od Američke, a Evropljanima daje prednost i u kvalitetu života, obrazovanju i zdravstvu. Kao najveću vrednost evropskog sna Rifkin ističe snagu preduzetničke kreativnosti i inovativnosti, koja sa sobom nosi i odgovornost za dobrobit zajednice. Sa druge strane, kao najveću manu on vidi sekularnost toga sna koji Evropljane često vodi očajanju, a ne nadi i optimizmu, toliko da i ne primećuju da je njihov san danas vredniji i za njih i za svetsku civilizaciju od američkog.

U intervju za ugledni nemački časopis „Frankfurter Allgemeine Zeitung“, Rifkin je izrekao i jedan sud koji bi danas trebalo da zainteresuje svakog Evropljanina: „U Evropi se danas sabiraju svi elementi za jedan radikalno novi san, san koji će za čitav svet biti atraktivniji nego nesavremeni američki san. Razlike između američkih i evropskih vrednosti su fundamentalne. Evropljani definišu slobodu i sigurnost sasvim drugačije od Amerikanaca, koji slobodu povezuju sa autonomijom, ličnom nezavisnošću i mobilnošću, a to pokušavaju da realizuju novcem. Za Evropljane sloboda nije autonomija, nego inkorporiranje, bogatstvo ljudskih odnosa. To se da objasniti evropskom gustinom naseljenosti, ali i paternalističkim i opštinskim tradicijama, koje mi u Americi nemamo. Naš san se naslanja na neograničen ekonomski rast, materijalno bogatstvo i lični napredak, dok evropski, pak, na kvalitet života, neprestani razvoj i solidarnu zajednicu. (...) On cilja na obećanje da se niko ne zapostavi, na kvalitet života, jer život je više od platnog obračuna, on cilja na kulturnu raznovrsnost, stalno usavršavanje, ljudska prava i saradnju među nacijama da bi se globalno osigurao mir“ (2).

Šta zaključujemo iz ove Rifkinove analize? Da vreme američkog sna prolazi, da Evropljani ne treba da luduju za tuđim snom koji je kvalitativno slabiji od njihovog, nego da konačno treba da se okrenu izgradnji svoga sna koji može postati atraktivan i šire od evropskih horizonata. Isto tako vidimo da su razlike između američkog i evropskog sna velike, gotovo suprotstavljene, i da je evropski san mnogo pogrešio kada je počeo da se okreće američkim vrednostima, a zapostavio svoje autentične tradicije. Da jedan ima novac za božanstvo, a drugi smatra da je život više od platnog obračuna. Prvi ruši sve pred sobom da bi ostvario svoj materijalni rast, a drugi iznad beskrajne igre individualnih i materijalnih interesa stavlja sreću zajednice. Dok prvi nastoji da ukine kulturne različitosti i sve narode pretopi u jednu potrošačku masu, drugi brine o kulturnoj raznovrsnosti, ljudskim pravima, ali i obavezama. Najzad, dok prvi neprestano izaziva nove ratove u svetu, drugi pokušava da kroz saradnju među narodima osigura globalni mir.

Neki drugi svetski snovi

Nisu Američka i Evropska unija danas jedine koje imaju svoj veliki san. U svetu se već podižu i počinju da prevladavaju nove sile, koje ističu svoje snove kao ravnopravni deo svetskih snova. Još od velikog „Kubanskog sna“ Južna Amerika nastoji da ide jednim potpuno različitim putem od onog koji joj milom ili silom nameće Amerika. Danas jedna Venecuela sanja svoj nacionalni san, koji daje opasan primer u Južnoj Americi, tako da se može očekivati da većina latinoameričkih naroda krene tim putem i raskine višedecenijsku američku dominaciju.

Kina i Indija sve više stavljaju do znanja da Evropa i Amerika možda jesu nekad bile najvažnije svetske sile, ali da to više ni geopolitički, ni demografski, ni privredno, ni vojno, uskoro neće biti. Njihova demografska snaga i drugi prirodni i društveni resursi ne bi bili dovoljni zalog da ove države istaknu kandidaturu za svetske sile, da istovremeno nisu definisale svoj nacionalni san, koji ove izuzetno mnogoljudne narode i države nosi nezaustavljivo napred.

Njima svakako valja pribrojati i Rusiju, koja se nalazi u sveobuhvatnom usponu, i koja sa njima čini novu svetsku geopolitičku osovinu. Duhovni i nacionalni potencijal ruskog naroda i države je nesumljivo najveći, ali Rusi još nisu definisali svoj nacionalni san. Oni još uvek konsoliduju državu koja je je bila na granici samouništenja, i na putu su da to i uspeju. Ako žele da ponovo postanu velika svetska sila moraju da definišu i svoj nacionalni san, koji bi konačno raskinuo sa komunističkim i neoliberalnim zabludama, i svetu ponudio preko potrebni „Treći put“.

U ovoj geopolitičkoj šahovskoj igri gde se nalazi srpski narod? I koji je njegov nacionalni san? Jer i najmanji pion u šahu ima svoju ulogu u partiji, ali mora izabrati svoj put da ne bi postao obična žrtva u međuigri velikih figura, već ravnopravni, važan i dragocen deo igre.

