Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi
Debate:
Kosovo i Metohija
Srbija i Crna Gora
Srbija i NATO
Srbija među ustavima
Crkva i politika
Kuda ide Srbija?
Svet nakon 11. septembra
Istina i pomirenje na ex-YU prostoru
   
  Komentari:
Politički život
Kolumne Đ. Vukadinovića i S. Antonića
Kulturna politika
Ekonomska politika
Polemike
BiH - deset godina posle Dejtona
Savremeni svet
   
  Pregledi:
Prenosimo
Prikazi
Hronika
Ankete
   
 

KULTURNA POLITIKA

Kulturna politika

   

 

Marinko M. Vučinić

SAŠA ĆIRIĆ KAO FILOZOF BETONA

Taman kad čovek pomisli da je znameniti autorski tim Betona, kulturno-propagandnog kompleta, dotakao najnižu tačku u jednostranosti, isključivosti i neobjektivnosti, objavljen je tekst koji lestvicu ideoloških diskvalifikacija i difamacija spušta za još jedan stepen. Nakon teksta Bojana Tončića „Pesnička kama – sluškinja teologije“, gde se, između ostalog, tvrdi da je opsada Sarajeva plaćena novcem srbijanskih poreskih obveznika koji su većinski pristali da finansiraju i na svaki drugi način podstiču ubijanje, silovanje, zlostavljanje, rušenje, proterivanje, zaista je sve moguće. Zato i nije veliko iznenađenje što je Saša Ćirić, objavljujući tekst „Logocentrično čišćenje filozofije ili nastavak ratne politike sredstvima uma“, i to očigledno kao jedan od vodećih ideoloških predvodnika Betona, odlučio da ovom kulturno-propagandnom, a sada i denacifikatorsko-dekontaminarskom kompletu dâ toliko potrebno tzv. filozofsko utemeljenje.

Profesor Mihailo Đurić je rekao da u ime filozofije danas pre treba ćutati nego govoriti neodmereno. Ćirić je sebi dao za pravo da nam demonstrira kako izgleda taj neodmereni jezik ideoloških diskvalifikacija pokušavajući da filozofa Đurića provuče kroz kaljugu najprizemnijih ideoloških obračuna i podmetanja. Paradoks je tim veći što se delo Mihaila Đurića ne može tako lako zloupotrebljavati u dnevnopolitičke svrhe jer je ono uvek okrenuto pre svega osnovnim filozofskim pitanjima. Ipak, to ne zanima Ćirića koji želi da nam pokaže da je uspeo da otkrije još jednog srpskog intelektualca odgovornog za formulisanje nacionalističke i ratno-huškačke politike.

Glavni argument u tvrdnji da je akademikov „obračun“ sa kritikom logocentrizma i savremenom filozofijom u osnovi paušalan, plitak i kritizerski sastoji se u navođenju broja savremenih mislilaca iz edicije Routledge modern thinkers. Pošto je profesor Đurić pomenuo samo nekoliko postmodernističkih autora, a pri tome ne i Lakana i Bodrijara, to je bilo dovoljno prilježnom Ćiriću da, kako to inače čine ideološki jurišnici Betona, donese neopoziv sud da je Đurić u knjizi O potrebi filozofije danas – filozofija između Istoka i Zapada sproveo kritizersko logocentrično čišćenje filozofije kao nastavak ratne politike sredstvima uma.

Ova knjiga profesora Đurića ima 360 strana velikog formata i predstavlja sintezu njegovih filozofskih razmatranja o najvažnijim i najizazovnijim pitanjima savremenog sveta. Koristeći se prizemnim simplifikacijama i nedopustivim ideološkim redukcijama, Ćirić pokušava da dokaže da je Mihailo Đurić kao vremešni akademik ništa manje nego filozof tla. Pri tome, on nastoji da bez ozbiljnog uvida u njegovo kompleksno i bogato filozofsko delo pokaže da je Đurić plitki glasogovornik srpskog nacionalizma i nastavljač ratne politike umnim sredstvima koja je i dovela do raspada druge Jugoslavije. Ovakvim optužbama Đurić je već bio izložen i to nije ništa novo, ali je novina da se njegovo višedecenijsko plodno i razuđeno filozofsko delovanje svodi na nekoliko istrgnutih citata, a sve u nečasnoj nameri da se tumači kao izraz krvožedne boginje Nacije i Erinija, nemoćnog intelektualnog revanšizma.

