Marinko M. Vučinić

KUDA ZAISTA IDE SRBIJA

U poslednjih nekoliko uzbudljivih i prevratničkih nedelja vezanih za proces formiranja vlade i izbor predsednika Skupštine Srbije pokazalo se da je povika na političke analitičare zaista bila neopravdana i u velikoj meri suvišna. Očigledno je da nakon skupštinskih zasedanja i stranačkih dogovaranja analiza političkih dešavanja i aktuelnih društvenih procesa postaje sve više slična oranju mora, dok su se analitičari našli u gotovo nemogućoj poziciji, kao uostalom i većina građana. Lako ćemo s analitičarima, njihova uloga i jeste da i najbizarnijim i najprotivrečnijim procesima daju neki smisao i bave se nezahvalnim, često uzaludnim poslom političke prognostike. Međutim, osnovna protivrečnost sadržana je u pitanju šta se stvarno dešava sa suštinom politike u Srbiji i građanima na koje se sve stranke tako često i predano pozivaju.

Najnovija politička dešavanja otvaraju osnovnu političku dilemu: može li u Srbiji uopšte više da se govori o politici i da li ona postoji kao ozbiljna ljudska delatnost čiji temeljni smisao opstaje u konstantnom zalaganju za ostvarivanje opšteg interesa i javnog dobra. Možemo li oglasiti u našim savremenim političkim prilikama kraj ovako shvaćene i oblikovane politike i pomiriti se s tim da su u našoj zemlji iz politike jednostavno iščileli načelnost, moralnost, odanost osnovnim demokratskim idejama, a na delu je najbrutalnije negiranje politike shvaćene kao ozbiljne društvene delatnosti. Kako tumačiti činjenicu da su nakon salve uvreda i optužbi koje su razmenili predstavnici stranaka koje sada čine novu koaliciju, oni nastavili pregovore o vladi i postigli dogovor o njenom formiranju? Postoji li granica preko koje se ne može i ne sme ići ako želimo da sačuvamo dostojanstvo politike i demokratskih principa? Zato i obrazloženje koje se moglo čuti kako su se stranke uzdigle iznad uskih partijskih interesa kako bi formirale novu demokratsku vladu zvuči kao još jedna u nizu besmislica kojih smo se naslušali poslednjih nekoliko meseci.

Sastav ove vlade još jednom potvrđuje da je i dalje predominatan oligarhijski karakter vođenja stranaka i politike jer su gotovo većina ministara istaknuti funkcioneri stranaka koje čine vladu. Izborna obećanja da će vladu činiti dokazani stručnjaci pala su u vodu jer oligarhijski stranački interesi dominantno tvore savremenu političku scenu, u šta smo se toliko puta uverili.

Sada je apsolutno jasno da su vođenje kadrovske politike i predlaganje ljudi za ministarska mesta apsolutno u rukama najužih stranačkih rukovodstava i odvijaju se mimo uticaja resornih stranačkih odbora, stručne i naše javnosti. U oligarhijskim stranačkim vrhovima smatra se da je tzv. predlaganje kadrova sveto i neupitno pravo, dok se predsednici stranaka javljaju kao neprikosnoveni arbitri u konačnom predlaganju kadrovskih rešenja. Ovakva praksa dokazuje da unutar naših stranaka preovlađuje oligarhijski način funkcionisanja, što je najpovoljnije tlo za poništavanje demokratskih odnosa u samim strankama, ali i celom društvu, i potvrđuje da u našem političkom životu preovlađuje partijska država i da se stvarni centri moći nalaze u najužim stranačkim rukovodstvima.

Koje su stvarne posledice ovakvog negiranja i obesmišljavanja parlamentarnog i političkog života u Srbiji, gde se može dogoditi da se za nekoliko dana, bez velike nelagode, stida i sramote, promeni politička kombinacija i verni vojnici partije demonstriraju nam kako izgleda vernost partiji, bez obzira na to koliko su besmislene odluke za koje treba s istim žarom glasati. To je izraz besprimerne neprincipijelnosti, ali i političke osionosti, vrhunske neodgovornosti i potpunog nipodaštavanja građana, njihovih opredeljenja i političkih stremljenja. Sve je praćeno sholastičkim tumačenjem da je to rezultat konačno postignutog stranačkog dogovora, što je dovoljno za stvaranje političkog alibija i političku aboliciju, jer je postignut spasonosni dogovor i više nije važno kako se do njega došlo. A kakve posledice trpi politički život Srbije nakon tromesečnih jalovih pregovora o vladi i skupštinskih zasedanja na kojima su se manifestovale njegove najgore osobine: neodgovornost, neozbiljnost, strančarenje, odsustvo svesti o istorijskoj odgovornosti, politički infantilizam i narcisoidnost, bahatost, osionost, primitivizam i populizam u kome nema mesta za racionalne argumente?

