Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi
Debate:
Kosovo i Metohija
Srbija i Crna Gora
Srbija i NATO
Srbija među ustavima
Crkva i politika
Kuda ide Srbija?
Svet nakon 11. septembra
Istina i pomirenje na ex-YU prostoru
   
  Komentari:
Politički život
Kolumne Đ. Vukadinovića i S. Antonića
Kulturna politika
Ekonomska politika
Polemike
BiH - deset godina posle Dejtona
Savremeni svet
   
  Pregledi:
Prenosimo
Prikazi
Hronika
Ankete
   
 

KOMENTARI

Politički život

   

 

Vasilije Mišković

KURŠLUS NA GLOBALISTIČKOJ LEVICI

Na domaćoj medijskoj sceni, gde se sa sigurnošću moglo “pogoditi” ko će šta reći ili napisati, nedavno se desio “incident” koji je mnoge iznenadio. Posle malo oštrijeg tretmana kakav je Čeda imao na televiziji i radiju B92, usledio je brutalan “odgovor” LDP-a kroz pisanija Pere Lukovića, u kojima je najprizemnije izvređao mnoge a pre svega Olju Bećković i Danicu Vučinić, koje su do sada važile kao „njihove“.

Više puta smo kritikovali B92 kao ideološki projekat koji treba da “prevaspita Srbe”, ali nikada ne bi mogli podržati takvu gomilu vulgarnosti, kakvu je na njihove novinarke izručio Pera Luković. Naročito što su one uperene protiv žena, i to onih koji izvlače prosek ove medijske kuće. Olja Bećković je od “Utiska”, sviđalo se to nekom ili ne, napravila medijsku instituciju, dok je Danica Vučinić primer profesionalca koji gotovo identično oštro “tretira” ljude različitih političkih opcija. Retki profesionalci poput Vučinićke, doprineli su da B92 ima određeni rejting i politički uticaj u javnosti.

Napadi na ove novinarke će, verujemo, delovati kontraproduktivno na LDP, koji ih očigledno podržava. Običaj olakog lepljenja etikete „udbaš“ ili „saradnik službe“, koju je (između ostalih), jednako zaradio i Gordan Paunović, menadžer-za-neznam-šta na B92, kod ljudi kao što je Pera Luković postaje normalno. Ko što neko reče, jednostavno je: „pljuneš pa zalepiš – etiketu“.

No nije ni najgore to što je on „nastavio s najprizemnijim uvredama i kvalifikacijama“ („skotovi, ludače i bolesnice“) pa ni to što su glavne mete bile do sada „njihove“ novinarke Olja i Danica, koje su malo oštrije „ispreskakale“ Čedu. Gore od svih tih ispoljavanja „političke parapsihopatologije“, je to što je LDP, kao parlamentarna stranka, stavila takvo štivo na svoj sajt, a zatim i do kraja stala uz „svog“ Peru Lukovića. Možemo se samo zapitati kakav bi bio odnos prema „patriotskim“ novinarima, kada bi kojim slučajem ova politička družina na neki volšeban način došla u poziciju da nam kroji kapu, kad su prema „svojima“ ovako brutalni.

„JEZIK KOJI STOKA RAZUME“

Kako se Pera „brani“ od napada „svojih“ da je ekstremista i da piše uvredljive i denuncijantske tektstove? On kaže da je njegov rečnik primeren vremenu i zemlji (doduše nismo čitali ništa slično ovome o hrvatskim medijima i političarima, iako piše u Feralu), a da bi neki drugi, pristojniji rečnik - bio rezervisan za neku drugu, pristojniju državu. Tako pritisnut, on „otkriva“ motive svoje retoričke brutalnosti: „ovom režimu i njegovim ljubimicama, ove 2007. godine, poručuje Tomas Man koji se u vreme hitlerovskog ludila tridesetih godina nalazio u Britaniji odakle je najgorim rečnikom govorio o (svojim) Nemcima; na pitanje “mora li baš takvim žestokim jezikom”, odgovorio je: “To je jedini jezik koji ta stoka razume”. Nije najgore što su u svemu tome stanovnici Srbije ispali „stoka“, pa čak ni to što je današnja Srbija (i to ne miloševićevska) upoređena sa Nemačkom „u vreme hitlerovskog ludila tridesetih godina“, već to što se sa ovakvim ekstremizmom i šovinizmom očigledno slaže i jedna parlamentarna partija. Samo, tu je problem jedna sitnica - nit je Pera Tomas Man, nit je današnja Srbija zemlja “hitlerovskog ludila”. Ipak, da ludila druge vrste kod nas ne nedostaje, to je očigledno.

