Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi
Debate:
Kosovo i Metohija
Srbija i Crna Gora
Srbija i NATO
Srbija među ustavima
Crkva i politika
Kuda ide Srbija?
Svet nakon 11. septembra
Istina i pomirenje na ex-YU prostoru
   
  Komentari:
Politički život
Kolumne Đ. Vukadinovića i S. Antonića
Kulturna politika
Ekonomska politika
Polemike
BiH - deset godina posle Dejtona
Savremeni svet
   
  Pregledi:
Prenosimo
Prikazi
Hronika
Ankete
   
 

KOMENTARI

Politički život - prenosimo Danas

 

 

Vilijam Montgomeri

Zapad počinje da gleda na Srbiju kao i u vreme Miloševića

Najmanje 20 članica EU izgleda da je spremno da se pridruži Sjedinjenim Državama i prizna unilateralno proglašenu nezavisnost Kosova

Srbijom danas vlada koalicija koja je radikalno podeljena kada je reč o njenim prioritetima i vodećoj političkoj filozofiji. G 17 Plus želi da poboljša međunarodni finansijski položaj i glavne ekonomske stubove zemlje. Demokratska stranka (DS) usredsređena je na to da usmeri Srbiju u pravcu pune integracije u evroatlantske institucije i, što je još važnije, da Srbija bude viđena kao normalna evropska zemlja koja deli zajednički sistem vrednosti. Demokratska stranka Srbije (DSS) ostaje okrenuta srpskim nacionalnim pitanjima kao što su Kosovo i Bosna. Rivalstva i animoziteti između tri partije daleko su jači i evidentniji nego kad je reč o odnosima prema socijalistima ili Srpskoj radikalnoj stranci koje bi, po logici stvari, trebalo da budu njihova politička i filozofska opozicija.
Konačan rezultat je vlada s glavnim unutrašnjim kontradikcijama: "feudi" koje isključivo kontolišu pojedine partije; usporene reforme; i nedostatak koordinacije u javnim izjavama, čije su posledica kontradiktorne poruke spoljašnjem svetu.
Uprkos svemu, u normalnim okolnostima vrlo je verovatno da bi takva vlada mogla da nastavi da se kotrlja, pošto nijedna od partija članica koalicije nije raspoložena za nove izbore. One vešto izbegavaju konfrontaciju i svako pitanje koje bi podelu učinilo vidljivijom.
To će se verovatno uskoro promeniti. Najmanje 20 članica EU izgleda da je spremno da se pridruži Sjedinjenim Državama i prizna unilateralno proglašenu nezavisnost Kosova. Nije još sasvim jasno kada će biti preduzeti različiti koraci, ali početni datum biće oko 10. decembra, kada pregovaračka trojka treba da podnese izveštaj Ujedinjenim nacijama. Srpski političari se suočavaju s dva fundamentalna i povezana pitanja.
Prvo, kakvi se dodatni koraci mogu preduzeti u poslednjem trenutku, da ključni članovi EU odlože, ili da budu obeshrabreni da podrže unilateralnu akciju. Drugo, kakve korake bi Srbija trebalo da preduzme u slučaju da se dogodi najgori scenario i da Kosovo u decembru krene putem nezavisnosti.
DSS je spremna da preduzme daleko strože mere i pre 1o. decembra, da bi sprečila svaku deklaraciju o nezavisnosti i energičnije reaktivne mere ako se to i dogodi. Problem je, međutim, u tome što bi mnoge mere imale nepovoljan uticaj na ključne ciljeve njihovih koalicionih partnera. Rezultat toga jeste sve veći jaz među koalicionim partnerima, koji će nastaviti da se širi kako DSS bude povećala ulog na Kosovu.
DSS je već preduzela poteze da pokaže da će biti ozbiljnih regionalnih posledica u slučaju nezavisnosti Kosova. Glavna inicijativa u tom pogledu bila je da se poveže datum izbora srpskog predsednika s događajima na Kosovu. Drukčije rečeno, DSS je smišljeno preduzela korake koji povećavaju verovatnoću da će naredni predsednik Srbije biti iz Srpske radikalne stranke. DSS šalje poruku međunarodnoj zajednici da je to jedna od potencijalno nepovoljnih strana unilateralnog priznanja nezavisnosti Kosova.
Reč je o pravom gambitu koji je višestruko fascinantan. Prvo, on jasno pokazuje stvarno stanje u odnosima između premijera Vojislava Koštunice i predsednika Borisa Tadića. Drugo, kao i u slučaju kad je DSS glasala za radikala kao predsednika parlamenta tokom koalicionih pregovora pre nekoliko meseci, ispostavlja se da DSS nema osećanje nelagodnosti kad je reč o radikalima u istom stepenu kao ostale stranke i veliki deo međunarodne zajednice. Treće, gambit iznova preuveličava pitanje Kosova na srpskoj političkoj sceni, kao što želi DSS. To bi, međutim, važilo samo na kratak period i jedino u slučaju kad bi konačno bio određen datum srpskih izbora u naredna dva meseca. Konačno, postavlja se pitanje kakvu vrstu budućnosti za Srbiju zamišlja DSS ako je spremna da podrži radikala kao predsednika sa svim implikacijama po imidž Srbije u velikom delu sveta, koje bi tako nešto moglo da izazove. U tom kontekstu, pada na pamet čvrsta reakcija EU na mogućnost da krajnje desničarska Nacionalistička patrija učestvuje u podeli vlasti u Austriji.
