Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi
Debate:
Kosovo i Metohija
Srbija i Crna Gora
Srbija i NATO
Srbija među ustavima
Crkva i politika
Kuda ide Srbija?
Svet nakon 11. septembra
Istina i pomirenje na ex-YU prostoru
   
  Komentari:
Politički život
Kolumne Đ. Vukadinovića i S. Antonića
Kulturna politika
Ekonomska politika
Polemike
BiH - deset godina posle Dejtona
Savremeni svet
   
  Pregledi:
Prenosimo
Prikazi
Hronika
Ankete
   
 

KOMENTARI

Politički život

   

 

Vasilije Mišković

“ĐURA ĆE TI OPROSTITI ŠTO TE JE TUKAO...”

Slamanje srpske volje u protivljenju Ahtisarijevom planu očigledno ide teže nego što su njegovi medijsko-politički izvođači mislili. Ni intenziviranje svih raspoloživih resursa ne samo da još nije dalo zadovoljavajuće rezultate, nego je i pitanje da li će ikakvi učinci uopšte biti postignuti. Nakon što su se na svim otvorenim i prikrivenim medijima koji zagovaraju nezavisno Kosovo na celovitom evroatlantskom Balkanu izređali svi koji imaju moralnu ili neku drugu obavezu da “priopće pučanstvu” kako su srpske nade u ruski veto u Savetu bezbednosti uzaludne, kako je “Kosovo otišlo još 1999. zbog pogrešne Miloševićeve politike” i kako se treba pomiriti s realnošću zarad bolje sutrašnjice, red je – nakon domaće boranije – došao i na stranu “tešku artiljeriju”.

Prvo nas je neizbežni Ričard Holbruk “dobronamerno” upozorio da ne verujemo Rusima “jer oni gledaju svoj interes”, što bi možda zvučalo uverljivije da je izgovorio neko drugi (recimo Borat, Ali Dži ili Pera Luković), a ne reprezentant imperijalne sile koja uvek i svuda u svetu dela isključivo u skladu sa svojim interesima. Ako je i od Holbruka – mnogo je!

Red je potom došao na dvojac krstarećih diplomata anglosaksonskog profila, koji poslednjih dana špartaju po srpskim medijima i ponavljaju nepokolebivu privrženost Ahtisarijevom planu u skladu s ličnim uverenjima i diplomatskim preporukama matičnih država. Jedan kaubojski robustan, drugi ostrvski taktičan, krenuli su u ofanzivu za ubeđivanje Srba u mirenje s “kosovskom realnošću”, koju bi neki nazvali nepravdom da političko-korektni novogovor nije ovu reč do daljnjeg suspendovao iz vokabulara evroatlantskih integracija. Obilaze oni tako medije, promocije i modne revije, ne časeći časa da ponove reči otrežnjavajuće surove istine srpskim domaćinima. Zbilja je velika njihova briga za srpski narod i sopstvene karijere, kojima se – s obzirom na njihov dosadašnji učinak u obrađivanju ključnih srpskih političkih faktora oko elastičnosti u odnosu na “konačan status Kosova” – već smeše premeštaji na egzotične lokacije Afrike ili Azije.

Angloamerički dvojac se svojski trudio da nas ubedi da je stvaranje nezavisnog Kosova dobra stvar za Srbiju i da mi to što pre treba da shvatimo i prihvatimo. Valjda zato da bismo kad konačno uvidimo neizmernu dobrotu pojedinih velikih sila koje se upinju da nam otmu deo državne teritorije, počeli da ih cenimo i volimo više nego pre, čak mnogo više nego kad su nas, u svojoj plemenitoj dobroti, bombardovali ili podvrgli “pravednim i svačim izazvanim sankcijama”. Pa da im se potom, kad ih zavolimo, punopravno pridružimo u širenju globalne dobrote. Neko je spomenuo štokholmski sindrom ili nam se samo učinilo?

