Vilijam Montgomeri

Prestanimo da govorimo o demokratskom bloku u Srbiji

Ovo je lako pamtljiva marketinška fraza. Vešt način da se naslika crno-bela slika političke scene u Srbiji. Šta je to? To je takozvani "demokratski blok" u Srbiji. To je, takođe, u najboljem slučaju, termin bez pravog značenja i u najgorem slučaju, glavni izvor nesporazuma i pogrešnog shvatanja srpske političke scene na Zapadu.
Ova terminologija, naravno, nema apsolutno nikakav uticaj u samoj Srbiji. Zbog toga što svi Srbi veoma dobro shvataju za šta se zalaže svaka partija u parlamentu i koji su njihovi posebni ciljevi. Ali, nažalost, izvan zemlje postoji samo prosto razumevanje onoga što se dešava u Srbiji.

Zbog toga su, zapadne vlade i mediji ponovo uputili "čestitke" jer je "demokratski blok" u Srbiji formirao kaoaliciju i tako odbio napore ultranacionalista da dođu na vlast. Štaviše, nema sumnje da su vodeće zemlje Zapada vršile veliki pritisak na lidere partija u takozvanom "demokratskom bloku" da formiraju koaliciju i da je bilo mnogo direktnih i indirektnih obećanja o pomoći i podršci kada se formira takva jedna koalicija.

Ono šta oni nisu uspeli da razumeju jeste da nema antidemokratskog bloka u Srbiji i stoga ne može biti "demokratskog bloka" koji će se njemu protiviti. Praktično, sve partije u srpskom parlamentu zapravo su se, manje ili više, u proteklih sedam godina ponašale demokratski . Sve su učestvovale na izborima, prihvatile rezultate, prisustvovale parlamentarnim debatama i delovale u pravcu demokratije. Problem sa radikalima i socijalistima nije taj da oni nisu "demokratske", već je problem u drugim elementima njihove politike. U stvari, tamo gde su njihove partije imale vlast na lokalnom nivou, nisu delovale ništa manje demokratski od ostalih.

Poslednja epizoda u kojoj je Tomislav Nikolić, aktuelni lider Srpske radikalne stranke, izabran za predsednika parlamenta je primer koji ide tome u prilog. U svakoj prilici Nikolić se ponašao u skladu sa demokratskim principima - prilikom svog izbora i onda kada je podneo ostavku na tu funkciju, i nije vršio opstrukciju u parlamentu prilikom formiranja sada vladajuće koalicije. On se zapravo prikazao u boljem svetlu nego mnoge "demokrate" koje su ga i izabrale na tu funkciju.

Ukoliko je nečije angažovanje u "demokratiji" sporno, to su zapravo neke od partija u takozvanom demokratskom bloku.To su one partije koje su bojkotovale najmanje dva predsednička izbora, više od tri meseca odlagale formiranje vladajuće koalicije, vršile pritisak na nezavisne medije dok su bile na vlasti, borile se u parlamentu za akreditovanje i diskreditovanje parlamentaraca i, konačno, proizvele aferu "Bodrum" koja je pomogla obaranju Živkovićeve vlade.

Problem, međutim, nije prosto semantički. Kreiranjem debate u kojoj je "demokratski blok" protiv drugih, podrazumeva da bi Zapad trebalo jasno da obezbedi punu podršku "demokratama", ali i da očekuje od tih istih demokrata da u potpunosti podrže zapadne vrednosti i ciljeve . Osim toga, to navodi zapadne vlade da vrše ogroman pritisak na partije u ovoj grupaciji da uđu zajedno u koaliciju, čak iako je dugo iskustvo pokazalo da je to, u stvari, kao postavljanje pogrešnog čoveka na pogrešno mesto. Ne postoji mogućnost da ova koalicija, sa svojim različitim političkim gledištima i pakosnim ličnim odnosima, može ikada da se nada da će efikasno funkcionisati.

