Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi
Debate:
Kosovo i Metohija
Srbija i Crna Gora
Srbija i NATO
Srbija među ustavima
Crkva i politika
Kuda ide Srbija?
Svet nakon 11. septembra
Istina i pomirenje na ex-YU prostoru
   
  Komentari:
Politički život
Kolumne Đ. Vukadinovića i S. Antonića
Kulturna politika
Ekonomska politika
Polemike
BiH - deset godina posle Dejtona
Savremeni svet
   
  Pregledi:
Prenosimo
Prikazi
Hronika
Ankete
   
 

KOMENTARI

Politički život

   

 

Marinko M. Vučinić

I POSLE ĐILASA – ĐILAS

Da biste sproveli političku demokratizaciju, treba vam odgovarajući instrument. A to su demokratske političke organizacije. Ako imate liderske, privatizovane, autoritarne stranke, ne možete sprovesti demokratske promene.

Zoran Đinđić, Srbija novi početak

U najavama odr žavanja neposrednih izbora u gradskoj organizaciji Demokratske stranke slavodobitno se navodi da je to prvi slučaj da će stranački izbori u glavnom gradu biti organizovani tako da će članstvo DS-a imati priliku da neposredno bira funkcionere gradskog odbora. Pri tome, ističe se da će to biti veliki doprinos demokratizaciji našeg političkog života.

Funkcioneri Demokratske stranke imaju, inače, običaj da govore o velikim dostignućima u razvoju demokratije u samoj stranci. Opšte je mišljenje da je Demokratska stranka ostvarila veliki stepen demokratičnosti i to naročito u odnosu na ostale stranke, što i nije bilo mnogo teško postići budući da su naše stranke ustrojene tako da u njima i nema mnogo prostora za ostvarivanje demokratskih principa. Kao osnovne argumentacije za ovu tvrdnju najčešće se navode izborne skupštine DS-a koje su donosile mogućnost izbora predsednika stranke između većeg broja kandidata. Ali kad bi određeni kandidat odneo izbornu pobedu, skupštine su se pretvarale u manifestacije i svečane akademije. Donošenje odluke o uvođenju statutarne mogućnosti da članstvo na neposrednim izborima određuje i bira stranačke organe i funkcionere tumačeno je kao još jedan dokaz o predstojećoj širokoj demokratizaciji stranke.

Na zvaničnoj internet prezentaciji DS-a može se naći tekst „Jedina stranka sa neposrednim izborima u postkomunističkoj Evropi“. Primetna je ocena da “neposredni izbori, regulisani Pravilnikom o neposrednim izborima, razlikuju Demokratsku stranku od najvećeg mogućeg broja političkih organizacija u Evropi i svetu. U svakom slučaju, oni su izuzetna novina u političkom životu Srbije jer je glasati određenog dana, na glasačkom mestu koje kontroliše birački odbor procedura koja obezbeđuje stepen neposredne, unutarstranačke reprezentativne demokratije neviđen na ovim prostorima.“

Ima li osnova za ovaj neodmereni trijumfalizam i kako zapravo izgleda sprovođenje neposrednih izbora pošto se u pomenutom tekstu govori o glasanju, a ne o biranju, što je značajna razlika? Analizirana su i iskustva stranaka u razvijenim demokratijama gde su već uvedeni neposredni izbori. Njih karakteriše postojanje pre svega većeg broja kandidata i veliko učešće članstva na stranačkim izborima, koje se penje i do 70 odsto u Liberalno-demokratskoj stranci Engleske. U Italiji su organizovani neposredni izbori o nosiocu izborne liste. U SAD su presidential primares glavno sredstvo za izbor predsedničkih kandidata, dok je nedavno u Francuskoj na stranačke izbore u Socijalističkoj partiji izašlo 70 odsto članstva opredeljujući se za kandidata na predsedničkim izborima.

