Stevan Nikšić

Zemlja straha i patnje

Četvrta godišnjica ulaska Amerikanaca u Bagdad obeležena je masovnim protestima nekadašnjih glavnih američkih saveznika među Iračanima i priznanjem protivnika nekadašnjeg režima da im je “pod Sadamom, ipak, bilo bolje”

U ponedeljak 9. aprila navršilo se tačno četiri godine od dana kada su američki marinci pobedonosno ušli u Bagdad , a Kadim al-Džubori postao slavan u čitavom svetu. Nema, valjda, nijedne televizijske stanice na kugli zemaljskoj koja nije emitovala snimak razdraganog Kadima kako se najpre – uz pomoć američkog tenka – penje na spomenik Sadamu Huseinu, na trgu Firdos u Bagdadu i potom velikim čekićem, “macolom”, razbija bronzanu statuu iračkog diktatora. Kadimova fotografija, ispod koje stoji legenda “Pad Bagdada”, postala je u međuvremenu jedan od simbola moderne istorije sveta, gotovo kao i fotografije ruskog seržanta koji postavlja pobedničku crvenu zastavu na vrh Rajhstaga u Berlinu, ili prizor kad grupa američkih vojnika, po okončanju krvave bitke sa Japancima, podiže zastavu svoje zemlje na plaži Ivo Džime u nedođiji Pacifičkog okeana...

Međutim, u prošli ponedeljak, tačno četiri godine nakon događaja koji ga je učinio slavnim, Kadim je bez mnogo dvoumljenja poverio novinarima: “Oslobodili smo se tiranije i tiranina, ali će se – na žalost – ispostaviti da je umesto jednog lopova koji je skinut s vlasti došlo čak 40 drugih. Sada možemo samo da žalimo za Sadamom Huseinom, bez obzira na to što smo ga onoliko mrzeli”.

Bivši sportista, šampion u dizanju tegova i svojevremeno jedan od najpoznatijih “bajkera” u Bagdadu, veliki ljubitelj i kolekcionar “harli-dejvidson” motora, Kadim al-Džubori, inače šiit, spadao je u vreme Sadama Huseina u kategoriju državnih neprijatelja. Njegova neskrivena prozapadna i proamerička orijentacija i poduži jezik učinili su da tokom devedesetih provede skoro dve godine u zatvoru. Kada su nekoliko godina kasnije počeli da dižu veliki spomenik u slavu Sadama Huseina nedaleko od teratane u kojoj je on svakoga dana trenirao, Kadim je – kaže – shvatio da mu je najveća životna želja da obori taj spomenik. I, dočekao je taj dan: 9. april 2003, kada su se prvi američki vojnici pojavili na ulicama Bagdada, Kadim je zaključio da se približava čas ostvarenja njegovih snova. Iz garaže je uzeo macolu i krenuo ka Sadamovom spomeniku sa jednom jedinom idejom – da učni ono što je još davno naumio...

Uostalom, Kadim nije jedini šiit u Iraku, dakle pripadnik najveće zajednice koja se u vreme Sadama Huseina osećala obespravljenom, koji sada, na četvrtu godišnjicu trijumfalnog ulaska američkih trupa u Bagdad, nije krio svoje razočaranje. Desetine hiljada šiita lojalnih Moktadi al-Sadru demonstriralo je toga dana u šiitskom svetom gradu Nadžafu na jugu Iraka i spaljivalo američke zastave uz glasno skandiranje “Smrt Americi”. U samom Bagdadu na taj dan nije bilo antiameričkih demonstracija iz prostog razloga što su okupacione vlasti, navodno “iz preventivnih razloga” (zbog straha od bombaša-samoubica), potpuno zabranile svaki saobaćaj i svako okupljanje u glavnom gradu...

Karakteristično je, inače, da je ovoga puta u šiitskom svetom gradu Nadžafu, ruku-pod-ruku sa šiitima, sledbenicima popularnog Moktade al-Sadra, simbolično marširala i grupa konzervativnih arapskih sunita, pripadnika fundamentalističke Islamističke partije Iraka. A, u protestnoj povorci su prkosno nošene i brojne zastava Iraka, simbolizujući nacionalno jedinstvo zemlje sa čijim su razbijanjem, kao i sa međusobnim animozitetima različitih etničkih i verskih zajednica u Iraku, američki vojni stratezi uveliko računali.

Poznavaoci iračkih prilika, inače, veruju da su masovne šiitske demonstracije u Nadžafu, organizovane na četvrtu godišnjicu ulaska američkih trupa u Bagdad, upriličene pre svega sa ciljem da se dodatno učvrsti pozicija šiitskog verskog vođe Moktade al-Sadra, kao novog iračkog nacionalnog lidera. Iako se sam Al-Sadr već neko vreme krije, i organizuje svoje oružane i druge akcije iz ilegale, ovaj mladi ambiciozni verski lider po svemu sudeći nastoji da zauzme mesto nekada neprikosnovenog šiitskog verskog vođe ajatolaha Alija al-Sistanija, svog zemljaka iz Nadžafa, poznatog po propovedanju umerene politike i pozivu sledbenicima da se klone sukoba sa okupacionim trupama.

