Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi
Debate:
Kosovo i Metohija
Srbija i Crna Gora
Srbija i NATO
Srbija među ustavima
Crkva i politika
Kuda ide Srbija?
Svet nakon 11. septembra
Istina i pomirenje na ex-YU prostoru
   
  Komentari:
Politički život
Kolumne Đ. Vukadinovića i S. Antonića
Kulturna politika
Ekonomska politika
Polemike
BiH - deset godina posle Dejtona
Savremeni svet
   
  Pregledi:
Prenosimo
Prikazi
Hronika
Ankete
   
 

KOMENTARI

Politički život

   

 

Marinko M. Vučinić

Moć prati svojinu

Protekli parlamentarni izbori u Srbiji analizirani su u našoj političkoj i stručnoj javnosti veoma detaljno i svestrano. Opšte je mišljenje da su to bili izuzetno uspešni izbori, obeleženi pre svega iznenađujuće velikim odzivom birača, tako da je stvorena mogućnost za stvaranje solidne legitimacijske osnove za uspostavljanje nove demokratske vlade.

I dalje postoje kontroverze oko ocene koja je politička grupacija stvarni pobednik izbora. Paradoks je tim veći što većina stranaka koje su uspele da pređu cenzus može da tvrdi da je to upravo ona. Izvesno je da je neočekivano velika izlaznost opovrgla već uvreženo mišljenje da je biračko telo Srbije u dubokoj apatiji, nezainteresovano za svoju sudbinu i fatalistički ogrezlo u fašizaciju i restauraciju starog režima. Jasno je da je naše biračko telo, i pored svih nedoumica, velikih razočaranja, izneverenih nada i obećanja, još jednom pokazalo da je politički zrelije od svojih političkih elita koje su nesposobne da se posvete ostvarivanju državnih i opštenacionalnih interesa.

Ovo je bila do sada najduža izborna kampanja, a istovremeno i najskuplja i najglamuroznija. Pokazalo se da ulaganje velike količine novca sve više postaje osnovni preduslov za ulazak u parlament, što potvrđuje da je novac sve neophodniji za kupovanje biračkog poverenja na izbornom tržištu. To je inače vladajuća tendencija u savremenoj politici, ali naša specifičnost je što se u našim političkim prilikama ne zna ko su stvarni i najuticajniji finansijeri stranačkih kampanja. Tako se uočava „arkanska“ priroda naše politike u kojoj postoje pitanja koja se ne mogu otvarati jer zadiru u najosetljiviju sferu konstituisanja realne političke moći.

Delovalo je groteskno i otužno da se u našoj opustošenoj i siromašnoj zemlji odvija tako glamurozna i bogata izborna kampanja praćena tolikim brojem spotova, bilborda, oglasa i šljaštećih stranačkih konvencija. Izborni marketing postaje odlučujući činilac u oblikovanju izborne volje, te u velikoj meri zamenjuje programski profil samih stranaka. Stručnjaci za izborni marketing postaju neka vrsta novih političkih komesara zaduženih ne samo za vođenje kampanje već i za oblikovanje celokupnog stranačkog života.

Svi podaci pokazuju da su troškovi kampanje prerasli zakonom određeni iznos. Vodeće stranke su nemilice trošile novac demonstrirajući tako političku moć. Nevladina organizacija “ Transparentnost Srbija“ objavila je procene koje pokazuju da su stranke koje su ušle u parlament potrošile približno 600 miliona dinara – 7,45 miliona evra. Poslanici G 17 plus su najskuplji budući da je za svaki glas potrošeno 438 dinara. Iza njih su poslanici koalicije LDP koja je potrošila 404 dinara po glasu. DS je morala da plati 164 dinara, DSS–NS 187 dinara, dok su radikali za svaki glas uložili 100 dinara. Prema ovim podacima, najviše je potrošila Demokratska stranka – 151,4 miliona dinara (1.887.500 evra), sledi koalicija DSS–NS sa 125 miliona dinara (1.562.500 evra), G 17 plus sa 120 miliona dinara (1,5 miliona evra), SRS 115 miliona dinara (1.437.500 evra) i koalicija LDP 85 miliona dinara (1.066.000 evra).

Sve stranke su, inače, izbornoj komisiji prijavile izborne troškove koji se kreću u okvirima zakonski odobrenih sredstava – od 68 miliona dinara. Međutim, očigledna je velika razlika između procenjenih sredstava, koji su realni troškovi kampanje, i onih prijavljenih na koje se pozivaju stranke. Jasno je da su na svaki prijavljeni dinar stranke uložile još dva dinara svojih sredstava. To, svakako, nije novac od stranačke članarine, kako često čujemo. U toj razlici krije se suštinsko pitanje našeg stranačkog života, pitanje porekla novca utrošenog u izbornoj kampanji i, što je još važnije, imena ljudi, organizacija i firmi koji su najveći i najznačajniji finansijeri kampanja. Bez jasnog odgovora na ovo pitanje ne možemo govoriti o funkcionisanju demokratskog društva u Srbiji. A odgovor upravo izbegavaju sve naše parlamentarne stranke – to je zabranjena zona ili zona sumraka našeg političkog života.

U mnogobrojnim analizama nije posvećena dovoljna pažnja načinu i izvorima finansiranja stranaka i kampanja. Postoji staro pravilo da su izvori finansiranja najbrižljivije čuvana tajna u svakoj stranci. Najmoćniji stranački ljudi su, istovremeno, i najodaniji čuvari ove tajne, samim tim i stranačke kase. Upravo ova pozicija osigurava im ostvarivanje presudne uloge u vođenju i kreiranju stranačke politike.