Tako smo imali prilike da čujemo da je Ahtisarijev plan jedini realan, objektivno dobar, i to prema obema pregovaračkim stranama, jer ne daje baš sve odmah Albancima, nego nešto daje i kasnije, zbog čega su oni duboko nezadovoljni. Recimo, nemaju svoju vojsku. Mada, i šta će im, posao su za njih, još pre osam godina, i tako završili drugi. Ostatak akcije stvaranja jednoetničkog Kosova može se ostvariti i u manjim neformalnim grupama građana, na primer – trojkama. Čudo je ta građanska inicijativa . Ili, na primer, čuli smo da Albanci nisu skroz zadovoljni jer su dobili nadgledanu, a ne “diskretnu” nenadziranu nezavisnost, u kojoj bi do mile volje mogli da čine šta god i s kim god im je volja . Na to će naši mudri diplomati dodati da je Srbima data ne samo puna zaštita već da je ona bez presedana u celom svetu. Zaista je to neverovatan presedan: zastrašenim enklavama mučenika daš papirna prava (u suštini nedovoljnog) međusobnog povezivanja i povezivanja s matičnom državom iz koje su silom istrgnuti, i to pretežno po pitanjima kulture, obrazovanja i lokalne vlasti, koja po međunarodnim standardima manje-više sleduju svim manjinskim zajednicama u civilizovanom svetu, i pri tome ih ograničiš nadziranjem od strane albanske države, tačnije od onih koji su ih strpali u geto. Valjda Srbi – za razliku od Albanaca koji zaslužuju “nadziranu” nezavisnost – ne zaslužuju ni “nadzirana” kolektivna manjinska prava , a možda ni bilo kakva prava, pa je sve više od ničega u stvari presedan u očima pomenutih ambasadora.

Kad se povede priča o mogućnosti nastavka pregovora nakon propasti Ahtisarijevog plana pred UN, naši anglosaksonski dušebrižnici su rezolutni – oni s matraju (i dakle, time ostavljaju odstupnicu da ne tvrde baš sigurno već šalju političku poruku) da u budućnosti neće biti novih pregovora o Kosovu. Odakle im tako “tvrda” vera da iskazuju ove (po njih) lepe želje? Da li za dalje pregovore objektivno nema više vremena, bliži li se apokalipsa ili neka prizemnija elementarna nepogoda koja može da onemogući sva buduća dogovaranja, ili je za narednu godinu u planu neki drugi rat i pregovori – nikako da saznamo. Nema se vremena (jer vreme je novac) da se pročita između redova. Očigledno da više ne važi ona izlizana poslovica da je bolje sto godina pregovarati nego jedan dan ratovati. Ili su svetski dobrotvori konačno shvatili da je po svet poželjnije suprotno – jedan vek ratovati, a posle samo jedan dan pregovarati. O kapitulaciji poraženog, naravno. Pored gorenavedene želje, ambasadorski tandem nam ništa više ne govori o razlozima žurbe da se daruje nezavisnost jednom delu teritorije suverene, međunarodno priznate države, osim da sve druge opcije “nisu realne jer većina stanovništva Kosova hoće nezavisnost, a ne suštinsku autonomiju”. Pa neće ni Srbi u Srpskoj Bosnu i Hercegovinu, pa ko ih pita! Ako se, pak, povedu priče o eventualnoj podeli Kosova, slede argumenti da bi se tako prihvaćen stav u pregovorima mogao preneti i na podelu po pitanju Bujanovca i Preševske doline, premda su, prema njihovom mišljenju, sve unutrašnje podele unutar država nedopustive. Zašto predstavnici međunarodne zajednice nisu bili tako nepokolebivi u odbrani nedeljivosti država kad se raspadala SFRJ ili kad su se 1999. namerili da izdvoje Kosovo iz Srbije?