Upravo je Ferid Zakarija u knjizi Budućnost demokratije pokušao da pruži objašnjenje zašto se u Americi došlo do ideje da se uvedu prethodni stranački izbori. Osnovni cilj, smatra on, bila je težnja da se prevaziđe zabrinjavajuća pasivnost stranačkog članstva i obuzda neograničena moć stranačkih oligarhija koje imaju apsolutni monopol u predlaganju kandidata i dominantnu ulogu u njihovoj promociji. “Uzmimo za primer političke partije u kojima su kandidate i platforme birale čvrsto kontrolisane partijske hijerarhije. Partije su, naravno, želele da se svide javnosti, pa su i svoje kandidate i platforme okupljale s tim na umu. Ali, sam izbor kandidata obavljan je interno, pre nego što se obznani traženje podrške. Aktivno vođstvo stranke – izabrani zvaničnici, lokalni i regionalni stranački bosovi i organizatori – zadržalo je većinu glasova i moć. Prethodni izbori postojali su kao način da se testira prihvatljivost određenog kandidata kao glasača na nacionalnom nivou. Demokratska partija odlučila je da sebe učini demokratskijom i fundamentalno je promenila metod biranja kandidata.“

U koncepciji neposrednih izbora u DS-u nema testiranja prihvatljivosti kandidata u samom članstvu stranke. Neposredni izbori mogu imati veliki značaj ako obezbede pre svega korenitu demokratizaciju postupka u predlaganju kandidata, što je od presudne važnosti u radikalnoj promeni njihovog biranja i nominovanja. Sad je u rukama stranačke oligarhije pravo da određuje stranačke kandidate, a onda im naknadno, u plebiscitarnom postupku, pribavlja demokratsku legitimaciju organizujući tzv. neposredne izbore koji su samo deo uhodane političke parade bez stvarnog demokratskog smisla. Na taj način ne može se prevazići svojevrsna demoskleroza, kao i hronična pasivnost članova stranke.

Da li su se onda, uvođenjem neposrednih izbora u Demokratskoj stranci, zaista desile ključne promene u demokratizaciji stranačkih izbora i da li je stranačka oligarhija izložena efektivnoj kontroli i konkurenciji? Odgovor se može najbolje dati ako analiziramo Statut DS-a i Pravilnik o neposrednim izborima. U Statutu ne postoji obavezujuća norma o neposrednim izborima, već samo statutarna mogućnost čija realizacija zavisi upravo od stranačke oligarhije koja će sporadično odlučivati kad će pristupati neposrednim izborima, verovatno onda kada im najviše odgovara.

U Pravilniku o neposrednim izborima izvršni organi stranke su neka vrsta nadizborne komisije, a njihov stvarni zadatak je da proces kandidovanja bude pod striktnom oligarhijskom kontrolom. U procesu kandidovanja, pored tri odsto članova opštinskog ogranka, kandidata za predsednika i članove opštinskog odbora predlaže sam odbor. Tako je uvek moguć odgovor stranačke oligarhije da i članovi DS-a imaju pravo da predlažu kandidate, što je samo varljiva uteha jer članstvo nema mogućnost da se horizontalno povezuje, a nisu obezbeđeni ni ravnopravni uslovi vođenja kampanje. I u numeričkom smislu, očigledna je neravnomernost u pravu na predlaganje kandidata jer manji broj članova rukovodstva ima isto pravo predlaganja kao i određeni procenat članstva. Reč je o svojevrsnim ponderisanim glasovima. Jasno je da je zadržan odlučujući uticaj stranačkih organa i funkcionera na postupak kandidovanja kao najvažnije faze u izbornim aktivnostima.

Posebno je zanimljivo da vođenje kampanje ovim pravilnikom nije dopušteno putem javnih glasila i smatra se grubom povredom izborne procedure. A kako se inače vodi izborna kampanja ako ne javno i uhodanim stranačkim kanalima, koje, pak, kontrolišu stranački organi? Ravnopravnost učesnika u celokupnom izbornom procesu je od primarne važnosti, a ona ovim pravilnikom nije obezbeđena.

Da li se na osnovu analize uslova za vođenje ravnopravne izborne kampanje i predlaganje kandidata može govoriti o velikom demokratskom prodoru? Teško da se, s puno argumenata, može braniti teza da nije ostvarena bitnija demokratizacija unutarstranačkog odlučivanja. Neposredni izbori nisu sami sebi cilj, oni su pre svega osnovno demokratsko sredstvo za uključivanje članstva u proces predlaganja i izbor kandidata za stranačke funkcije. Apsolutno je svejedno da li se članstvo DS-a izjašnjava za jedinog kandidata na delegatskim skupštinama (predloženog u uskom i posvećenom oligarhijskom krugu) ili na neposrednim izborima ako monopol predlaganja pogodnih kandidata i mogućnost vođenja unutarstranačke kampanje ostane u rukama dobro organizovane i uhodane stranačke nomenklature koja je uvek spremna da od neposrednih izbora pravi samo još jednu ispraznu i otužnu farsu.

