Vilijam Montgomeri

EU - nesposobna za odlučne akcije

Pošle nedelje obeležena je pedeseta godišnjica potpisivanja Ugovora iz Rima, kojim je uspostavljena zajednica što će kasnije postati Evropska unija.

Lista pozitivnih dostignuća EU je veoma opširna. Možda je najvažnije (posebno među dugogodišnjim članovima uključujući Nemačku i Francusku) što su njeni građani potpuno prihvatili imperativ da se odreknu rata i nasilja među sobom. Imajući u vidu njihovu istoriju ratovanja, to je značajno dostignuće koje treba da dobije odjek posebno u ovdašnjem regionu. Iako koncept ni u kom slučaju ne zamenjuje nacionalni identitet, on je, takođe, poslužio da se kreira sveukupni evropski identitet.

Evropska unija je bila, takođe, pokretačka snaga ekonomskog rasta, zasnovanog na uspostavljanju ujedinjenog, standardizovanog tržišta i slobode kretanja. EU je samu sebe kao celinu, bar u ekonomskom smislu, učinila jačom od prostog zbira svojih pojedinačnih delova. Značajnom finansijskom pomoći svojim manje razvijenim članicama, Unija je pomogla da se podupru te ekonomije. Poljska će, na primer, dobiti više od 100 milijardi dolara u narednih šest godina da unapredi svoju infrastrukturu i poljoprivredu. Španija je primila 150 milijardi dolara u iste svrhe od 1986. kada je postala članica.

Pomislilo bi se, stoga, da će godišnjica biti i proslava i vreme da se pruži jasna vizija budućnosti EU. U stvari, Nemačka kao predsedavajući pokušala je da prikaže njeno najbolje lice. I bilo je vatrometa, muzike i sličnog. Ali, nije joj uspelo da ga i opere. Berlinska deklaracija obelodanjena u nedelju bila je vredna pažnje samo po svom nedostatku suštine i izbegavanju ključnih pitanja sa kojima se danas suočava Evropska unija. Zbog dubokih razlika povodom budućnosti Ustava EU , reč "ustav", na primer, nije ni pomenuta u dokumentu. Nije bilo ni posebne priče o proširenju, opet zbog unutrašnjih neslaganja. Nije bilo ni definisanog "puta napred". Te razlike uslovile su i odluku da deklaraciju potpišu samo nemačka kancelarka Angela Merkel, spiker Evropskog parlamenta i predsednik Evropske komisije. Prvobitna ideja da je potpišu lideri svih 27 zemalja članica bila je odbačena kad je postalo jasno da nema šanse da se napravi tekst oko kojeg bi se svi složili.

Kratka Berlinska deklaracija koja se lako zaboravlja simbolizuje ćorsokak u kojem se našla EU danas. Jedan evropski analitičar opisao je EU kao "automatskog pilota". To je najprecizniji opis Evropske unije danas i takva analogija pada mi na pamet svaki put kad čujem još jednog delegata u regionu koji nastavlja da se ponaša u stilu da je "stanje redovno" kad je reč o proširenju, a istina je sve drugo samo to ne. Novinski naslovi koji opisuju godišnjicu jesu sledeći: "EU se suočava sa krizom identiteta", "Gledajući njeno doba" (preteška i loše odevena), "Rođendan EU koji treba zaboraviti" i "Trenutak istine za Evropu." Istraživanje javnog mnjenja u EU u decembru pokazalo je da samo 53 odsto ljudi veruje da je članstvo bilo "dobra stvar", dok ih je 1991. bilo 71 odsto. Samo trećina veruje da EU ide u dobrom pravcu, a manje od polovine ima pozitivnu sliku o EU. Kritičari odmah navode 90.000 stranica pravila i propisa, 23 službena jezika, 785 članova Parlamenta i obaveznu četvorodnevnu migraciju u Strazbur svakog meseca kao dokaz da je EU postala birokratski dinosaurus.

Istorija EU je istorija kontroverzi, neslaganja i pozitivnih iskoraka napred. Praksa EU nije nikad bila da se direktno suoči sa svojim krizama, već da ih rešava polako, prepuštajući vremenu da raspline emocije i da dovede do rešenja. Bilo bi pogrešno pretpostaviti da će sadašnja kriza biti drukčije okončana. Ali, fundamentalno pitanje vapi za odgovorom: šta njeni članovi žele da bude EU - sjedinjene države Evrope, zona slobodne trgovine, sredstvo za promociju evropske demokratije i ujedinjenja, ili nešto između? Koliko suvereniteta su voljne da se odreknu pojedinačne države i što je još važnije, građani i birači? Kako se pozabaviti porastom multietičnosti EU? Jesu li zemlje članice spremne da potroše novac na odbranu neophodan da obezbedi EU vojnu sposobnost van sopstvene teritorije i, prema tome, više poštovanja kad govori i deluje?