Parlament je još jednom pretvoren u pozornicu političkog kanibalizma i, što je još poraznije, veliki doprinos razaranju racionalnog vođenja politike dali su predstavnici demokratskih stranaka koje treba da predstavljaju demokratski blok. Zato je njihova odgovornost zajednička, iako je Demokratska stranka u ovim pregovorima ispoljila veću spremnost na kompromis prepuštajući premijersko mesto predstavniku Demokratske stranke Srbije, odričući se najvažnijeg i fundamentalnog izbornog obećanja. Vreme će pokazati koliku će cenu ovog iznuđenog kompromisa oni platiti kako u svom članstvu, tako i u biračkom telu.

Ceo tok pregovora oko formiranja vlade ukazuje na to da su ove dve demokratske stranke dovele čitav proces u potpuni čorsokak, što je otvorilo prostor političkom iracionalizmu i predstavnicima Srpske radikalne stranke, od čije je volje i zavisilo da li će biti okončano formiranje vlade. Ovu priliku Srpska radikalna stranka nije propustila, što samo govori o tome da predstavnici demokratskih stranaka još nisu svesni da u radikalima imaju ozbiljnog i politički veštog protivnika.

I pre ovih događaja, politika i političari nisu imali nekog velikog ugleda u našem društvu i javnosti, a sada je jasno da je politika na najnižim granama, a da su političari postali, i to će verovatno dugo ostati, istinski sinonim za ljude koji nemaju osećaj odgovornosti, stida, časti, morala, a spremni su da zarad svojih stranačkih interesa dovedu u pitanje budućnost Srbije. Pokazalo se da su naši narodni predstavnici samo verni vojnici i jurišnici svojih partija. Upravo to je najbolniji problem našeg političkog života i tako krhke demokratije. Kako drugačije okarakterisati ljude koji su spremni da posle tri dana glasaju za potpuno suprotnu odluku, za smenjivanje radikalskog predsednika parlamenta, uz obrazloženje da se to čini radi odbrane i zastupanja najvažnijih državnih interesa. Sada se pokušava ovakva politička nedoslednost pripadnika Demokratske stranke Srbije tumačiti kao vešt taktički potez njihovog stranačkog vođe. Kao da se Domanovićev vođa zaustavio na ivici provalije i to je bilo dovoljno da ga proglase za izuzetnog političkog taktičara.

Koje su bile stvarne i dalekosežne posledice izbora Tomislava Nikolića za predsednika parlamenta? Prve reakcije bile su da je Srbija odustala od proevropskog puta, da se vraćaju devedesete godine i politika nacionalizma i izolacije, kao i da više nema mogućnosti da se govori o demokratskom bloku. Vladimir Gligorov je u kolumni u Ekonomistu najpreciznije izrazio ovo stanovište trdeći da „u Srbiji postoje veliki izgledi da dođe do odbacivanja demokratije i do uspostavljanja autoritarnog sistema koji će svoju legitimnost crpsti iz permanentnog vanrednog stanja“.

Posle samo nekoliko dana i ovakvih ocena, došlo je do velikog preokreta i dogovora između Demokratske stranke i Demokratske stranke Srbije. Stigla su reagovanja i ocene da se formira demokratska i proevropska vlada stranaka koje pripadaju ponovo uspostavljenom demokratskom bloku. Ovakve ocene stigle su i iz Evropske unije, a u našoj javnosti ostalo je otvoreno pitanje da li DSS zaista pripada demokratskom i proevropskom bloku. Ovo pitanje će opterećivati ne samo novu demokratsku vladu već i naš celokupni politički život. Opet je aktuelizovana dilema kuda i kojim pravcem ide Srbija i da li je definitivno preovladalo uverenje i opredeljenje za stvaranje stabilne demokratije i ostvarivanje evropskih integracija. Ova politička hipoteka pritiskaće naše društvo i u dolazećim istorijskim iskušenjima, a Srbija mora da odgovori na ovo pitanje jer se jedino tako mogu stvoriti uslovi za uspostavljanje stabilnog demokratskog sistema utemeljenog na jakim demokratskim institucijama i idejama.