Medijska kuća B92 pokazala je, međutim, da se sa njom „nije igrati“, jer ne samo da može da uzvrati udarac medijskim saopštenjima, već i da mobiliše neke novinarske asocijacije „da iskažu solidarnost s novinarima izloženim najbezočnijim napadima i kvalifikacijama, ali i da se jasno ograde od onih koji, predstavljajući se upravo kao novinari, krše sve novinarske kodekse, podmetanjima i neprimerenim izlivima ogoljene mržnje“. Pera je Anem & Mrežu nazvao lokalnim B92 agentima koji su se pridružili zaveri protiv Čede & LDP-a. Oni možda i jesu vezani za B92, ali to do sada nije smetalo Peri Lukoviću i njemu sličnima, jer je do sada vladalo pravilo međusobnog nenapadanja među „našima“, dok prema patriotama nikad nije bilo „lovostaja“. No, na našu veliku žalost (iako očekivano) nisu se oglasile i uvek-na-medijsku-akciju-spremne ženske organizacije zbog ovako „muško-šovinističkog“ ispada Pere & LDP prema Danici i Olji (a o opsesiji prema Ljilji Smajlović i da ne govorimo).

Pera Luković u svom odgovoru na prozivku koju je proveo B92 govori ono što smo mi zapravo i znali. Kako sam kaže – on zapravo i nije naš novinar... nije član srpskih novinarskih udruženja i piše za hrvatski Feral. Zato, misli Pera, njegovi medijski ispadi ne spadaju pod jurisdikciju domaćih novinarskih asocijacija. To što ga ova medijska kuća tužaka tim asocijacijama, njemu zapravo govori da B92 promoviše ideju Velike Srbije i da je „B92 krenuo na granicu Karlobag - Ogulin- Karlovac - Virovitica“.

JOŠ JEDAN „SRPSKI RASKOL“

Ova besmislica možda izgleda kao neuspela duhovitost „Pere Ložača“, ali se u humoru, po čika Frojdu, često kriju mnogo ozbiljnije stvari. Prozivka medijske kuće B92 za „srpski nacionalizam“ je svakako apsurdna, ali ne i nova. Kada su, pre par godina, prvi put odlučili da postanu umereniji i relevantniji, napušteni su od radikalnijih NGO-orijentisanih forumaša, koji su ih zatim častili tim „četničkim“ atributima.

Naime, linija podele između onih radikalnijih i umerenijih, bilo je pitanje: da li bi po svaku cenu trebalo insistirati na „denacifakaciji Srbije“, na „genocidu u Srebrenici“, na tome da je „normalno i pravedno da Kosovo bude nezavisno“, ili bi, pak, od nečega trebalo odustati zbog toga što je preterano, neistinito ili jednostavno kontraproduktivno. Pera Luković, kao portparol ovog ekstremističkog pola srpske političke scene, opisuje svoje dojučerašnje „saborce“, kao one koji večito sede na dve prilično udaljene stolice „tvrdeći istovremeno da hoćemo u Evropu ali da nije fer da nam traže nekakve ratne zločince, hvaleći se jedva čekaju u Jevropu ali da im je, jebiga, duša vezana s Kosovom, da Milošević nije bio savršen ali, brate, nije za sve kriv, jeste da smo možda, eventualno, počinili neki zločinčić ali nismo genocidan narod, pitanje je da li je u Srebrenici baš ubijeno toliko ljudi, da ne pominjemo nepravedne i okrutne sankcije kojima su nas godinama mučili...“ Naravno, prema Peri & co. ovaj revizionizam „građanskih patriota“ koji ruši njihovo ideološko jedinstvo je laž, jer „su Srbi genocidan narod“ a „Milošević je za sve kriv“.

