Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi
Debate:
Kosovo i Metohija
Srbija i Crna Gora
Srbija i NATO
Srbija među ustavima
Crkva i politika
Kuda ide Srbija?
Svet nakon 11. septembra
Istina i pomirenje na ex-YU prostoru
   
  Komentari:
Politički život
Kolumne Đ. Vukadinovića i S. Antonića
Kulturna politika
Ekonomska politika
Polemike
BiH - deset godina posle Dejtona
Savremeni svet
   
  Pregledi:
Prenosimo
Prikazi
Hronika
Ankete
   
 

KOMENTARI

Politički život

 
 
 
 
 
 
 

 

Vasilije Mišković

ČEDA PROTIV SRPSKE AVIJACIJE

Predsedništvo LDP-a osudilo je „demonstraciju ostataka vojne sile koja je razorila Jugoslaviju. Brišući letovi vojnih aviona, koji su i tehnološko i ideološko staro gvožđe, izazvali su uznemirenje i ugrozili bezbednost građanki i građana, njihove dece i imovine.“ Za ovaj strašan militaristički „incident“ LDP zahteva od predsednika Tadića i ministra Šutanovca „objašnjenje i izvinjenje zbog pretnji oružanim nasiljem glavnom gradu i političkim porukama koje je taj bahati i neodgovoran incident u sebi nosio“. Pitaju se kome prete ti avioni, koji – gle drskosti – ne samo da lete već i probijaju zvučni zid. Oni čak idu dalje pa podsećaju da je građanska „Srbija dovoljno hrabra da neće dozvoliti da je zastraše i na njenom demokratskom i evropskom putu zaustave one snage koje su, nakon neuspeha u ostalim bivšim jugoslovenskim republikama, pokušale da od Srbije naprave poslednju članicu propalog istočnog bloka i njegovog vojnog saveza. Srbija će se boriti za svoju slobodu, ako je potrebno, i protiv onih koje teško zarađenim sredstvima izdržava, očekujući da poštuju njen građanski red i mir.“

Ovo je za ne poverovati. Teško je udubiti se u tok misli „predsedništva LDP-a“ i razumeti da mi živimo u istoj zemlji. Da je ovaj oštri protest protiv nadletanja aviona nad glavnim gradom LDP uputio „nacionalistima“, poput Koštunice i Nikolića, mogli bismo i da razumemo, ali ne i protiv predsednika Tadića i ministra odbrane Šutanovca, koji daju mirotvoračke izjave prema kojima bi i Majka Tereza delovala militaristički. Predsednik neprekidno ponavlja da „mir nema alternativu“, iako Albanci stalno prete konfliktom. U tom mirotvorstvu pridružio mu se i pomenuti ministar odbrane, čije izjave pre priliče nekom Gandiju ili verskom poglavaru, nego čoveku koji sedi u stolici „ministra vojnog“. Na pacifističke govore predsednika u stilu vi ste odlična vojska, stub odbrane i garant mira i stabilnosti na Balkanu i da ćemo se mi boriti za mir šta god da bude (pred vojnim pitomcima), LDP je, u najmanju ruku, uzvratio kao da su pozivali na „sveti rat za Kosovo“.

Ne samo LDP već su se toj prozivci pridružili i drugi skloni ovoj političkoj opciji, poput Dušana Janjića, koji je isto tako govorio o tome da su ti avioni konsternirali „građane i građanke“ jer ih je to „nepotrebno probijanje zvučnog zida“ asociralo na NATO bombardovanje, što je, je l' te, nedopustivo. Ipak, niko se od njih nije bunio kada su nam došli američki NATO avioni i piloti iz Italije, i to baš oni koji su učestvovali u bombardovanju. Isto tako, ne bi se bunili da Beograd preleti i stotinu američkih vojnih aviona na „turističkom proputovanju“ ka Bliskom istoku. Kako reče čestiti Kusturica – lako je biti hrabar i drčan kada iza tebe stoji Pentagon.

Kako je došlo do ove radikalne deformacije percepcije stvarnosti u kojoj se Tadić i Šutanovac vide kao neki srpski militaristički političari koji samo čekaju povoljan momenat da Albancima (pa valjda i NATO) objave rat i ostvare svoje skrivene napoleonovske ambicije? Osim što se nekima ovde, po običaju, priviđaju himere srpskog nacionalizma i militarizma, biće da je nešto drugo u pitanju. Ovakav istup LDP-a i njemu sklonih ideološko-medijskih krugova govori o tome da je reč o nečemu mnogo racionalnijem od „ideoloških fatamorgana“.

Ovo saopštenje nije reakcija na čak preterano mirotvorački govor (koji zapravo podstiče radikalizam Albanaca), već treba da izvrši određeni pritisak na DS sa „građanističkih pozicija“. Ova politička grupacija na taj način pokušava da utiče na predsednika Tadića u smislu njegovog omekšavanja u odnosu prema problemu Kosova, a možda i odustanka od „političkog konsenzusa oko naše pregovaračke pozicije“. Oni, pored „preventivnog delovanja“ u „kontekstu kosovskih pregovora“, nastoje da tako pridobiju jedan deo njegovog biračkog tela koje poštuje njihovu doslednost „protiv stihije mržnje i nasilja“ i koje preleti borbenih aviona „neodoljivo podsećaju na tragične devedesete“. Pa ako je u toj medijskoj igri preterano poistovetiti Tadića sa Miloševićem, to je sigurno u njihovoj svesti moguće učiniti u njihovoj omiljenoj tezi o „Koštunici kao Novom Miloševiću“. A sa njim je u „kohabitaciji, pa u koaliciji“ i predsednik Tadić, što je neoprostiv greh u očima „talibana građanizma“. To što je Tadić rekao da je neprihvatljiva „nezavisnost Kosova“, pa makar i pri tome neprekidno ponavljao da ćemo koristiti samo diplomatska sredstva, u ovim krugovima doživelo se kao „legitimna meta“. Barem dok ne odustane od onoga što oni vide kao „nacionalnu orijentaciju“.