Moktada al-Sadr već tri godine, još od 2004, kada je pružio javnu podršku sunitskim braniocima Faludže zbog njihovog herojskog otpora američkim vojnicima koji su praktično razorili ovaj grad (čineći usput zločine nad lokalnim civilnim stanovništvom, što je dokumentovala čak i jedna američka TV ekipa), nastoji da se u javnosti predstavi ne samo kao vođa militantnih antiameričkih šiita, nego i kao jedan od vođa islamskih fundamentalista među sunitskim Arapima u Iraku. Mada mu to, verovatno, neće lako poći za rukom, jer je većina iračkih sunita prema njemu i dalje skeptična zbog brojnih ubistava koja se pripisuju Al-Sadrovoj šiitskoj miliciji (“Mahdijevoj armiji”). Uostalom, militantni arapski suniti u Iraku su generalno nepoverljivi prema svim tamošnjim šiitima, smatrajući ih nacionalnim izdajnicima koji su svojevremeno pozdravili američku okupaciju Iraka.

Upitan šta misli o sadašnjim masovnim protestima šiita, nekada – uz Kurde na severu – glavnim američkim saveznicima u Iraku, koji zahtevaju odlazak američkih vojnika, američki vojni glasnogovornik u Bagdadu, pukovnik Kristofer Garver, kaže da su Amerikanci došli u Irak da pomognu razvoj demokratije i da on u ovom događaju vidi isključivo demonstraciju “ljudskog prava na slobodu govora” i “slobodu okupljanja” na delu. Ali, ta najnovija američka priča se nikako ne uklapa u činjenicu da na jugu Iraka pripadnici naoružane šiitske milicije sve učestalije izvode napade na američke vojnike i njihove saveznike. Sudeći prema bolničkim izveštajima iz više gradova, tokom proteklog vikenda uoči obeležavanja četvrte godišnjice rata, u nekoliko provincija južno od Bagdada bilo je mnogo žrtava na obe strane. Drugim rečima, više niko ne može da kaže da se Amerikancima i njihovim saveznicima u Iraku suprotstavlja samo militantna manjina sunitskog stanovništva, lojalna nekadašnjem diktatoru Sadamu Huseinu.

Ipak, sličnom propagandnom strategijom poslužio se i Gordon Džondroe, predstavnik za štampu Bele kuće, koji je proteklih dana bio u pratnji američkog predsednika Buša za vreme posete Arizoni. “Danas, četiri godine kasnije, Irak je postao mesto gde ljudi mogu slobodno da se okupljaju i izraze svoje mišljenje, što im pod Sadamom Huseinom nije bilo moguće. Iako mi kao Amerikanci, zajedno sa našim koalicionim partnerima i iračkim saveznicima, tamo treba još mnogo da učinimo, nema sumnje da je ta zemlja prešla veliki put od vremena tiranije Sadama Huseina do danas”, ocenio je ovaj portparol.

Predsednik Buš se sada žali da demokratska većina u Predstavničkom domu i Senatu američkog kongresa ne pokazuje dovoljno razumevanja za njegove planove i želje da obezbedi “pobedu” u Iraku. To je bilo naročito vidljivo kada je on u januaru 2007. najavio da u Irak, gde trenutno ima oko 145 000 američkih vojnika, pošalje dodatnih 25 000. Međutim, on će – po slovu Ustava SAD – sve do 20. januara 2009. godine u podne biti neprikosnoveni vrhovni komandant svih američkih oružanih snaga i na njegove komande izdate vojnicima praktično više niko ne može da stavi veto.

Krajem prošlog meseca, novi američki ministar odbrane Robert Gejts (koji je zamenio Donalda Ramsfelda) najavio da će za sledeću godine Bela kuća predložiti budžet od 625 milijardi dolara, što je daleko najveći vojni budžet još od Drugog svetskog rata. Jer, on smatra da je glavni problem samo u tome šta američke kopnene snage u Iraku nisu od početka bile dovoljno brojne, te da je za uspešno okončanje tamošnjih operacija potrebno što pre ojačati američko vojno prisustvo u Iraku. Ako se ima u vidu da su Amerikanci trenuno borbeno angažovani i u Avganistanu, dolazi se do podatka da je veći deo svih američkih kopnenih snaga (43 borbene brigade) trenutno angažovan na bojištima u ove dve zemlje.