Ključ za razumevanje političkih partija u Srbiji je veoma prost. Ono što svako mora da uradi jeste da razmisli kako bi glasio odgovor na osnovno pitanje: Koji je prioritet broj jedan vaše partije u Srbiji u narednih pet godina? Verujem da bi Demokratska partija (DS-Tadić), G17 Plus (Dinkić) i Liberalno-demokratska partija (LDP-Čeda Jovanović) odgovorili da je najvažniji korak okrenuti Srbiju što pre u pravcu punog članstva u Evropskoj uniji, dakle, postati "normalan, poštovani" član međunarodne zajednice . Oni smatraju da je veliki izazov sa kojim se Srbija danas suočava promeniti način razmišljanja u zemlji kako bi to bilo ispunjeno.

Radikalna i Socijalistička partija bi verovatno odgovorile da je to očuvanje nezavisnosti i teritorijalnog integriteta Srbije, braneći svuda prava Srba i energično se boreći protiv napora autsajdera sa Zapada koji se mešaju u unutrašnje poslove Srbije. Malo ih pritisnite i oni će čak početi da govore o "Velikoj Srbiji". Oni su žestoko podozrivi prema svemu što dolazi sa Zapada, bez obzira da li je reč o investicijama, nekom savetu ili pomoći. Partija Nova Srbija (NS-Ilić) ima za cilj da ostane na vlasti po svaku cenu ne bi li požnjela koristi za svoja dela. Ono što ja mogu da kažem, jeste: to je opseg njihove ideologije.

Ključ srpske politike ostaje u rukama Demokratske partije Srbije (DSS-Koštunica ). Psihijatri su skloni Roršahovom testu pomoću kojeg pokazuju pacijentima slučajne, teško dešifrovane oblike i traže od njih da opišu šta vide na njima. Odgovori pacijenata otkrivaju i njihov karakter. To je slučaj sa DSS. Svako vidi tačno ono što želi da vidi. Za one radikalnih uverenja, premijer Koštunica je "blagi nacionalista". Za zapadne zemlje on je "demokrata" koji s vremena na vreme stvara izvesne teškoće, ali s kojim se može "sarađivati". Za one u DS ili LDP, Koštunica je smrtni neprijatelj koji je blokirao njihove reformske napore u gotovo svakoj prilici. On je perfektno pozicionirao svoju partiju u svakom centru srpske politike. To je kamen temeljac bez kojeg bi se čitava konstrukcija sručila.

Premijer Koštunica i američki predsednik Džordž Buš dele jednu zajedničku stvar: obojica veruju da su ih bog, sreća ili sudbina doveli u njihove poštovane pozicije u kritično vreme i da je njihova "misija" da se posvete jednom fundamentalnom pitanju. Za predsednika Buša to je rat protiv terorizma. Za premijera Koštunicu to je sačuvati Kosovo kao deo Srbije.
I tako, ako se vratimo na moje prvobitno pitanje o ciljevima srpskih političkih partija, za DSS i njenog lidera Vojislava Koštunicu to je sačuvati Kosovo u granicama Srbije po svaku cenu. Na ovom važnom pitanju, on je gotovo na istoj ravni sa radikalima i socijalistima . To je i objašnjenje zašto je DSS glasao za Tomu Nikolića kao predsednika parlamenta, zašto je mogućnost manjinske vlade uz podršku radikala i socijalista bila realna.
Dok mnogi od nas možda nisu želeli da sve to bude tako, stvarnost je da budućnost Srbije zavisi isključivo od toga kako će se odvijati događaji na Kosovu naredne godine. I povodom ovog važnog pitanja, premijer Koštunica će radije stati uz radikale i socijaliste nego uz partnere u koaliciji. To je ono što Zapad treba da razume i zbog čega svi mi moramo odmah da odbacimo termin "demokratski blok" u smeće istorije.
Copyright: Vilijem Montgomeri Danas ima pravo ekskluzivnog objavljivanja u Srbiji