Ljubinka Miličić

Hladan tuš u Minhenu

Teško da će posle Putinovog bacanja istine u oči Amerikancima početi “novi hladni rat”, ali će Vašington svakako morati da obuzda bahato ponašanje i smanji nepodnošljivu količinu licemerja u objašnjenjima svojih bahatosti

Iako su njegov govor na 43. međunarodnoj konferenciji o bezbednosti u Minhenu koju obično nazivaju političkim Davosom, mnogi protumačili kao početak novog hladnog rata, ruski predsednik Putin nije rekao ništa novo. On je samo metafore iz ranijih govora konkretizovao i preveo na svakodnevni govor – umesto prošlogodišnjeg: “drug vuk ujeda i ni na šta se ne obazire”, sada je precizirao: “Sjedinjene Države su prekoračile svoje nacionalne granice u svim oblastima – i u ekonomiji, i u politici, i u humanitarnoj sferi”. Ako se ima u vidu da je samo nekoliko dana pre toga u želji da ubedi Kongres da poveća vojni budžet, Robert Gejts, ministar odbrane SAD, Rusiju svrstao među potencijalne neprijatelje, zajedno sa Severnom Korejom, Iranom i Kinom (?!), i da je rusko Ministarstvo inostranih poslova zvanično zatražilo objašnjenje od Vašingtona, onda je ocena da su Amerika i Rusija prestale da se smatraju strateškim partnerima, prilično opravdana.

Govor ruskog predsednika koji je trajao više od sat i po, po direktnosti i povremenoj oštrini gotovo je šokirao političare navikle na diplomatsko izražavanje “u rukavicama”, pogotovu što je umnogome prevazišao sve što je do sada viđeno – nije malo onih koji su ovaj govor uporedili sa svojevremenim lupanjem Hruščova cipelom po govornici Ujedinjenih nacija. Putin je govorio o mnogim problemima današnjeg vremena ali će ostati zapamćen najviše po tome što je optužio SAD za pokušaj da vladaju svetom, NATO da provocira Rusiju, a OEBS da se pretvara u “vulgarni instrument koji opslužuje interese jedne države ili grupe država”, U jednom trenutku se okrenuo Gejtsu i podsetio ga da su Rusija i SAD potpisale sporazum o smanjenju atomskog potencijala na 1700-2200 projektila u periodu do 2012. godine. A onda mu se direktno obratio rečima: “Rusija ispunjava svoje obaveze. Može li novi ministar odbrane SAD ovde da izjavi da SAD ne kriju prekobrojne projektile ni na skladištima, ni ispod jastuka, ni ispod jorgana?”. Mnoge je iznenadio kada je objasnio da zna da Amerika razrađuje novo atomsko oružje, ali pošto oni to neće zvanično da priznaju, praviće se da ne zna “Ali ono što znamo, to je da postavljate svoje rakete u našoj blizini. I kažete da nisu uperene protiv nas. Dobro, onda ni naše oružje nije namenjeno vama!”

Putin je podsetio i na reči generalnog sekretara NATO Vernera u Briselu 17. maja 1990. “Činjenica da nećemo razmeštati vojsku NATO izvan teritorije DDR daje SSSR-u čvrste garancije bezbednosti.” Gde su te garancije, zapitao se on.

U skladu sa Putinovim bilo je i istupanje ministra odbrane Rusije Sergeja Ivanova koji je, iako mu je tema bila borba s međunarodnim terorizmom, govorio o odnosima Rusije sa SAD i NATO kao i o mogućnosti novog hladnog rata. Optužujući NATO za dvostruke standarde ministar je napomenuo da će Rusija u pitanjima bezbednosti sarađivati sa Kinom i Indijom.

Govor Vladimira Putina ući će u istoriju kao trenutak preokreta u međunarodnoj politici. Njime je ruski predsednik stavio do znanja da Rusija želi, može i hoće da igra aktivniju ulogu na međunarodnoj političkoj sceni. A to je upravo ono što Zapad ne želi. Zato je i odgovor bio žestok. I štampa, i eksperti i niz političara kao po dogovoru objavili su da se takve Rusije treba bojati. Mnogo bi im više odgovaralo da je siromašna, ponižena i pokorna. Sutradan je Robert Gejts pokušao da ublaži svoje reči već izlizanim šalama o Putinovoj (i svojoj) “špijunskoj” prošlosti. On je izjavio da SAD ne svrstavaju Rusiju u kategoriju zemalja kakve su Severna Koreja ili Iran i da ne žele hladni rat. Ipak, Gejts nije mogao da se ne “začudi” Putinovim rečima: “Rusija je naš partner u mnogim odnosima, ali ponekad nas čudi politika Rusije koja protivureči međunarodnoj stabilnosti. Rusija ne treba da se boji širenja NATO prema njenim granicama jer je to širenje demokratskih zemalja”. O tome kako se te “demokratske zemlje” ponašaju ako im se nešto ne dopada – nije rekao ni reči.