Srbi bi, smatraju oni, podelom Kosova na dva dela u većem broju ostali u albanskom delu. Nije nego. A ovako bi svi ostali u albanskom delu. Gde li se samo uči ta bravurozna logika anglosaksonskih diplomata, prošarana cinizmom dostojnim tvoraca “Montija Pajtona”? U Ministarstvu smešnog hoda?

Bilo je još neverovatnih momenata u nastupima anglosaksonskih diplomata. Blagočestivi Polt se toliko brinuo za crkvena dobra i imovinu da je nekoliko puta – po pređašnjem obrascu, a sa svojim punim intelektualnim kapacitetom – tvrdio da bi SPC bila protiv podele Kosova jer bi u tom slučaju veći deo njenih poseda ostao Albancima. Ovakvim dirljivim zalaganjem za crkvena dobra i njihovu punu zaštitu Polt bi skoro mogao da konkuriše srpskom patrijarhu da ono nije zaglušeno detonacijama miniranog dečanskog manastira. Nedela govore glasnije od hiljadu reči, naročito o tome kako se na Kosovu štite srpska crkvena dobra.

Ne samo da su naši dragi diplomatski gosti pokazali ganutost i brigu prema srpskim svetinjama, već i spram nove vlade, za čije se što skorije formiranje zalažu. I nju, valjda, tretiraju kao svetinju za koju duboko veruju da bi bila potpuno sigurna pod okruženjem NATO snaga. Bila bi to divna vlada punog demokratskog kapaciteta. Pa nek neko proba da je minira – figurativno ili bukvalno!

Najbizarnije od svega je što su pojedini ovdašnji mediji uporno ponavljali dilemu “Kosovo ili EU” našim dragim ambasadorima. Oni su generalno poricali uslovljenosti pristupa Uniji mirenjem s nezavisnošću Kosova, da bi nam potom američki predstavnik – mada, kao što znamo, SAD nisu deo EU (ili je možda EU deo SAD, ali nas o tome još niko nije obavestio) – ipak ukazivao na neminovnost ove šekspirovske dileme. Očigledno da je, kad je reč o izboru između Kosova i EU, u odnosu prema Srbima ponestalo ne samo šargarepe nego i štapa. Niti nam prete, niti obećavaju evropske blagodeti za koju godinu, samo da se, eto, ratosiljamo više tog Kosova. A takvo obećanje, bilo pravo ili lažno, ne košta ih baš ništa. Kad su mogli da prime Bugare, što bi im bilo teško da nam bar obećaju isto? Makar nas posle i prevarili! Ne bi im bio prvi put! Ali ne, nema više ni nagrade ni kazne. Angloameričko anđeosko milosrđe postalo je, konačno i nepovratno, samo sebi svrha, samo mi još nismo na tom stepenu demokratske svesti da ga pojmimo.

Dalji odgovori na pitanja razloga budućeg angloameričkog angažmana povodom međunarodne misije na Kosovu, koji oni objašnjavaju isključivom željom da se zaštite Srbi, već prelaze u područje s one strane mašte, iznad (ili možda ispod, ko će znati) dobra i zla. Kako nije bilo nikog drugog ko bi bio u stanju da na ovim prostorima pritekne u pomoć zaštiti Srba (pošto su himalajski šerpasi i argentinski gaučosi prezauzeti svojim domicilnim delatnostima), NATO humanisti su se, nošeni dobrom voljom i bezinteresnim altruizmom, slučajno obreli na ovim prostorima. Smešno! Da umreš od smeha!

Sve u svemu, do sada su neviđeni stepen licemerstva i zamena teza u skladu sa slavnom tradicijom britanske imperijalne diplomatije zgranutog gledaoca ovdašnjih medija ponajviše podsećali na parafrazu onog poznatog: “Ajde ti sada lepo nama priznaj nezavisnost Kosova, a Đura će ti oprostiti što te je tukao. I da posle budeš srećan zbog toga, ili... Đura ima tešku ruku.”

 

 
 
Copyright by NSPM