Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi
Debate:
Kosovo i Metohija
Srbija i Crna Gora
Srbija i NATO
Srbija među ustavima
Crkva i politika
Kuda ide Srbija?
Svet nakon 11. septembra
Istina i pomirenje na ex-YU prostoru
   
  Komentari:
Politički život
Kolumne Đ. Vukadinovića i S. Antonića
Kulturna politika
Ekonomska politika
Polemike
BiH - deset godina posle Dejtona
Savremeni svet
   
  Pregledi:
Prenosimo
Prikazi
Hronika
Ankete
   
 

KOMENTARI

Politički život

   

 

Vasilije Mišković

Zoranov ključ za Kosmet

Prošle nedelje, 11. marta, u “Ključu” Nataše Miljković otvorila se jedna skoro zaboravljena tema: odnos pokojnog srpskog premijera Đinđića prema kosovskom problemu. Naime, poznato je da je Đinđić neposredno pred tragičnu pogibiju najavio radikalan zaokret u politici o tom pitanju. Objavio je i otvaranje pitanja povratka SRJ i njene vojske (1) na Kosovo u skladu s međunarodnim propisima (Rezolucija 1244 SB UN). Njegov stav da srpska strana treba prva da otvori rešavanje ovog problema kad ona hoće, a ne kad joj to bude nametnuto, imao je veze s nastupajućom zamenom SR Jugoslavije labavom strukturom SCG. Đinđić se u najavljenom kursu nove politike prema kosovskom problemu izričito inspirisao Dejtonskim sporazumom (2). Uz aktivno zalaganje za ”dejtonski model” za Kosovo, srpski premijer je izričito rekao da Republici Srpskoj u Bosni ne može biti zabranjeno pravo na etničko samoopredeljenje. Ako bi se dozvolilo kosovskim Albancima da se u ime tog principa odvoje od Srbije, ne može se u ime „administrativno-tehničkog principa“ braniti to isto pravo Srbima (3) u BiH. Priznavanje prava na samoopredeljenje u slučaju kosovskih Albanaca Đinđić je direktno označio kao slučaj koji bi značio da “...granice u regionu moraju da budu iznova određene (4) “.

Među gostima u studiju bio je i novinar Večernjih novosti Bilbija, koji je premijera intervjuisao 2003. godine. Tom prilikom Đinđić je jasno i nedvosmisleno izneo ove stavove. Ove činjenice potvrdio je i ugledni član DS-a Zoran Lutovac, a u emisiji je prikazan i film u kome Dobrica Ćosić izlaže svoja sećanja na poslednji razgovor s pokojnim premijerom. Đinđić mu je tada izložio istovetne stavove o Kosovu. U neformalnoj komunikaciji s Ćosićem pokojni premijer se veoma kritički izrazio o zapadnim silama, naročito napominjući da je razočaran odsustvom njihove podrške demokratskim snagama u Srbiji. Tom prilikom, prema Ćosićevom svedočenju, Đinđić je doslovno rekao: “Više se demokratija ne može dokazivati izdajom nacionalnih i državnih interesa. Šta misliš šta treba da radim ? (5)

Zlonamernike koji sumnjaju u Ćosićevo poštenje treba podsetiti da je razočaranost podrškom Zapada i sâm Đinđić više puta javno pominjao (6). Komentari prisutne Vesne Pešić iz LDP-a bili su neuverljivi eristički pokušaji da se iz jasnih Đinđićevih reči izvuče smisao koji ne postoji. Koalicija okupljena oko LDP-a smatra sebe isključivim baštinikom „Đinđićevog puta“ i jedinim pravim tumačima „lika i dela pokojnog premijera“. No, njihova politika prema Kosovu najočigledniji je dokaz koliko su s „Đinđićevog puta“ skrenuli. Rečima “on je govorio o tome, ali nije govorio nacionalističkom retorikom” trebalo je, valjda, da nas uvere u to kako je Đinđić govoreći jedno mislio, u stvari, nešto sasvim drugo od onog što je više puta ponavljao i u javnosti i u privatnim razgovorima, a da ne govorimo o tome da je pokrenuo i ozbiljnu diplomatsku inicijativu. O kritičkom stavu koji je Đinđić otvoreno ispoljavao prema kolegama s demokratskog Zapada, o “licemerju” i postojanju državnih i legalističkih interesa Pešićeva nije davala valjanog komentara.