Bez obzira na to što je donet zakon o finansiranju stranaka, izvori punjenja njihovih kasa i dalje su nepoznanica za javnost. Činjenica da većina stranaka nije podnela završne račune o tome dovoljno govori. Kako, onda, stranke mogu biti politički garant za stvaranje snažne pravne države ako su i dalje van domašaja finansijske kontrole i nezavisnog uvida u njihovo poslovanje? Ni način kontrolisanja troškova kampanje ne uliva mnogo nade da će se situacija promeniti, jer stranke zastupljenošću u izbornoj komisiji dolaze u situaciju da same sebe kontrolišu!

Vladimir Goati je nedavno veoma dobro ocenio stanje u ovoj oblasti: “Postoje snažne indicije da su troškovi stranačkih kampanja prerasli sredstva koja su dobijena iz budžeta i koja su su, po zakonu, mogla da budu prikupljena iz privatnih izvora. Veoma je važno da se tačno utvrdi koliko su stranke poštovale Zakon o finansiranju političkih stranaka i na koji način one prikupljaju i troše novac u kampanji. Bez takvog izveštaja i kontrole finansiranja priča o korupciji postaje samo pravljenje rupa u vodi. Glavni problem jeste to što finansiranje stranaka ne kontroliše nezavisno telo, već RIK, koju čine upravo predstavnici stranaka.“

Verica Barać takođe je ukazala na problem kontrole finansiranja stranaka. “Cilj, odnosno transparentnost u finansiranju političkih partija, ovim zakonom se ne obezbeđuje. Nije dovoljno samo doneti zakon. Zakon o finansiranju stranaka omogućuje im da uzimaju ogroman novac iz budžeta a da pri tom kontrola tih sredstava bude potpuno zapostavljena. Zamislite, skupštinski odbor za finansije kontroliše finansiranje stranaka, što znači da stranke same sebe kontrolišu.“

Koliko je važna kontrola finansiranja stranaka govore nam primeri iz razvijenih demokratija u kojima su najveće političke afere upravo nastajale otkrivanjem skrivenih izvora finansiranja. Setimo se samo afere vezane za Helmuta Kola. Njegova duga i veoma uspešna politička karijera okončana je skandalom vezanim za tajne fondove finansiranja njegove stranke. I Toni Bler je sada na udaru javnosti zbog afere o prodaji plemićkih titula i punjenju fondova Laburističke partije za vođenje izborne kampanje. Samo kod nas još važi zavet ćutanja najuticajnijih stranaka i njihov prećutni sporazum da se ne otkrivaju izvori finansiranja. Obično čujemo nemušte i licemerne odgovore da je reč o prijateljima iz detinjstva ili dobrostivim ljudima koji žele da svojim prilozima unaprede demokratiju u Srbiji.

Sama činjenica da su finansijski izveštaji stranaka van uobičajenih i zakonski određenih tokova kontrole, kojoj podležu inače svi pravni i poslovni subjekti u Srbiji, svedoči nam dovoljno o demokratiji u našoj zemlji. Sve dok uvid u finansiranje stranačkih aktivnosti ne bude podvrgnut nezavisnoj kontroli i reviziji, ne možemo govoriti o trajnoj stabilizaciji i funkcionisanju demokratije. Jedino tako možemo znati kakva je stvarna priroda i ko su akteri moći u političkom životu Srbije. Jasno je da se tajkunizacija društvenog života u Srbiji nije mogla zaustaviti na kapijama naših političkih stranaka i da je ovaj proces duboko prožeo i naš celokupni stranački život. I do sada se znalo da su bogati ljudi finansirali, i finansiraju, naše stranke, ali se to nikada nije moglo videti u stranačkim bilansima i finansijskim izveštajima. Tako se otvara mogućnost da se stvaraju sive zone političke moći koje su van svake parlamentarne i zakonske kontrole. O ovom procesu najbolje svedoči izjava Z. Drakulića: „Posle 2000. rekao sam da neću više nikome da dam pare. Do tada sam davao, ali sad više neću, po cenu da izgubim posao. Verovatno ovi koji imaju bolji stomak to mogu. Ako je to uslov da dobijemo posao, onda ćemo da menjamo zemlju. Prodaćemo ovo što imamo ovde i radićemo u drugim zemljama.“

Još je Aristotel govorio da moć prati svojinu, a u našim političkim prilikama evidentno je da je već stvorena nekontrolisana i neograničena moć tajkunskog kapitala koji je premrežio čitavo naše društvo i postao gotovo odlučujući faktor u našem političkom i društvenom životu. Ako stranke od zakonski predviđenih i odobrenih 323 miliona sredstava u kampanji potroše blizu 700 miliona dinara, postavlja se pitanje iz kojih je izvora stizao taj novac. Bez odgovora na ovo, ne može se govoriti o stabilizaciji i funkcionisanju demokratije u Srbiji. Jedino odgonetanje ove brižljivo i solidarno čuvane stranačke tajne može biti uslov za stvaranje zaista delotvorne političke javnosti, spremne da bude jedan od glavnih uslova za ostvarivanje demokratske kontrole svake izvršne vlasti u demokratskim društvima.

Liberalno-demokratska stranka u svojoj izbornoj kampanji zasipala nas je pozivima da se govori i najteža istina o stanju u našem društvu i da se ne podleže nikakvim kompromisima u borbi za istinu i modernizaciju Srbije. Evo, nakon izbora, pruža im se jedinstvena prilika da nam demonstriraju istinoljubivost i radikalnu odanost istini i otkriju nam ko su dobri ljudi koji su investirali više od milion evra u njihovu kampanju za ulazak u parlament Srbije.

21. februar 2007. godine

 

 

 
 
Copyright by NSPM