Šta je, onda, pravi politički put Srbije i koje je njeno istinsko lice? Otvorena je i stara rasprava o postojanju dve Srbije, koja će uvek biti aktuelna ako se u političkom životu ne daju precizni odgovori. Međutim, sad se bar konstutuisala jasna opoziciona scena: na jednoj strani biće Srpska radikalna stranka sa svojim zalaganjima za ostvarivanje srpskih nacionalnih interesa, a na drugoj Liberalno demokratska partija kao zastupnik ideje modernizacije i negiranja važnosti i značaja ostvarivanja nacionalnog interesa srpskog naroda. Nova demokratska vlada moraće da ostvari svojevrsnu sintezu nacionalnog i demokratskog principa, što u našim uzavrelim i često iracionalnim političkim prilikama neće biti nimalo lako. Ali to je samo jedan od političkih i istorijskih izazova koji čekaju novu vladu. Njeno formiranje obeleženo je nedostatkom ozbiljnog demokratskog legitimiteta, koji će morati u narednom periodu da gradi, jer će samo tako u našoj javnosti moći da stekne ugled i podršku, s obzirom na to da je za ova tri meseca došlo do dodatne erozije politike u našem društvu i nastajanja novog talasa rezignacije i političke pasivizacije.

Bilo je dovoljno tri dana da se stvori velika konfuzija u kojoj se najbolje snalaze predstavnici Srpske radikalne stranke jer imaju jasno profilisanu političku poziciju i znaju kojem se biračkom telu obraćaju, što se ne može reći za stranke koje bi trebalo da čine demokratski blok. Zato se opravdano postavlja pitanje da li demokratski blok uopšte postoji i može li on, uz sva ograničenja koja ga prate, i dalje biti efikasna politička formacija ili će se raspasti nakon prvih stranačkih razmimoilaženja.

Reagovanja u našoj i evropskoj javnosti pokazala su da Srpska radikalna stranka još ne može – a veliko je pitanje da li će uskoro moći – da postane sistemska stranka. Iako su, verovatno, najviše profitirali iz svih ovih dešavanja, pokazali su da ostaju stranka neodmerene retorike, otvorene demagogije, retrogradnih i antievropskih političkih ideja, i da su i dalje zagovornici ogoljenog populizma. Jasno je da je taj njihov često iracionalan i besmislen ideološki repertoar namenjen isključivo njihovim pristalicama, a oni pri tome koriste svaku priliku da ga afirmišu. Iako je Nikolić dobio pohvale i najljućih političkih protivnika da je pokazao veliku političku umešnost i odgovornost, političko ljudožderstvo koje su demonstrirali predstavnici SRS-a u poslednjim skupštinskim raspravama pokazalo je da je ova stranka ostala verna svojoj političkoj misiji i nije sposobna da postane sistemska budući da njen nastup i ideje koje propagira u velikoj meri razaraju sâm parlamentarizam u Srbiji.

S druge strane, imamo velike političke taktičare iz demokratskog bloka, spremne da seju konfuziju, neodgovornost, političko licemerstvo, nesposobnost za kompromis, nedoslednost, bez jasno artikulisane i osmišljene svesti o značaju istorijskog trenutka i poštenog i odgovornog odnosa pre svega prema građanima i članovima stranaka tog ponovo oživljenog i revitalizovanog demokratskog bloka. Zato nije slučajan i neočekivan rast biračkog tela SRS -a. Posle sramnog političkog obračuna dveju demokratskih stranaka u kome se nisu birala sredstva, dolazi do njihovog iznenadnog i spasonosnog dogovora, koji, nakon svega izgovorenog, označava početak novog postojanja i delovanja demokratskog i evropski opredeljenog demokratskog bloka.

U politici je uvek opasno potceniti i nipodaštavati demokratska osećanja i opredeljenja građana, ali stranke to uvek čine jer su im, ipak, u centru pažnje oligarhijski i stranački interesi. Za građane – šta ostane. A ostaje gorak i mučan utisak da je u čitavoj ovoj otužnoj priči o formiranju vlade i konstituisanju skupštine pre svega reč o odbrani stranačkih interesa i da se sedam godina posle petooktobarske revolucije vraćamo pitanju koliko je stabilno i trajno opredeljenje naših političkih i stranačkih elita u stvaranju demokratskih institucija i uključivanju Srbije u evropske integracije. Da li je to nepovratan proces ili je moguć povratak u devedesete? I nakon formiranja nove vlade, ovo suštinsko pitanje ostaje otvoreno.

16. maj 2007. godine