Naravno, malo je onih koji su trenutno spremni da podele krajnje neuverljivo oficijelno zadovoljstvo zvaničnika američke administracija rezultatima postignutim za poslednje četiri godine u Iraku. Hans Bliks, nekadašnji šef tima inspektora UN za oružje za masovno uništenje, koje je trebalo da posluži kao opravdanje za napad na Irak, odavno ponavlja kako je invazija Iraka pod američkim vođstvom bila “čist promašaj”. I, kako je stanje u Iraku sada mnogo gore nego što je bilo za vreme Sadama Huseina, iako je Sadamov režim bio uklonjen “isključivo u interesu samih Iračana”. Međutim, Bliks danas priznaje da za situaciju stvorenu američkom okupacijom Iraka u ovom trenutku, ipak, nema lakog i jednostavnog rešenja. U intervjuu za danski dnevnik “Politiken”, on precizira da administracija predsednika Buša, jednostavno, nema na raspolaganju nijednu valjanu opciju.

U slučaju potpunog američkog povlačenja iz Iraka ta zemlja bi definitivno potonula u krvavi građanski rat. Ali, ni zadržavanje američkih trupa u Iraku toj zemlji ne može doneti stabilnost i mir, kaže Hans Bliks.

I Ijad Alavi, nekadašnji šef iračke administracije koju su instalirale američke okupacione vlasti, ne krije svoje veliko razočaranje onim što se dogodilo u njegovoj zemlji. On je svojevremeno, u intervjuu londonskom “Obzerveru” izjavio kao “neki ljudi danas čine i gore stvari od onih koje je činio Sadam. Mi smo se zbog toga borili protiv Sadama, a sada ponovo imamo torturu tajne policije, imamo tajne bunkere u kojima muče ljude. Mnogi Iračani i dalje bivaju ubijeni ili podvrgnuti surovoj torturi tokom saslušavanja”, kaže Alavi.

Kad je reč o ceni četvorogodišnje američke okupacije i rata u Iraku, obično se pominju samo brojke neposrednih žrtava: više od 3 285 mrtvih (prema računici agencije AP) i 25 000 ranjenih Amerikanaca i nebrojeno mnogo (“više desetina hiljada”) ubijenih i ranjenih Iračana. Međutim, retko se pominju i one druge “nevidljive” žrtve rata, u koje spadaju milioni izbeglica i unesrećenih ljudi. Samo u susednom Jordanu (5,6 miliona stanovnika) danas živi više od 700 hiljada izbeglica iz Iraka. U Siriji ih je barem još milon. A, ima ih i u svim ostalim okolnim zemljama, jer su se mnogi Iračani od početka rata jednostavno razbežali... Niko, zapravo i ne zna koliko je tačno ljudi u protekle četiri godine izbeglo iz Iraka, mada je očigledno da su najpre otišli lekari, inženjeri i ostali pripadnici obrazovanih i boljestojećih slojeva stanovništva, koji su to mogli sebi da priušte. Većina izbeglih, sve i da hoće, sada nema gde da se vrati, jer im je u međuvremenu uništena ili pokradena sva imovina. Može se zato reći da je Irak, izgubivši nacionalnu elitu koja je mahom napustila zemlju i otišla u izbeglištvo, od dolaska američkih trupa do danas izgubio ono najvrednije što je imao – svoje ljudsko bogatstvo. Stoga nije čudo što su arapski i ostali mediji u islamskom svetu proteklih dana bili tako jedinstveni u kritici američke politike tokom protekle četiri godine u Iraku.

“Američka administracija i dalje pokušava da pliva nasuprot plimi, nastavljajući da zavarava američku publiku lažima o ratu u Iraku i svojoj spoljnoj politici. Ona bi morala javno da prizna svoje greške i da se izvini Amerikancima i Iračanima pre nego što bude kasno”, piše prošle nedelje sirijski “Iz-al Din al-Darviš”. A, iranski “Etemad-E Meli” kaže: “Vreme je da se izračuna stvarna cena obaranja Sadamovog režima. Buš i njegov tim su narušili balans u čitavom regionu i ovdašnjim ljudima naneli ogromne patnje. Posledice američkog nepromišljenog napada na Irak su nenadoknadive”.

Komentator panarapskog “Al-Hajata” zastupa gotovo istovetnu ocenu: “Džordž Buš je učinio veliku glupost, koja je donela katastrofu iračkom narodu i uništila bezbednost ovog regiona, kao i čitavog sveta”. Drugi, jednako poznati, panarapski dnevnik “Al-Kud al-Arabi” piše: “Danas, na četvrtu godišnjicu pada Bagdada, Irak doživljava najteže trenutke u svojoj dosadašnjoj istoriji. Nema vode, struje, bezbednosti, ne rade škole, univerziteti, bolnice. Jedina stvar koja je sada na raspolaganju ljudima u toj zemlji su groblja i grobari. Današnji Irak je republika straha, iz koje hiljade ljudi nastoje da pobegnu što pre i što dalje”.

Katarski “Al-Vatan” ide i korak dalje i zaključuje: “U trenucima kada se krvavi haos i razaranje šire Irakom, američka administracija nije u stanju da ponudi političko rešenje krize koju je sama stvorila. Ali, sa rastućim otporom ratu u samoj Americi rastu i nade da će predsednik SAD konačno ozbiljno razmisliti o svojoj politici u ovoj zemlji”.