Kad je izdata knjiga Živote Ivanovića Zoran Đinđić u mreži mafije, odmah po okončanju vanrednog stanja 2003. godine, njena promocija bila je prekinuta agresivnim ispadom jedne grupe u kojoj je vidno mesto zauzeo ugledni član DS-a i unuk Titovog generala i komandanta Golog otoka. Nekoliko dana kasnije po ulaznim vratima recenzenta knjige Nikole Miloševića ispisani su prostački grafiti. Čedomir Jovanović i njegovi istomišljenici tada su držali ključne pozicije u DS-u i vladi, pa se ovi ispadi vezuju za njemu bliske ljude. Agresivna akcija „demokratske omladine“ isprovocirana je time što je autor javno istupio s tvrdnjama o povezanosti režima DOS-a s mafijom. No, pomenuta Ivanovićeva knjiga bila je prvo medijsko sredstvo koje je posle “vanrednog stanja” 2003. javnost obavestilo i o Đinđićevoj nacionalnoj principijelnosti na Kosovu i njegovoj razočaranosti licemerjem demokratskih sila Zapada prema Srbiji. Neki čak idu dotle da tragičnu smrt premijera i okolnosti koje su do nje dovele povezuju s njegovom kosovskom politikom. Ipak, u narednom periodu javnost, opterećena skandalima DOS-ovske vlasti i nametnute jednostrane slike o Đinđiću kao „anacionalnom reformatoru“, pitanje ozbiljnosti i dubine njegovog „kosovskog opredeljenja“ potpuno je „smetnula s uma“. Činilo se da je postojao „saborni konsenzus“ onih koji su voleli i onih koji ga nisu voleli oko toga da se ne spominje ta „patriotska faza“. Njegovi sledbenici želeli su da je zabašure jer ne odgovara novostvorenom mitu o „kosmopolitskom reformatoru“, dok mu njegovi „patriotski oponenti“ to ne bi želeli priznati u zaslugu. Mnogi, nažalost, nisu verovali u iskrenost njegove kosovske politike. Po ovom pitanju slažu se Vesna Pešić i Vojislav Šešelj. Negativnom stavu prema Đinđiću u „patriotskom bloku“ najviše je doprinelo to što je Miloševića isporučio na Vidovdan i što je pri tom dao jednu nesretnu ili nespretnu izjavu. (7) Time je nepovratno narušen njegov ugled i među liberalnim Srbima kojima nije na srcu revolucionarno odbacivanje tradicija.

Ipak, godine ostrašćenosti su prošle. I sâm Đinđić je bio svestan grešaka koje je činio, kako je rekao i Dobrici Ćosiću. Njegov stav je jednostavno bio da analitičar koji nije aktivno angažovan u politici mnogo jasnije može da vidi greške drugih, a da aktivni političar mora nužno da čini greške onoliko koliko mora da donosi političke odluke. Đinđić je doneo teške i često pogrešne odluke, ali za razliku od njegovih samoproklamovanih naslednika – imao je punu kritičku svest o tome. Nije, na primer, kritikovao govor mržnje u tuđoj, “ali ne u svojoj kući”, niti se mirio s otimačinom Kosova pod pokroviteljstvom Zapada. Isto tako, poznato je da se protivio pokušajima „denacifikacije Srbije“, koju sada promovišu njegovi navodni naslednici.

