Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi
Debate:
Kosovo i Metohija
Srbija i Crna Gora
Srbija i NATO
Srbija među ustavima
Crkva i politika
Kuda ide Srbija?
Svet nakon 11. septembra
Istina i pomirenje na ex-YU prostoru
   
  Komentari:
Politički život
Kolumne Đ. Vukadinovića i S. Antonića
Kulturna politika
Ekonomska politika
Polemike
BiH - deset godina posle Dejtona
Savremeni svet
   
  Pregledi:
Prenosimo
Prikazi
Hronika
Ankete
   
 

KOMENTARI

Politički život - polemika Basara - NSPM

   

 

Marinko M. Vučinić

ŽIVO BLATO SVETISLAVA BASARE

Očigledno je da sam u prethodnom odgovoru Svetislavu Basari napravio veliku grešku. Pokazalo se da novinski tekstovi ne traju nekoliko dana jer, sudeći po žučnom napisu „O Marinkovoj kaljuzi“, bruka i sramota Svetislava Basare trajaće mnogo duže. Ali to je njegov izbor jer on u svom ostrašćenom govoru jednostavno ne može da se zaustavi. Tako svoju ideološku kaljugu i verbalni mutljag pretvara u živo blato poruge i ideoloških podmetanja, čime iznova pokazuje da polemiku shvata kao mogućnost da svoje protivnike uvuče u svoj način govora, gde ima mesta samo za neargumentovane ideološke likvidacije i diskvalifikacije.

Basara i dalje uporno sledi svoj nedostižni uzor S. Milosavljevića Paštrmca i želi da izrugivanjem nadomesti argumentovan dijalog, do koga mu, očigledno, i nije stalo. A osnovni preduslov za vođenje ozbiljne debate je da se barem pročitaju tekstovi onih autora s kojima se ulazi u polemiku. Basara je, i ovoga puta, pokazao da ne čita pažljivo tekstove (pitanje je da li ih uopšte čita) autora koji objavljuju na sajtu Nove srpske političke misli , na šta ukazuje i njegov tekst „O Marinkovoj kaljuzi“.

Basara je očigledno procenio da je politički konjukturno da oštricu svoje polemike upravi na Novu srpsku političku misao jer mu to, verovatno, može biti politički probitačno u pridruživanju onim političkim snagama koje sada vode borbu za modernizaciju i deorijentalizaciju Srbije. Zato nikoga ne može da iznenadi Basarino najnovije političko pozicioniranje i ideološka bliskost sa stavovima Liberalno demokratske partije. Hajka koju vodi protiv autora NSPM -a služi mu samo da se prikaže kao beskompromisni kritičar politike i vlade Vojislava Koštunice, i to one vlade čiji je diplomatski službenik bio. Verovatno je to ono bolno mesto koje ga tišti. Reč je o različitom i suprotstavljenom shvatanju morala i načelnosti u politici, jer ne može se biti službenik vlade u diplomatskoj službi, a istovremeno biti žestoka opozicija iz ambasadorskog kabineta. Pri tome, on pokušava, ne navodeći nijedan moj tekst, da mene predstavi kao epigona i ideološkog sledbenika Vojislava Koštunice. Takav tekst neće ni moći da navede jer sam u mojim napisima uvek pokušavao da branim temeljne demokratske principe, ne vezujući se za aktere dnevne politike, što se za Basaru ne može sa sigurnošću reći.

Polemiku Basara izvorno primenjuje kao ratni okršaj u kome se ne biraju sredstva, a nema ni potrebe da se pruži iole valjana argumentacija. Njegovi oponenti u polemici su denuncijanti, ignoranti, mediokriteti, intelektualni lenjivci i dileri sopstvenih nebuloza. Zato i ne začuđuje što je u ovoj polemici prošao put od crne bare, preko kaljuge, do živog blata poruge i izrugivanja kao jasnog znaka njegove nemoći i sve veće nervoze.

Veoma je dirljiva briga Svetislava Basare za uvođenje sistema u naše društvene odnose. Da je postojao, i da postoji približno uređen društveni sistem, u ambasadorske misije išli bi pisci koji su se u profesionalnoj karijeri bavili diplomatijom, kao što je bio slučaj s Milošem Crnjanskim, Ivom Andrićem, Rastkom Petrovićem, Stanislavom Vinaverom, Milanom Rakićem i Jovanom Dučićem. Međutim, to su bila neka druga vremena i drugi, već zaboravljeni običaji.

Pored Basarinog vapaja za uvođenjem sistema, još je dirljivije kada kaže da je doživotni ambasador, i to će svakako biti predmet prave sprdnje, a ne moj pokušaj da dovedem u pitanje neke njegove stavove o Kosovu, Novoj srpskoj političkoj misli i urođenom orijentalizmu i autoritarizmu srpskog naroda.

U ovoj polemici Basara je potegao već toliko puta zlorabljenu i oveštalu priču o izlasku iz šinjela Dobrice Ćosića svih onih koji se ne slažu s njegovim stavovima, onog Ćosića koji je kao otac njihove nacije mediokriteta neuporedivo veštiji diler sopstvenih nebuloza. Za Svetislava Basaru ovog puta imam samo jedno pitanje: da li je to onaj isti Dobrica Ćosić s kojim je obilazio Zlatibor i beležio njihove razgovore o smislu literature i života? Kada je doživeo veliko prosvetljenje i shvatio da je reč o mediokritetskim nebulozama pisca, koji je inače stalna meta Basarinih napada? Ovoga puta bili smo pošteđeni njegove opsesivne priče o Vuku Karadžiću, populizmu i uništavanju srpskog jezika.

Čitaoci će prosuditi ko je u ovoj polemici umeo i nastojao da argumentovano raspravlja i koji je njen stvarni domet. Basara najavljuje komediju naslovljenu kao „Marinkova kaljuga“. Biće to žalosna i tragikomična farsa u kojoj će on biti glavni akter jer svojim shvatanjem polemike pokazuje da je pravi junak naših dana – ostrašćeni ideološki jurišnik, spreman da se prilagođava aktuelnoj političkoj konjukturi, opozicionar i marginalac, pripravan da iz zavetrine državne službe i sinekure fingira opoziciju, zagovornik modernizma, a zatočenik najgoreg ideološkog manihejstva i malograđanskog provincijalizma.

Stanislav Vinaver je davne 1923. godine napisao: “Protiv gluposti – govorili su još Grci – bore se i sami bogovi uzalud. A kako se boriti protiv polutanstva, banalnosti, frazerstva i smelosti neznanja? Lako je neznalicama frazirati: teret znanja, sumnje, samokritike i problema ne leži na njihovim leđima teškim bremenom, oni su kadri da napišu sve, bez ikakvog zazora, jer ih nije sramota ni sirovog neznanja, ni tužnih, sumnjivih banalnosti, ni očajnih opštih mesta.“

 

21. maj 2007. godine Marinko M. Vučinić

 

 
 
Copyright by NSPM