Vodeći teoretičari i poznavaoci našeg stranačkog života Vladimir Goati i Srećko Mihajlović prokomentarisali su s uzdržanim oduševljenjem i dozom neverice predlog o uvođenju neposrednih izbora u DS-u. “ Moram priznati da sam dva puta pročitao tu vest ne verujući. Dosad nismo imali izbore u strankama koji bi zaista bili kompetitivni, tj. gde bi se takmičili kandidati za funkcije, recimo, predsednika“, navodi Goati. Srećko Mihajlović ističe: „Da nije najave DS-a o promeni načina izbora vođstva, teško bi se mogla naći pozitivna činjenica u funkcionisanju naših stranaka. Nadam se da će to biti početak jaza između prakse i onoga što se javno propoveda. Naime, javno se propoveda demokratija, a unutar stranaka vladaju izuzetno nedemokratski odnosi. Čak sam čuo, od više stranačkih vođa, da se ti nedemokratski odnosi unutar stranaka smatraju prirodnim poretkom.“

Za nevericu je svakako bilo mesta jer predstojeći izbori u gradskoj organizaciji DS-a upravo govore u prilog stavu da neposredni izbori, sami po sebi, ne znače mnogo ako ih ne prati razvlašćivanje stranačkih oligarhija i stvarno demokratsko učešće članstva ne samo u činu neposrednog izbora već u ravnopravnom predlaganju kandidata i čitavoj izbornoj kampanji. Na neposrednim izborima u gradskoj organizaciji DS-a u Beogradu na listi će biti samo jedan kandidat za predsednika gradske organizacije, što mnogo govori o prirodi tih izbora. Evo kako taj kandidat obrazlaže svoju kandidaturu. “Pazite, po statutu DS-a ne možete sami da se kandidujete, već to mogu da urade opštinski odbori ili najmanje 2500 članova stranke svojim potpisima. Mene je kandidovalo 14 od 17 odbora i skoro pet hiljada članova. Pošto je izvršni odbor stranke prihvatio moj predlog da se na izborima, prvi put u istoriji stranke u Beogradu, predsednik bira neposredno, odnosno glasovima svojih članova, smatrao sam da je moja obaveza da prihvatim kandidaturu. Tako će ovi izbori biti i svojevrsan referendum među članstvom o tome da li je tim ljudi koje sam predvodio dobro radio prethodnih šest-sedam meseci. Moja ostavka, koju sam podneo pre dva meseca, nije imala nikakve veze s marketingom, nego s odgovornošću i datim obećanjem. Nisam ja podneo ostavku zbog lošeg rezultata, jer smo mi u Beogradu dobili najviše glasova u istoriji stranke, već zato što sam čovek koji drži reč. Vidite, da sam ponudio ostavku gradskom odboru, pa da je on to odbio, to bi bilo licemerno. Ovako, ja sam ostavku podneo, a mi sada imamo nove izbore, na koje treba da izađe više od 30 odsto članova stranke da bi uspeli, i videćemo da li će se to desiti, odnosno da li ću biti izabran.“

Ove reči su najbolja ilustracija moje tvrdnje da neposredni izbori u Demokratskoj stranci zavise od volje stranačkih funkcionera jer sam Dragan Đilas navodi da je on predložio njihovo održavanje a da pri tom nijednom reči ne pominje statutarnu obavezu koja obavezuje sve organe stranke da budu birani na neposrednim izborima. Šta bi bilo da on nije želeo da se neposredni izbori održe? Onda ih, verovatno, ne bi ni bilo, a gradski odbor, koji bi sigurno odbio njegovu ostavku, obezbedio bi i dalje nesmetani rad uspešnog tima Demokratske stranke u Beogradu. Ovako je Đilas velikodušno odlučio da organizuje referendumsko izjašnjavanje i tako gradskom odboru uskrati još jednu priliku da pokaže svoju lojalnost i bezrezervnu podršku, koja se inače podrazumeva.