“Ključ” se završio prikazom fotografija Zorana i Ružice Đinđić na Kosovu Polju na Vidovdan 1998. godine. Potom je usledio dokumentarni film o Zoranovoj tragičnoj pogibiji, kakav nismo do sada mogli da vidimo jer u filmu nisu izneti stavovi ni opservacije o krivici, već nesporne činjenice. Reditelj je pustio da govore samo svedoci Đinđićeve tragedije, ljudi koji su i sami uz premijera bili na nišanu ili pogođeni. Očigledno se na jednom dubljem nivou potvrdila ona da je “Kosovo najskuplja srpska reč”, a da li i koliko je ona cena Zoranovog života, pokazaće budućnost. On, u svakom slučaju, nikad nije govorio o “faktičkom albanskom suverenitetu”, nego samo o suverenitetu Srbije na Kosovu, (8) i jasno je razlikovao faktičko stanje nasilja od pravnog poretka, borio se “da promeni svet”, a nije se „mirio s realnošću“ kao oni koji se predstavljaju kao njegovi naslednici. Da su domaći “reformski jezuiti“ bar jednom hteli da se suoče sa sopstvenom prošlošću i stvarnošću, što zahtevaju od cele Srbije, došli bi do zapanjujućeg otkrića – da oni zapravo nisu poznavali pokojnog premijera i da nisu njegovi „pravi naslednici“. Jer, ma koliko oni to negirali, on jeste nastradao onda kad je od političara postao državnik koji želi da odbrani Kosovo. Njihov iskonstruisani mit o Đinđiću stoga govori više o njima i nastojanju da se njegovim imenom manipuliše, nego o tome ko je u stvari bio i šta je predstavljao Zoran Đinđić. Oni mogu da nervozno reaguju i napadaju kao „kradljivce leševa“ (“Peščanik”) sve one koji se ne slažu s njihovim istorijskim falsifikatom, ali ne mogu sprečiti istinu ma koliko ona bila nezgodna ili neprijatna.

Fusnote:

1. The Times, 2003. Isto pominje i potpredsednik Đinđićeve vlade Miodrag Isakov u svojoj knjizi ParaDOS. Isakov je doveo u vezu Đinđićevu pogibiju s zaokretom političkog kursa prema rešenju kosovskog problema u korist Srbije.

2. “Reagovao sam i upozorio da će Beograd – ako nam se budu otimali Kosovo i Metohija u ime etničkog prava Albanaca i principa samooopredeljenja, s ignorisanjem granica i suvereniteta SRJ i Srbije – tražiti novi Dejton.” Večernje novosti, 13. 1. 2003.

“Novim Dejtonom nisam doveo u pitanje ničije granice, jedino od EU i UN tražim da i granice Srbije budu neprikosnovene kao što su granice BiH i Hrvatske”. Ibi d.

3. “Da su prekodrinski Srbi ostali bez prava na samoopredeljenje, a Srbija može biti razbijena i lišena nemalog dela svoje teritorije, u ime upravo tog principa. ” Večernje novosti , 13. 1. 2003. ”...moja je namera stoga bila da zazvonim na uzbunu i da alarmiram međunarodnu zajednicu i EU: ne mogu istovremeno važiti dva međusobno isključiva principa: i administrativno-teritorijalni i etnički. Da opomenem da bi pravljenje takvog presedana samo u slučaju Srbije automatski dovelo u pitanje mnogo šta drugo i vodilo bi destabilizaciji u regionu. Kao što se vidi, nisam se pominjanjem novog Dejtona zalagao za reviziju granica, već – sasvim obrnuto – za njihovo poštovanje i odbranu.” Ibid.

“...da se EU i UN izjasne povodom Kosmeta, da se prestane sa dvosmislenim potezima, da se i Srbiji, od koje su se tražili kooperativnost u poštovanju tuđih granica, obezbedi podrška i zaštita teritorijalnog integriteta”. Ibid.

„Prisiljavanje jedino Srbije da se pomiri s etničkim samoopredeljenjem, odnosno separatizmom, na svoju štetu, imaće katastrofalne posledice po region (...) i tražim da se naša prava, granice i suverenitet tretiraju na isti način i da se po jednakim standardima uvažavaju i međunarodno štite – kao i suverenitet i granice BiH i Hrvatske. ” Ibid.

