Marinko M. Vučinić

PARTIJSKA PRIPADNOST I PRAVO NA LIČNO MIŠLJENJE

Prava je retkost da nam naši državni i partijski funkcioneri daruju svoje političke poslanice i programske vizije. To naročito izostaje kad je u pitanju vođenje i kreiranje kulturne politike jer je ona, više nego ikad, prepuštena otvorenoj privatizaciji, klanovskim mešetarenjima i postupcima koji nemaju utemeljenje u jasno određenoj programskoj koncepciji. Opšte je mesto da je naša kultura na margini političkog života i odlučivanja, a Ministarstvo kulture se uvek u partijskim namirivanjima i postizbornim trgovanjima javlja kao dežurna moneta za potkusurivanje.

Gorica Mojović, kao dugogodišnji i provereni partijski delatnik u kulturi, ponudila nam je na stranicama lista Danas svoje viđenje i listu prioritetnih poslova koje treba da obavi novo ministarstvo kulture. Njen predlog je zaista van svakog običaja u našem političkom i pre svega stranačkom životu jer se javlja kao isključivo lično viđenje i nastojanje da se uobliči određena kulturna politika. I to nastojanje ne bi bilo tako sporno da nije reč o istaknutom funkcioneru Demokratske stranke koji već dva mandata rukovodi sektorom kulture u Skupštini Grada Beograda. Interesantno je da ona, nijednom reči, ne pominje programsko opredeljenje stranke u ovoj oblasti, iako upravo ona obavlja poslove u kulturi zahvaljujući tome što je delegirana od DS-a.

Resorni odbor Demokratske stranke za kulturu sačinio je veoma kvalitetan program u ovoj oblasti i nastoji da kultura dobije što značajnije mesto u delovanju same stranke, što se moglo videti i u izbornom programu. Činjenica da Gorica Mojović nije našla za shodno da pomene programska opredeljenja stranke dovoljno govori o tome na koji način ona shvata vođenje kulturne politike. Verovatno se podrazumeva da ona, sama po sebi, predstavlja DS u kulturi i nije potrebno da to – makar i ovlaš – pomene. Logično je onda pitanje: čija programska opredeljenja zastupa?

Ako je očigledno reč o njenom ličnom viđenju ove oblasti posle još jednih izbora, ko će onda promovisati i afirmisati kulturnu politiku partije ako to ne čine njeni funkcioneri? Možemo li verovati na reč Gorici Mojović da nije zainteresovana za mesto u novom ministarstvu kulture jer su za nju u prvom planu nedovršeni poslovi u kulturi Beograda! Prosto je dirljiva ta njena odanost i svesno odricanje od mesta u Ministarstvu kulture. Na ovaj način pokazala je da je spremna i na velike žrtve. Ipak, pre se može reći da je u pitanju postupak koji više liči na licemerno politikantsko prenemaganje nego na stvarno uverenje da starom partijskom delatniku nije mesto u nomenklaturi novog ministarstva kulture.

Ona je u pravu kad ističe da se od demokratskih promena 2000. godine u kulturi nisu desile ama baš nikakve promene, da samo u ovoj oblasti nema nijednog zakona, niti izmena starih zakonskih rešenja. Ministarstvo kulture prespavalo je šest godina tranzicije, šest teško nadoknadivih godina! Ovako o stanju u našoj kulturi govori Gorica Mojović, koja je bila poslanik u Skupštini Srbije kad je pomenuto ministarstvo bilo u rukama predstavnika demokratskih stranaka. Da li se ova ocena odnosi i na njen poslanički i politički angažman i kolika je, sledstveno tome, njena odgovornost što je kultura ostala apsolutno na margini našeg društva i politike?

O odgovornosti nema ni pomena, već Gorica Mojović pokušava da sebe predstavi kao nezaobilaznog političkog funkcionera u kulturi koji uspeva da efikasno vodi kulturnu politiku u našem glavnom gradu a da pri tome nije zainteresovana da se angažuje u novom ministarstvu kulture. “Nisu samo pare u pitanju. Ako hoćemo iskreno, budžeti za kulturu poslednjih nekoliko godina uopšte nisu bili tako beznačajni: u 2006. godini radilo se o četiri milijarde i šest stotina miliona dinara. Gde su otišle te pare?“, pita se u svom tekstu Gorica Mojović i naglašava da je Beograd optuživan da prekomerno troši, a Beograd iz sopstvenog budžeta izdvaja 7 odsto za kulturu.

Postavlja se pitanje, koje je u kulturnoj politici Beograda dugo aktuelno, na koji se način i kojim mehanizmima raspodeljuju sredstva za kulturu iz gradskog budžeta? Da li su stvoreni demokratski uslovi za vođenje kulturne politike čije prioritete neće određivati klanovske političke grupe koje kulturu koriste samo za ličnu i društvenu promociju, težeći da stvore uslove u kojima će oni biti glavni akteri odlučivanja? O tome Gorica Mojović ne govori pošto to ne spada u njeno shvatanje prioriteta za bolji početak u kulturi. Ona je uverena da je u vođenju kulturne politike u Beogradu upravo ostvarena njena spasonosna lična ili, bolje rečeno, privatna vizija, te zato nije neophodno da se poziva na programska opredeljenja Demokratske stranke.

U četrnaest tačaka Gorica Mojović je precizirala mere koje nisu jedine, ali ni dovoljne za rad novog ministarstva kulture. Bilo bi zanimljivo da se vidi i proceni na koji su način ove mere ostvarivane u kulturi Beograda. Da li je ostvarena decentralizacija i ravnomeran razvoj kulture na celoj teritoriji glavnog grada, ravnopravan tretman svih oblasti stvaralaštva, plansko i racionalno trošenje budžeta, obnova i opremanje ustanova kulture, omogućena potpuna transparentnost, uspostavljen sistem estetskih i etičkih vrednosti ?

Očigledno je da Gorica Mojović živi u uverenju da su ovi ciljevi realizovani i to sad treba da se prenese i na republički nivo, ali bez njenog učešća. Ali, pri tom, nije ni u samoj Demokratskoj stranci bilo kritičke i argumentovane rasprave o vođenju kulturne politike u Beogradu, što je neophodan uslov za konstituisanje demokratske politike i bolji početak u kulturi.

Ovo moje reagovanje nema za cilj da ospori pravo na lični stav ili da afirmiše slepu partijsku poslušnost. Naprotiv, ono je prvenstveno izraz težnje da se afirmiše princip demokratskog vođenja i konstituisanja kulturne politike, što je jedan od temeljnih stavova u programskim opredeljenjima Demokratske stranke. Ovaj bazični demokratski princip neće biti ostvaren ako vođenje kulturne politike i dalje bude privatizovano i u rukama otuđenih političkih grupa i pojedinaca, koji se u nastupima više ne pozivaju na stavove stranke koja im je i omogućila nekontrolisan politički i društveni uticaj i moć.

1. mart 2007. godine

Beograd