Postoji još jedan detalj koji veoma indikativno govori o tome kako stranački funkcioneri DS-a shvataju stranačke izbore. Đilas ističe da će ovi neposredni izbori biti svojevrsni referendum o politici koju je vodio gradski odbor u vreme dok je on bio njegov predsednik. Izbori se u našim strankama shvataju kao referendumsko izjašnjavanje, kao stranački plebisciti na kojima će učestvovati članstvo kome je rukovodstvo velikodušno omogućilo da se referendumski izjašnjava. Izbori se ne posmatraju kao neizvesna politička utakmica u kojoj se, u ravnopravnim uslovima, takmiče stranački kandidati.

Posebno je pitanje kako je moguće da u gradskoj organizaciji DS-a Beograda nema snage, a ni volje da se obezbedi poštovanje osnovnog demokratskog prava svakih izbora – da bude više kandidata i da se stvore uslovi za njihovo demokratsko i ravnopravno predlaganje. Gotovo dirljivo zvuči Đilasovo priznanje da je kandidaturu ipak prihvatio jer je to bila volja opštinskih odbora i članstva koji su ga i predložili. Ovakvih smo se obrazloženja naslušali u vreme jednopartijskog sistema, a ta se praksa sada ponavlja, s tom razlikom što je ovog puta zaogrnuta plaštom demokratske principijelnosti.

Ponovna kandidatura Dragana Đilasa, i to bez protivkandidata, upravo je izraz razornog i osionog licemerstva jer poništava čin nedavno podnete ostavke. Da li su se promenile okolnosti zbog kojih je to uradio? Nisu, jer ostaju rezultati parlamentarnih izbora na kojima su u Beogradu radikali odneli pobedu. Bez obzira na to što je Demokratska stranka dobila u Beogradu najviše glasova u svojoj istoriji, na šta Đilas podseća, činjenica je da su radikali imaju najveću podršku u glavnom gradu Srbije! To je dovoljan razlog za zabrinutost i preispitivanje, jer gde će to Demokratska stranka imati vodeći uticaj ako ne u Beogradu – njenom prirodnom uporištu! Reč je zapravo o poigravanju sa stranačkim članstvom i potcenjivanju naše demokratske javnosti, koja je, inače, pozdravila Đilasovu ostavku kao dokaz da i u politici mogu da se ostvare elementarna moralna načela.

Ova i ovako obrazlagana kandidatura govori o tome do koje su se mere stranačke oligarhije osilile u uverenju da su jedino one pozvane da odlučuju, a stranački plebs služi samo kao demokratska dekoracija kojoj je namenjeno da odigra ulogu u velikoj predstavi neposrednih stranačkih izbora. Đilasovo ponovno kandidovanje svedoči o tome u kojoj je meri odsustvo načelnosti i moralne doslednosti dominantno u našem političkom životu. Ovi izbori treba da budu zapravo vrsta aklamatorne podrške stranačkom funkcioneru koji je ponovnim kandidovanjem pokazao da nema snage, a ni uverenja, da istraje u održanju principa da se u politici – ovoj izuzetno značajnoj ljudskoj delatnosti – pre svega moraju braniti dostojanstvo reči i postojanost moralnih uverenja.

Sveopšta relativizacija, banalizacija i potiranje moralnih principa doveli su do duboke krize našeg političkog života. Kao najteža posledica toga javlja se pasivizacija građana, gubitak vere u ideale demokratije i republikanizma, pri čemu raste uverenje da je politika sfera opšte amoralnosti i besprincipijelnosti. Na takvoj političkoj osnovi ne može se graditi demokratsko društvo u kojem će političari biti u službi opšteg interesa, izloženi stalnom sudu javnosti, zavisni od podrške dobijene zahvaljujući principijelnosti i elementarnoj ljudskoj čestitosti.

Neposredni izbori u gradskoj organizaciji DS-a bili su još jedna prilika da se odlučnije krene u dublju demokratizaciju stranke, ali i ukupnog stranačkog života u Srbiji. Međutim, očigledno je da stranačka oligarhija DS-a još ima preovlađujući uticaj i zato će ovi neposredni izbori proteći kao još jedna demonstracija stranačkog jedinstva, ali i toliko puta viđena izborna farsa.

14. mart 2007. godine

 

 

 
 
Copyright by NSPM