Mnogi zapadni političari reagovali su na Putinove reči “razočarano” – Gordon Džondro, predstavnik Saveta bezbednosti Bele kuće izjavio je da Putin nije u pravu i da će SAD nastaviti saradnju sa Rusijom u borbi protiv terorizma i drugim važnim oblastima; senator Džon Mak Kejn nazvao je Putinov govor “najagresivnijim od momenta okončanja hladnog rata”, a senator Džozef Liberman “provokacijom koja zvuči kao odjek hladnog rata”. Karl Bilt, ministar inostranih poslova Švedske, izjavio je da je Putin predstavio Rusiju onakvom kakva ona jeste i da on (Bilt) nije time oduševljen, dok je njegov češki kolega Karel Švarcenberg rekao da su govori Putina i Ivanova “dokaz da je odluka o širenju NATO u Evropu bila ispravna”. Ne zaostaje ni štampa: “USA Todadž” objavljuje tekst pod naslovom “Putin pokazuje mišiće da podseti na hladni rat”. “The Daildž Telegraph” tvrdi da su reči Ivanova i Gejtsa “svedočanstvo o hlađenju odnosa dve zemlje”, pri čemu je “šef Pentagona bio pomirljiviji”.

Iako je do sada u različitim prilikama govorio o problemima odnosa sa “zapadnim partnerima”, Putinova potreba da sve to kaže još jednom i tako glasno da je zazvučalo kao eksplozija bombe, očigledno je diktirana pojačanom potrebom Zapada da uči Rusiju demokratiji “iako sami baš nemaju potrebu da nešto nauče”. Naprotiv, od 2003. godine, kad je započeo njegov drugi mandat i kad je postalo očigledno da će se Rusija vratiti na svetsku političku scenu mnogo brže nego što je iko, pa i ona sama, mogao da veruje, svedoci smo niza globalnih dejstava i lokalnih “nesporazuma” koji se nikako ne uklapaju u postojeću deklaraciju o rusko-američkom partnerstvu. Samo u nekoliko dana koji su prethodili Putinovom govoru u Minhenu imali smo prilike da čujemo izjavu Stejt departmenta o slučaju Hodorkovski, šef Pentagona je gotovo svrstao Rusiju u “osu zla”. Odmah zatim Vašington je obnarodovao svoj plan da postavi rakete protivvazdušne odbrane u Poljskoj i Češkoj, a ne treba zaboraviti ni kako se komentariše ubistvo Ane Politkovske ili trovanje Litvinjenka u Londonu. Nešto ranije, u maju 2006. u Viljnusu, Ričard Čejni je izjavio da se u Rusiji može pratiti okretanje autoritarizmu. U rejtingu ekonomskih sloboda Rusiju su svrstali na 102. od 130 mesta. “Transparencdž International” ubraja je među najkorumpiranije zemlje u svetu, a Reporteri bez granica smatraju da po slobodi štampe zauzima 147. od 168 mesta, iza Sudana i Zimbabvea!

Istini za volju, možda su neki od tih problema rezultat ideoloških stereotipa i šablona blokovskog mišljenja koje je sam Putin nazvao zaostalim “projektilima koji nisu eksplodirali” iz vremena hladnog rata. Verovatno je Gejts iskoristio opasnost od Rusije kao argument koji će kongresmeni najlakše shvatiti i tako prihvatiti da usvoje njegov zahtev za povećanjem vojnog budžeta. Ali to ne menja suštinu – Rusija se ponovo pominje u funkciji argumenta koji treba da izazove nečiji strah.

Činjenica da evropski političari nisu mnogo komentarisali Putinov govor, pokazuje i da je u Evropi situacija nešto drugačija. Nezavisno od odnosa prema Rusiji, većina evropskih zemalja nezadovoljna je hegemonijom SAD u globalnoj politici. Pored toga, iako oseća izvesnu nelagodu zbog evidentnih problema u snabdevanju energentima, o tome da Evropa strepi od napada a s Istoka, nema ni govora.