Drugi korak koji su načinili premijer i njegova stranka bio je da agresivno podrže rukovodstvo bosanskih Srba u protestu protiv mera Visokog predstavnika, s ciljem da se olakša rad bosanskog parlamenta i Saveta ministara. Podrška je praćena koordinisanom medijskom kampanjom koja je podsećala na Miloševićeve godine. Sve je to smišljeno urađeno da se predstavi kako međunarodna zajednica neprihvatljivo tretira Srbe ne samo na Kosovu već i u Bosni. Rezultat toga je bio da je, bar u mislima Srba, učvršćena konačna veza između dva slučaja. Postoji, zato, mogućnost, da bi svaka unilateralna odluka kosovskih Albanaca o nezavisnosti mogla da dovede do toga da bosanski Srbi prirede nove izazove Visokom predstavniku, ili čak i do nastojanja da se organizuje referendum o nezavisnosti Republike Srpske. Namera je, iznova, da se uveri međunarodna zajednica kako podrška unilateralnoj nezavisnosti Kosova može da stvori više problema nego što će ih rešiti.
Treće, DSS je preuzela vođstvo u vidljivom umiljavanju Rusiji. To obuhvata tvrdnje da je cilj podrške Zapada kosovskoj nezavisnosti da se kreira "NATO država" na Balkanu. Očigledna je namera da se pokaže da će u slučaju nezavisnosti Kosova Srbija biti daleko bliža Rusiji a još više udaljena od EU.
Konačno, iako je vlada pažljivo izbegavala da pokaže bilo kakve preterane znakove podrške, saopštenje o formiranju Svete garde cara Lazara, sastavljene od srpskih dobrovoljaca da bi branili Kosovo u slučaju unilateralnog proglašenja nezavisnosti, pokazuje porast verovatnoće da će paramilitarne grupe ići na Kosovo, kao što su to radile u Bosni i Hrvatskoj od 1990. do 1995.
DSS se nada da će takve pretnje i akcije biti dovoljne da uplaše ključne zemlje EU, kao što je Nemačka, i odvrati ih od bilo kakve akcije na Kosovu. Danas, međutim, izgleda kao da je većina EU zemalja (uključujući sve "teškaše" uz podršku i ohrabrenje Sjedinjenih Država) odlučila da nastavi u tom pravcu bez obzira na potencijalne posledice. Na nesreću, mnogi na Zapadu počinju da gledaju na Srbiju (kao i u toku Miloševićevih godina) kao faktor destabilizacije u regionu. Okončan je "medeni mesec" nakon pada Miloševića.
Iskrsava, onda, pitanje šta će Srbija uraditi u slučaju unilateralne nezavisnosti. Moje pretpostavke su sledeće: a) Rezervni plan je već razrađen s kosovskim Srbima tako da odmah odbace svaku unilateralnu deklaraciju o nezavisnosti. Biće uspostavljene oblasti pod kontrolom Srba kao u Hrvatskoj i Bosni pre 16 godina.
b) Neki od "dobrovoljaca" iz uže Srbije otići će da pomognu kosovskim Srbima. Vlada će zauzeti poziciju "čistih ruku" i tvrditi da nema nikakave veze s tim.
c) Bosanski Srbi biće ohrabreni da nastave da osporavaju odluke Visokog predstavnika, a moguća je čak i inicijativa za referendum.
d) Veliki protesti biće organizovani u mnogim gradovima Srbije.
e) Biće preduzeti napori u parlamentu i medijima da se značajno smanji stepen odnosa sa zemljama koje priznaju nezavisnost Kosova.
f) Srbija će odbaciti svaku odgovornost za dugove Kosova kod međunarodnih finansijskih institucija.
g) Srbija će zatvoriti svoje granice s Kosovom za sav saobrćaj, osim za Srbe.
h) Srbija će razmotriti da obustavi snabdevanje Kosova električnom energijom.
i) Srbija će ohrabriti Rusiju da u Savetu bezbednosti UN iskoristi obnovu mandata misije EUFOR da iskamči neprihvatljive koncesije u zamenu za sopstvenu podršku.
Pri takvim zbivanjima potencijal za nasilje i pritisak u pravcu dodatnih mera biće veoma izraženi. Odnosi sa Sjedinjenim Državama i EU biće upadljivo pogoršani. Koalicioni partneri DSS videće kako veliki deo rezulatata njihovog rada i ciljeve nestaju pred njihovim očima i biće suočeni sa izborom ili da napuste vladu, ili da preuzmu odgovornost za akcije koje će ih odvesti dalje od proklamovanih razloga za ulazak u vladu. Problem je u tome što jasno vidim kako rasklimatana kompozicija voza valjano juri nizbrdo, ali ne vidim kako bi mogla da se zaustavi.

 

 

 

 
 
Copyright by NSPM