Takva kontrakampanja Čede protiv politike DS-a ne može odneti veći procenat glasova aktuelnom predsedniku i njegovoj stranci. Ali to i nije prioritet pošto je njen glavni cilj da oslabi autoritet DS-a u građanskim krugovima i izazove unutrašnju eroziju stranke. Neko je dobro primetio da DS ima problem sa Čedom, jer nema jasnu ideologiju i program. Superioran u marketingu, inferioran je u idejama. Tu je Čeda u velikoj prednosti jer je njegova politička pozicija jasna i direktna, a propaganda agresivna i radikalna – poput nekadašnje komunističke ili fašističke. Tu teško može – a kao i da ne želi – da efikasno parira vođstvo demokrata. Oni veoma strahuju od Čede, koji je postao značajan politički faktor ne zato što je moćan, već što ugrožava pozicije aktuelnog predsednika i njegove stranke. Tako se, na posredan način, ostvarila ona čedistička predizborna „Od nas zavisi“.

Neopterećen politikom koju podrazumeva državna funkcija i potreba da se dobije podrška većeg procenta glasača, Čeda deluje manevarski „široko“, čime je uspeo da zamuti situaciju u DS-u. To su demokrate neprekidno „glodane“ od LDP-a morale da gledaju nemoćno jer u sopstvenim redovima imaju mnogo Čedinih simpatizera. Tadić, opterećen potrebom da bude umeren i centristički pozicioniran, nije mogao da parira gerilskoj kontrakampanji LDP-a. Suženog manevarskog prostora, morao je čas da pravi ustupke onima sa „patriotske“, ali još češće onima sa „građanističke“ strane, i tako delom oslabi svoju umerenu poziciju ne bi li održao autoritet unutar svoje političke opcije.

Čeda Jovanović je vršio neprekidne udare po DS-u, što je dovelo do određenih rezultata. Ne toliko u smislu porasta popularnosti, koliko u pogledu toga što je delom uspeo da pokoleba politiku predsednika Tadića. Krajnji rezultat tih i sličnih medijskih pritisaka jeste niz nekih poteza koji sigurno neće koristiti ni DS-u, ni Tadiću – od izvinjenja Hrvatima do jasnog iskazivanja NATO opredeljenja.

Delovanje Čede Jovanovića protiv pozicija predsednika Tadića koincidira sa uspostavljanjem političkog konsenzusa oko Kosova (ma kako provizoran i slabašan bio). Ono što je nekima bilo samo politički marketing, za Čedu je predstavljalo „političku kohabitaciju“ sa Koštunicom, koji je po definiciji „opasan nacionalista“. Čak i ono što je mnogima bilo nedovoljno i neodlučno demonstriranje nacionalno odgovorne politike za Čedu je bilo previše „patriotsko“. Da li to znači da je Tadić pokazao prevelik stepen samostalnosti u politici koji „nije dobio blagoslov“ sa „više instance“? Da li su mahanje srpskim zastavama na Kosovu i slične demonstracije nekome zasmetali ne toliko u smislu promene politike, već u „slanju pogrešne poruke srpskoj javnosti“.

Pored ovog političko preventivnog udara na Tadića, kojim LDP na neki način počinje svoju predizbornu kampanju (jer ko zna kad će izbori), čime se pozicioniraju kao jedini prava „građanska opcija“, ovim se želi delovati i na svest građana. Naime, slika mladih pitomaca, uniformi, aviona koji preleću glavni grad predstavlja poruku koja se može shvatiti i kao jedan oblik patriotizma, možda samo paradnog i marketinškog, ali opet patriotizma. Iako su u Čedinoj stranci svesni toga da to nije nikakva „vojna parada“ u smislu pritiska na albansku stranu ili demonstracije srpskog nepopustljivog stava, koliko medijsko pariranje „antinato“ retorici DSS-a – oni to oštro prozivaju. Zato što veruju da Srbija, na simboličkoj ravni, to može protumačiti i kao poruku „nije sve gotovo“ i „borićemo se za Kosovo“, što je nedopustivo. Iz tog razloga ne može se tolerisati ni to da predsednik pozdravi prelet nekoliko aviona koji su sposobni da lete.

Moguće je da je kampanja LDP-a protiv predsednika Tadića i motivisana nekim zakulisnim igrama na domaćoj političkoj sceni. Naime, postojao u redovima LDP-a opravdan strah da su određena hapšenja (Terzić&co.) i medijske izjave zaštićenih svedoka uvod u hapšenje Čede Jovanovića i njegovo izbacivanje iz političke arene, po analogiji dogovora ključnih političkih igrača o izbacivanju Karića iz igre jer je krenuo na velike stranke politikom kupovinom mandata. U jednom trenutku činilo se da je postignut dogovor i da se Čeda na sličan način izbaci iz igre, ali je zapravo bilo drugačije. Naime, Čeda ugrožava pre svega DS, smeta DSS-u, dok prema SRS-u gaji politiku nenapadanja. Pored ovoga, izgleda da on ima jaču logistiku i u zemlji i u inostranstvu od Karića. Tako se izjave LDP-a „da neće dozvoliti da je zastraše i na njenom demokratskom i evropskom putu zaustave“ mogu tumačiti i kao „slatke osvete“ starijem bratu DS-u.

 

 

 
 
Copyright by NSPM