„...radi albanskih etničkih prava razbijaju međunarodno priznate granice Srbije i ugrožava i sâm Dejton – u najmanju ruku je krajnje licemerno i nekorektno. ” Ibid.

4. Der Spiegel XII/2003-I/2004.

5. Kosovo, Dobrica Ćosić

6. “Gde se dela ta famozna principijelnost zapadnih političara i finansijera?” (u vezi s izbegavanjem direktne finansijske pomoći stranih investitora koja je očekivana u kešu, a dobijena u formi otpusta duga) Nezavisimaja Gazeta, 2003.

”Moram da priznam da sam šokiran farsom oko zapadne pomoći...”, Der Spiegel, 16. 7. 2001.

“Ne mogu stalno da narodu govorim o pomoći Zapada ako od toga ovde nema ni traga, ako ništa od toga ne osećamo (...) zašto bih rizikovao da mi porodica pogine u atentatu automobilom-bombom ako se ovde i onako sve vraća na nulu?” Der Spiegel, 16. 7. 2001.

“Nijedno od obećanja nije ostvareno. Ostvarena su sva obećanja koja su data albanskoj strani, ali nijedno od onih koja su data srpskoj strani.” The Times, 2003.

7. “...Slobodan Milošević je pozvao narod da ostvaruje ono što je nazvao idealima nebeske Srbije. To je dovelo do 12 godina ratova, katastrofa i propadanja zemlje. Vlada Srbije obavezala se da sada sprovodi ideale zemaljske Srbije, ne toliko zbog nas i naših roditelja, već zbog naše dece.” Politika, 29. 6. 2001. Ova izjava jednog revolucionarnog realpolitičara ne može se sagledavati van veoma složenog teškog konteksta u kojem se našla Srbija posle propasti Miloševića. U Le Monde , 5. 5. 10. 2001. naveo je da je: “...balkanska politika žrtva prevelikog morala zbog tesnih veza između politike, vere i književnosti”.

8. “...od EU, NATO i UN i tražim da se naša prava, granice i suverenitet tretiraju na isti način i da se po jednakim standardima uvažavaju i štite – kao i suverenitet i granice BiH i Hrvatske.” Večernje novosti, 13. 1. 2003. Ili: “Nije vreme za konačno rešavanje kosovskog pitanja? Kad će biti vreme? Kad na Kosovu više ne bude Srba? Kada posle zakonodavnog, sudskog i izvršnog atributa državne suverenosti koju sad imaju Albanci dobiju i ingerencije nad bezbednošću? Kada međunarodna zajednica, nakon verovatnog rata s Irakom, bude htela da pokaže da nema ništa protiv muslimana i Albancima pokloni kosovsku nezavisnost? (...) Bitno je da ne izgubimo inicijativu, čime bismo pokazali da smo nezainteresovani za Kosovo. Upravo to mnogi u međunarodnoj zajednici očekuju od nas – da se predamo”. Svedočenje Siniše Nikolića, kome je Zoran Đinđić poverio čitav plan diplomatske akcije u pogledu inicijative na rešavanju kosovskog problema, novembra 2002, posle njegovog sastanka s predstavnicima Potkomiteta za evropske integracije EU u Briselu. NIN 5. 5. 2005. U istom broju časopisa novinar Batić Bačević izneo je podatke o Đinđićevom razgovoru s Dobricom Ćosićem povodom Kosova i čitavoj njegovoj diplomatskoj inicijativi pred značajnim svetskim političarima. U Ćosićevoj knjizi o Kosovu dobar deo posvećen je njegovoj saradnji s pokojnim premijerom, a tu se nalaze i pisma koja je premijer uputio Bušu, Putinu, Bleru i Širaku, što sve govori da je on oko Kosova zaista „ozbiljno mislio i delao“.

15. 3. 2007.

 

 
 
Copyright by NSPM