Gotovo dve decenije Evropska unija se mučila da u spoljnopolitičkoj oblasti dostigne isti stepen "težine" i važnosti kao što je ima njena ekonomija. Na drugoj strani, evropski lideri znaju vrlo dobro da Evropska unija nije nikad bila u stanju da ostvari stepen uticaja na svetske poslove u meri koji to nagoveštava njena ekonomska i vojna moć. Na drugoj, mnogi od tih lidera bili su nevoljni da se odreknu sopstvenog nacionalnog suvereniteta u spoljnim poslovima EU.

Taj konflikt je imao neke nepovoljne reperkusije, posebno u ovom regionu. Na početku raspada bivše Jugoslavije, EU je smišljeno preuzela odgovornost za "rukovanje krizom" u ime međunarodne zajednice. Lideri EU videli su to kao priliku za pokaznu vežbu rastućeg jedinstva i moći EU. Umesto toga, oni su pokazali neefikasnost. Jedan od rezultata te vežbe jeste da do dana današnjeg malo ko u regionu veruje u EU kad preduzima akcije ili dovodi u red neposlušne učesnike, kad je potrebna sila.

Ustav EU koji se našao u ćorsokaku zbog odbacivanja Francuske i Holandije, bio je delom smišljen da ojača centralne institucije uvođenjem funkcije ministra inostranih poslova, a takođe i uvođenjem drugačijeg sistema donošenja odluka umesto sadašnjeg konsenzusa koji je postao nefunkcionalan, pošto je broj članova veoma porastao.
Uprkos trenutnoj dvosmislenosti, vodeći evropski lideri i dalje su spremni da "dokažu" kako EU može da demonstrira autoritet i da upravlja krizama u svom regionu. U stvari, EU je uspela da obezbedi miran razlaz Srbije i Crne Gore, a takođe je igrala glavnu ulogu (uz ključnu pomoć SAD) u okončanju nasilja koje je pretilo da zahvati i Makedoniju.
Te situacije bile su, međutim, relativno lake. Unija se sada suočava sa dva daleko složenija, regionalna izazova. Prvi je Bosna gde je Mirovni sporazum iz Dejtona zabravio zemlju u sistemu vlasti koji ne funkcioniše i gde tri glavne etničke grupe do dana današnjeg održavaju svoje predratne ciljeve. Može li EU da demnostrira snagu, autoritet i prisustvo da bi preokrenula takvu situaciju u održivu, ili će jednostavno dozvoliti Bosni da luta kao zemlje druge klase čiji građani nikad neće ostvariti svoj puni potencijal?

Drugi je Kosovo. I upravo se tu ispoljava osnovna slabost EU. Na jednoj strani, EU namerava da obezbedi "međunarodnog civilnog predstavnika" da nadgleda Kosovo, kao i da obezbedi misiju koja će zamenti UNMIK. Sudeći po svim namerama i ciljevima u okviru sporazuma, Kosovo će postati vrsta protektorata EU. Ali, na drugoj strani, o budućnosti Kosova sada odlučuju SAD i Rusija sa EU koje je negde u sredini kao posmatrač koji radi vrlo malo da primeni svoju volju i politiku u ovom procesu.

Ubeđan sam da će članstvo u EU u bliskoj, predvidljivoj i konkretnoj budućnosti ostati glavni faktor stabilnosti u regionu i rešavanju kosovske krize. Takođe sam uveren da nestabilnost na Balkanu, koji je van Unije, ali koji dodiruje sve njene granice, nije u interesu EU. Ali, kao i u svim slučajevima dosad, kad zbivanja postanu gruba i kad su potrebne odlučne akcije, Evropska unije je po strani, nesposobna da se dogovori i, stoga, nesposobna da deluje. To je loše, jer u svetu koji postaje sve složeniji i opasniji, Sjedinjenim Državama je potreban jak partner koji deli njihove suštinske ciljeve. EU, u smislu spoljnopolitičkih poslova, ostaje i dalje daleko manje od proste sume njenih delova.