Srpski san

Srpski narod danas izgleda kao grogirani bokser, narkomanska žrtva raznih ideoloških droga 20. veka, istorijski preumoran za dalju borbu, malodušan narod bez ikakvih ideala. Pravi je i odsutni trenutak za redefinisanje „srpskog sna“, kao novog objedinitelja i motivatora preostalih nacionalnih snaga u cilju pravljenja programa našeg nacionalnog opstanka. Kucnuo je čas da sve naše istorijske poraze i sav nacionalni bol pretvorimo u novu nadu, novu nacionalnu viziju i strategiju, i nazovemo je „srpskim snom“. Onda će i sadašnje i buduće generacije naći ono uporište koje je nam je nedostajalo, ono nadahnuće koje daje mahove i onaj ideal za kojim se beskompromisno zajednički ide.

U prošlosti, da li je, pored pravoslavne vere, nešto drugo moglo održati srpski narod pod turskim ropstvom, izuzev velikog nacionalnog sna o oslobođenju i obnovi „srpskog carstva“? Takav san nam je potreban i danas. On mora biti iznad dnevne politike, jednoznačan sa našom duhovnom obnovom i snažnog uticaja poput televizije. Postojanje takvog jednog sna je melem za naše rane, lek za naše trenutno bolesno stanje, hrana za naš goli opstanak, vežba za naš oporavak, podupirač našeg ustajanja, putanja našeg rada i temelj naše buduće pobede.

Kada danas iznova osmišljavamo naš nacionalni program, treba li se prikloniti američkom, evropskom ili nekom drugom „svetskom snu“? Ili, kako u svemu tome sanjati svoj nacionalni san?

Iz američkog sna treba se naučiti samopouzdanju i veri u uspeh, neprestanoj borbi i odgovornosti za svoj život, kao i praktičnoj, samomotivišućoj potrebi nacije za jedinstvenim idealom. Našem nacionalnom duhu strana je individualistička pomama američkog sna, materijalistički bes i odsustvo plemenitosti. Srpski narod nikako ne može biti na strani svetske nepravde koju predstavlja američki način planetarnog života.

Drugi veliki svetski snovi koji su u usponu nisu nam ni geografski ni civilizacijski bliski, ne računajući nepostojeći ruski san. Sa svima njima treba graditi međunarodne odnose koji su na korist srpskog naroda i uklapaju se u jednu novu multipolarnu viziju sveta. Jer naša geopolitička orijentacija ostaje neutralnost i zalaganje za Evropu i svet različitih nacija. Ako u budućnosti dođe do konstituisanja ruskog sna koji bi svetu ponudio ideju „Trećeg puta“, bremenitog autentičnim predanjem i vrednostima slovenske i pravoslavne civilizacije, onda ćemo itekako imati razloga da kažemo da se i mi u taj san uklapamo. A taj naš budući zajednički san je zapravo ravnopravan deo autentičnog evropskog sna, kome je Mediteran geografska, Grčka kulturna, Rim pravna, a Jerusalim duhovna kolevka.

Evropski san koji služi američkom totalitarizmu ili želi da ga zameni briselskom diktaturom, nije naš san. Evropski san koji nudi jedan „radikalno novi“ pogled na svet, koji je zapravo u najdubljim evropskim hrišćanskim tradicijama, jeste ono za šta se i mi zalažemo. „Srpski san“ je onda prirodan deo toga „evropskog sna“. Već više puta oni najbolji umovi u Srba, koji niti su gluvi poklonici svega što dolazi sa strane niti im je mrsko sve što nije naše, primetili su da vreme koje dolazi i vladajuća evropska ideologija imaju veliki broj mana kojih se treba čuvati, ali i veliki broj prednosti koje treba iskoristiti. Tako je i u slučaju evropskog sna. Moramo postati deo njegovih najboljih težnji i odbaciti njegove antihrišćanske i američke primese.

Ako „evropski san“ znači kvalitet, a ne kvantitet života, onda je to i naše opredeljenje. Ako je u njemu dobrobit zajednice ispred, odnosno u skladu sa individualnim interesima, a bogatstvo ljudskih odnosa veća vrednost od materijalnog sticanja, onda je to onaj isti zakon života po kome naš narod živi vekovima. Ako evropski san krasi snaga preduzetničke kreativnosti, onda je to jedna od prvih stvari koju danas treba obnoviti u našem narodu. Ako je evropski cilj kulturna raznovrsnost, solidarna obaveza da se niko ne zapostavi, život koji je više od platnog obračuna i saradnja među nacijama da bi se globalno osigurao mir, onda je to i naš program.

Ako evropski san predstavlja kontinuitet daljeg sekularizma i ukidanja nacionalnih identiteta, onda to nije i naš ideal. Ako evropski san znači novu Jugoslaviju, a Brisel novi Centralni komitet, onda smo to već sanjali i probudili se u košmaru.

Srpski san je i evropski u najboljem smislu evropskog sna, ali gaji svoju nacionalnu posebnost i nikada ne ispušta iz vida srpske nacionalne interese koji se danas nalaze na jednoj od najnižih tačaka svoga istorijskog bitisanja, ali već sutra mogu biti ponovo ostvareni.

Samo taj nacionalni, srpski san treba imati i sanjati.

Autor je glavni urednik časopisa „Dveri srpske“

Fusnote:

1. Videti NIN, 1. februar 2006, str. 56.

2. Isto