Ko makar i površno poznaje filozofsko delo Mihaila Đurića, svakako će ostati zbunjen pred ovakvim optužbama i otvorenim ideološkim diskvalifikacijama. Profesor Đurić je pre svega filozof koji se ne može tumačiti kao politički ideolog ili privrženik neke efemerne dnevne politike. O tome svedoči i njegova već klasična knjiga Humanizam kao politički ideal napisana 1968, u vreme velikih političkih i studentskih previranja u čitavom svetu. Sagledavanje i promišljanje savremenog sveta, uloge filozofije i položaja srpskog naroda može se tumačiti samo kroz kompleksnost filozofskog mišljenja profesora Đurića, koji je napisao stotine inspirativnih stranica o rađanju Evrope iz duha filozofije, grčkom početku Evrope, evropskom nihilizmu, srpskom narodu kao baštiniku evropskih vrednosti i iskustava. Iz fundamentalnih filozofskih polazišta on izvlači ostale posledice i mene u razvoju i posrtanju savremenog evropskog duha i filozofije. Nikada nije bio neupitni privrženik Evrope, ali ni njen ostrašćeni ideološki protivnik, jer je za njega osnovni filozofski stav sadržan u tvrdnji „da rođenje ideje Evrope pada ujedno s rođenjem grčke filozofije, odnosno da je evropski duh bitno filozofski posredovan duh. Veze između Evrope i filozofije su tako duboke i prisne kao da su sudbinski posredovane, a ne samo epohalno istorijski uslovljene. Ali budući da je Evropa jednom nastala iz duha filozofije, možemo se s pravom nadati da njena budućnost nije zapečaćena, čak da je ponovno rođenje Evrope iz duha jedne nove filozofije sasvim moguće.“

Đurić u raspravama o Evropi neprestano insistira na otkriću logosne suštine mišljenja (mišljenja shvaćenog sveobuhvatno u njegovoj ontološki utemeljenoj dimenziji, iz čega sledi da um i razum podjednako pripadaju logosu, da logos nerazdvojno udružuje spekulativno-sintetičku sa diskurzivno-analitičkom funkcijom), ali i nevolji koja prati savremenog čoveka nakon što je izgubio potrebu za transcendentalnim uporištem. Ćirića nisu zanimala stvarna filozofska stanovišta profesora Đurića, već je nastojao da pokaže da je reč o zatucanom populisti i vremešnom akademiku koji se bavi simplifikovanom glorifikacijom srpskog naroda. A zapravo je njegovo određenje i tumačenje položaja srpskog naroda u savremenim istorijskim događajima u skladu sa njegovim osnovnim filozofskim, a ne dnevnopolitičkim tumačenjima evropskog nihilizma i potrebom da se izazovi pred kojim se Evropa danas nalazi tumače iz filozofske tradicije i ukupnog istorijskog iskustva. Zato se i ne može, kako to inače čini Ćirić, navesti nekoliko nepovezanih i istrgnutih citata iz teksta „Pohvala Srbiji 1999“ i na osnovu toga izricati dalekosežne ideološke ocene.

Ovaj tekst je pisan u vreme bombardovanja Srbije i u njemu je, pored govora o tragičnoj sudbini srpskog naroda, dato viđenje i ocena sudbine savremenog čovečanstva i postavljeno pitanje da li je savremeno čovečanstvo uopšte doraslo da se trgne iz obamrlosti i istinski se suoči s opštom nevoljom sveta. U ovom tekstu profesor Đurić navodi: “Nevolja u kojoj se danas nalazi srpski narod potresna je potvrda našeg višekratnog uzaludnog stradanja za slobodu u ovom veku. Samo što je ovo naše današnje stradanje kudikamo zloslutnije i beznadežnije od svih prethodnih jer nebo nad nama nikad ranije nije bilo praznije nego što je danas. Svet u kome živimo odavno je zahvatila pomamna stihija pustošenja, pa je pravo čudo kako u njemu uopšte još ima nekog života. Najveća nevolja današnjeg sveta jeste neuviđanje nevolje. Niko više ne haje za opšte dobro, svi bi radije zažmurili pred onim što se stvarno događa oko nas i u nama samima. Naš narod nema drugog izbora nego da hrabro istraje u otporu i ponosito izdrži i ovo svoje najnovije preteško stradanje. Jer to nije skrivljena već dosuđena nevolja.“

Upravo je poslednja rečenica u ovom citatu poslužila Ćiriću da konstruiše tvrdnju o podršci koju je navodno profesor Đurić dao ratnoj politici Slobodana Miloševića. Njega ne zanima filozofski i istorijski kontekst iznetih stavova u ovom tekstu, već je važno pokazati da je Đurić pripadao onima koji su ideološki i politički sledili tadašnjeg ratnog vođu.

Treba navesti kako profesor Đurić tumači odnos srpskog naroda prema Evropi. “U čitavom gotovo pedesetogodišnjem periodu brutalnog ideološkog sumnjičenja i potkazivanja najviših dostignuća evropske kulture, instinktivno se odupirući nadirućem nihilizmu, srpski narod je Evropu nosio u srcu kao svoju istinsku duhovnu postojbinu, prema njoj se odnosio s najvećim mogućim uvažavanjem, gotovo sa strahopoštovanjem. Možda nam je samo zato i pošlo za rukom da očuvamo svoj nacionalni identitet. Ali upravo stoga što je oduvek stajao na strani Evrope, ne samo u vojničkom i političkom nego i u duhovnom pogledu, i to najčešće po cenu velikih žrtava i odricanja, srpski narod se nikada nije razmetao svojim pripadništvom Evropi.“

Međutim, odnos srpskog naroda prema Evropi ima i drugo lice i o tome govori Mihailo Đurić, ne želeći da pređe preko uloge koju je upravo EU imala u raspadu druge Jugoslavije i bombardovanju Srbije ostajući često nema pred pravednim i egzistencijalnim zahtevima srpskog naroda. Zato se u njegovom filozofskom stavu i odnosu prema ideji Evrope može naći tvrdnja o izneveravanju izvornog smisla ove ideje.