Putinov govor imao je za cilj da svi važni igrači na međunarodnoj sceni shvate – Rusija se budi iz pasivnog suprotstavljanja jednopolarnom svetu i prelazi na aktivno učešće u međunarodnim delima.

U tu svrhu ona gradi jake i prijateljske vojno političke blokove i stvara nove veze u međunarodnoj politici – u poslednje vreme je zaključila povoljne ugovore sa Alžirom, Indijom, prodaje oružje na Bliskom istoku, podržava Iran u obezbeđenju energetskih interesa, Srbiju u očuvanju teritorijalnog integriteta... Predsednik Putin se upravo vratio iz gotovo trijumfalnih poseta Saudijskoj Arabiji, Jordanu i Kataru – zemljama koje SAD smatraju tradicionalno svojom interesnom sferom.

Pored Bliskog istoka, Rusija je izgradila prijateljske odnose s Kinom, Indijom, Kazahstanom - zemljama koje su tokom poslednjih deceniju i po uspele da naprave gotovo neverovatan napredak u ekonomiji zahvaljujući, između ostalog, i tome što vode nekonfliktnu spoljnu politiku. Učvršćujući takve veze Rusija brzo grabi napred. U ovom trenutku spoljna politika je brža od ekonomije, ali vreme radi za nju. Na početku 2007. godine bruto nacionalni dohodak dostigao je nivo iz 1990. godine. Zlatne rezerve države iznose 303,7 milijardi dolara, u Stabilizacionom fondu se nalazi 88 milijardi, a strane investicije u rusku ekonomiju iznose 41 milijardu. Osim naftnog sektora, evidentan je uspešan razvoj vojne industrije, crne i obojene metalurgije, poljoprivrede...

Putinov govor analitičarima će još dugo biti zanimljiv i zato što je pokazao Americi da može da govori njihovim jezikom i njenim oružjem. Govoreći u Minhenu on je potpuno diskreditovao američki model demokratije, naglasivši da država koja ne samo da sebe zove demokratskom nego se trudi svim silama da svoj model nametne drugima, ne sme istovremeno da gradi jednopolarni, hegemonistički svet jer je to i nemoralno i nedemokratski. Postojanje jednog jedinog centra vlasti protivureči svim demokratskim normama.

Antrfile:

Da li je Putin veći od Rusije

Talenat Putina možda i prevazilazi snagu Rusije. Ako se to otkrije, biće šteta ne samo za Rusiju, nego i za svijet

Kao potvrda Putinove samostalnosti dolazi njegovo putovanje u Saudijsku Arabiju. Saudijska Arabija je jedan od najvažnijih američkih saveznika decenijama i igrala je veliku ulogu i u rušenju Sovjetskog Saveza. Nikad nijedan ruski predsjednik nije posjetio ovu državu i odnosi između njih su uvijek bili vrlo loši. Sad je Saudijska Arabija dočekala Putina raširenih ruku; kralj Abdalah ga je nazvao čovjekom mira i pravde, a komentatori konstatuju snažno približavanje ovih država. Putin je rekao da više nema ideoloških razlika između Rusije i islamskog svijeta.

Dva su razloga za neprocjenjivu važnost ove posjete. Prvi je nafta. Riječ je o dva najveća svjetska proizvođača. Njihova saradnja istovremeno obećava stabilnost energetskog tržišta i plaši druge države zbog uticaja koji ove dvije mogu skupa imati. Drugi je važnost Saudijske Arabije na Bliskom istoku, koji je na ivici velike drame od američke invazije na Irak. Sve arapske države, naročito Saudijska Arabija, bijesne su na ovaj američki rat i sad traže način da ponovo stabilizuju svoj region prije nego bude kasno. Pojava još jedne važne države pored Amerike u regionu za njih je blagodat, a Moskva ovako ulazi na velika vrata u region koji je oduvijek bio pod američkom kontrolom.

Nije jasno u cijeloj priči koliko je zaista riječ o jačanju Rusije, a koliko o izuzetnoj spretnosti jednog državnika prvog reda kakav je Putin. Zanimljivo je gledati i slušati ovakve državnike, pravo osvježenje među današnjim političarima, jer on istovremeno bolje poznaje realnost svijeta od dugih i ima neku pozitivnu viziju.

Ali, s druge strane, čak ni izuzetan državnik ne može trajno da utiče na svijet ako iza sebe nema snažnu državu. To je bila i tragedija De Gola u Francuskoj.

Talenat Putina možda i prevazilazi snagu Rusije. Ako se to otkrije, biće šteta ne samo za Rusiju, nego i za svijet.