Slična „ideološka naprslina“ u dotada monolitnom ideološkom krilu NVO sektora bio je i „kuršlus“ između Sonje Liht i „čuvara vatre“ projekta denacifikacije građana Srbije. Tako su oni, koji bi na neki način doveli u pitanje dogmatske istine globalističke NVO scene, a da su pri tome do tada smatrani kao „naši“, bili oštro i histerično napadani kao jeretici i izdajnici. Doduše, ova ideološko-politička raslojavanja bila su proces koji je samo ponekad izbijao na medijsku površinu. Do sada su, manje-više, ipak uspevali da ostvare „medijsku sabornost“, što „patriotama“ nikako nije polazilo za rukom.

Linija podele je dobila i svoje političke entitete: sa jedne strane LDP i ideološki jastrebovi NVO scene, a sa druge strane umerenija građanska scena okupljena oko DS-a. Kako ovi drugi nisu bili spremni da u jakobinizmu prate „njihovog Čedu“ bili su, iako do sada „saborci“, kvalifikovani kao izdajnici, pa i neprijatelji. Napad na one koji su iz ovog ili onog razloga istupili iz zajednice pravovernih je posledica i velike ostrašćenosti, ali i realističke procene „komesara globalizma“ da će zastrašivanjem sprečiti slične pojave.

Povezana sa tim agresivnim i ekstremističkim diskursom koji se maskira u „evropejsko ruho“ je i liberalna teorija zavere „nacionalista protiv Đinđića i reformi“, koja se danas prenosi na „princa-prestolonaslednika“ Čedu. No to nije sve - ona se danas širi sa „osnovne postavke“ (Koštunica-Crkva-Akademija-Vojska), i dobija bizarne razmere, jer se u zaverenike uključuje Veran, Olja, B92, Anem i slične primerci flore „nacionalističke Srbije“. Ovakve razmere paranoje u kojoj je Olja Bećković prikazana kao političko-propagandno oruđe u rukama „nacionalističkog režima“, duboko zalaze u domen političke parapsihopatologije i zahtevaju stručnu pomoć.

Nije toliko opasno kad jedna takva manična i paranoična vizija obuzme jedan um (ili ako „glumi ludilo“) već kad ona postane masovniji fenomen. Nije najgore to što Pera Luković opisuje gostovanje Čede u „Utisku“: „vrata se zaključavaju, voditeljka oblači maskirnu uniformu prošaranu biseksualnim orlovima, uzima bejzbol palicu i iznenada udara gosta; dok žrtva leži onesvešćena, voditeljica ga mlati palicom i u transu, zatvorenih očiju, mucajući, zaklinje se na vernost Borisu Koštunici ili Vojislavu Tadiću“... već to što ovakav stil postaje zarazan među pripadnicima jedne političke opcije. Samo se treba setiti pljuvačkog i psovačkog stila koje gaje neki „stalni gosti“ Peščanika i njima srodnih internet foruma i blogova, pa da se shvati da je reč o ozbiljnom kontaminiranju medijske sfere, kakva se ne može sresti u „civilizovanom“ svetu (u koji se naravno „oni“ najviše i zaklinju).

Ako ima neke koristi od ovog ideološko-medijskog kuršlusa na globalističkoj levici, onda je to što se neke stvari iskristalisale. Pre svega, ako u pitanju nije samo slučaj privremenog taktičkog sukoba koji će se zagladiti, ovo može da dovede do konačnog diferenciranja onih radikalnijih elemenata političke scene, koji nose duh političkog nihilizma, od „ljudi normalne građanske orijentacije“ (ma šta to značilo). Činjenica je da su mnogi od onih koji su do sada bili bolećivi prema radikalizmu Čedinog, Čankovog, Perinog ili Teofilovog stila (jer su eto „naši“), konačno počeli da shvataju da su ovakvi „eksponenti evropeizacije“ zapravo najveća antirekalama za ideju Evrope u Srbiji. A osim toga, ove medijske međusobice pokazuju da su se i „oni“, barem po neslozi i zavadi, pokazali kao „Srbi“.

 

 

 

 

 
 
Copyright by NSPM