Iz obimnijeg teksta „Golgota Srbije“ Ćirić je, po već oprobanom receptu, izvukao one rečenice koje se uklapaju u njegove namere da profesora Mihaila Đurića prikaže kao čoveka koji nema osećaj za stradanja drugih naroda u bivšoj Jugoslaviji, već govori samo o tragičnoj sudbini srpskog naroda (pitanje je, prema nekim autorima Betona , da li je stradanja srpskog naroda i bilo) jer zastupa stav o dosuđenoj, a ne skrivljenoj nevolji. A baš Ćirić, kao ideolog dekontaminacije i denacifikacije srpskog naroda, želi da dokaže da je upravo srpski narod neupitni i glavni krivac za raspad Jugoslavije, i u ovim tvrdnjama nije nimalo originalan. Njegova originalnost se sastoji u tome što je namerio da u ovaj politikantski i ideološki kontekst stavi i profesora Đurića, tvrdeći da je, u semantičkom smislu, ova filozofija ne samo slepa za poteze Miloševićevog režima, nego mu daje puno opravdanje i priznanje (nema nikakve krivice na njemu) i smešta u ravan zalaganja našeg naroda za slobodu. Zaista je reč o nečuvenom podmetanju i retko zabeleženoj bezočnosti.

Evo šta je profesor Đurić rekao u pozdravu studentima u vreme građanskih protesta 1996. godine. “Ono što ovih dana duboko uznemirava, ali u isti mah i neodoljivo zadivljuje svakog kome leži na srcu dobro ove zemlje, jeste besprimerna samovolja i zlovolja postojeće vlasti, s jedne strane, i neverovatna, nepresušna, nesalomljiva energija pobunjenih studenata i građana s druge. Valjda nema primera u civilizovanom svetu da jedna posrnula vlast tako grčevito i brutalno pokušava da spase i održi ono što je već odavno propalo i izgubljeno. U svakom slučaju, nepresušna energija studentskog protesta, koja je iznenada pokuljala i nezaustavljivo krenula napred, budi nadu i uliva poverenje da još nije sve izgubljeno u ovom našem toliko opustošenom svetu. I to opustošenom još više u zemljama pošteđenim ratnih razaranja, nego ovim ratom pogođenim. Dok će samovolja i zlovolja sadašnje nedotupavne vlasti ostati upamćena kao jedna od najbednijih i najžalosnijih stranica naše novije istorije.“

Profesor Đurić je u svojim tekstovima uvek zastupao kritički, a ponekad i veoma opor odnos prema srpskom narodu kome i sâm pripada, i nije se nikada libio da izrekne najteže i najkritičnije osude njegovog mentaliteta i ponašanja. “Bio bih neiskren kada bih prećutao da volim svoj narod. Ali moja ljubav prema srpskom narodu nije opterećena nikakvim fanatizmom i isključivošću. Nikad nisam cenio rodoljublje koje dolazi u sukob sa čovekoljubljem. Ne vidim kakvog uopšte ima smisla rodoljublje koje ne uključuje u sebe ljubav prema čoveku kao takvom. Nikada nisam smatrao da je lepo, dobro i istinito rezervisano samo za mene, dok je drugim ljudima uskraćen pristup tim vrednostima, a najmanje mi je bliska misao da je lepo, dobro i istinito samo ono što krasi moj narod, dok drugi narodi znaju samo za nešto suprotno tome. I lični i kolektivni egoizam podjednako su mi strani i mrski. Moje osnovno životno opredeljenje je humanističko i nema nikakve veze s nacionalizmom i šovinizmom.“

Ovo su reči koje je profesor Đurić izrekao u odbrani pred sudom, sada već daleke 1972. godine, kada je dokazao da je pre svega odan filozofskom pozivu kao odbrani čovekove težnje da bude slobodan u rasuđivanju i mišljenju i spreman da brani svoja ljudska i filozofska uverenja. Zato je tekst Saše Ćirića „Logocentrično čišćenje filozofije“ samo nemaštovita i neuspela ideološka farsa, tužno svedočanstvo o obnovi vremena ideoloških obračuna u kome ni naši najčasniji i najumniji ljudi nisu ostali pošteđeni od beskrupuloznih i bezočnih napada i ideoloških diskvalifikacija.

Beograd, 23. maj 2007. godine

 

 

 

 
 
Copyright by NSPM