Branko Milanović

Nikada u sredini?

Pitanje je da li je moguće u Srbiji definisati „srednjačku” politiku čija bi okosnica bila prosvećena politika nacionalnog interesa

Davne 1973. godine igralo se finale tadašnjeg Kupa šampiona u Beogradu. Igrali su Juventus i Ajaks. U Beograd je pristiglo možda desetak hiljada navijača iz Italije i Holandije, ali je najinteresantniji događaj dana (utakmica je bila prilično dosadna) bila tuča između navijača ova dva kluba. Čudna je bila samo jedna stvar: tuča je bila između navijača Juventusa iz Beograda i navijača Ajaksa iz Beograda. Oni „pravi” navijači iz Torina i Amsterdama su tuču u svoje ime samo posmatrali…
Cilj ovog kratkog sećanja nije da nas podseti kako naši problemi sa neumerenim navijanjem datiraju još iz „davnina”, već da nam ukaže na jednu čudnu srpsku karakteristiku: deplasirani ekstremizam. To jest, ekstremizam u odbrani ili borbi za nešto što nije deo sopstvenog bića niti interesa. U političkoj sferi, to se ogleda u borbi za neku ideologiju ili fantazmu koja je u potpunoj suprotnosti sa pragmatičnim interesima naroda.

Miloševićev režim predstavljao je takav ekstremizam. Pod firmom borbe za srpske interese, srljalo se iz jednog poraza u drugi, iz jednog zločina i sramote u drugu. Ali, već tada, misleći o ovoj sklonosti da se iz jedne krajnosti prelazi u drugu, mislio sam (iako to nikada nisam napisao) da će opasnost post-Miloševićevskog perioda upravo ležati u tome da se izbegne druga krajnost, tj. da se bez razmišljanja ne odabere suprotna ideologija i zatim ona brani sa istim samo-uništavajućim žarom.

Upravo toga sam se setio ovih letnjih, na sreću politički sporih, dana u vezi sa tri događaja. Ja ću ih prvo navesti i onda, nadam se, objasniti kako su oni, bar u mojim mislima, povezani. Prvi je pojačana državna retorika oko problema Kosova. Drugi je problem tzv. severnoatlantskih integracija. Treći je naknadno izašla na videlo prodaja nekadašnjeg Maršalata sa okolnim zemljištem Sjedinjenim Američkim Državama.

Deo vlade premijera Koštunice nedavno je podigao ton i oštrije saopštio predstavnicima zapadnih država šta mogu očekivati u slučaju unilateralnog priznavanja nezavisnosti Kosova. Ne mogu da vidim nijedan trezven argument za kritiku takvog stava. Ukoliko jedna strana (Evropska unija i SAD) sve jače i eksplicitnije insistira na poziciji koja je u suprotnosti sa interesima jedne države (Srbije, u konkretnom slučaju), onda je potpuno razumljivo da ta država – svaka država – mora oštrije i jače na to reagovati. Ona je čak obavezna da drugima jasno predoči koje su posledice njihovog izbora. Političari koji prećutno ili otvoreno takvu jasnoću u komunikaciji osuđuju žrtve su onog ekstremizma (prihvatanja štetne ideologije ili fantazme) koji sam malopre kritikovao.

Slična je stvar sa severno-atlantskim integracijama. Prilično je nerealno (da ne upotrebim težu reč) zagovarati članstvo u NATO kada je pre osam godina Srbija bila u ratu sa njim, i kada manje od trećine stanovništva podržava tu ideju. Očigledno je da takva odluka ne bi prošla niti Skupštinu, niti referendum. O drugim, ozbiljnim, razlozima zbog čega je članstvo u NATO štetno, počevši od ogromnih i potpuno nepotrebnih troškova za naoružanje do slanja vojnika u ratove koji se Srbije uopšte ne tiču, i koji su šta više često agresorski i vode se bez odobrenja Ujedinjenih Nacija, nepotrebno je govoriti. Ako političari i analitičari, suočeni sa tako ozbiljnim argumentima i tako jasnim stavom javnog mnenja, i dalje govore u istom dahu o evropskim integracijama (koje većina stanovništva podržava) i severno-atlantskim (koje ne podržava), onda je jasno da su oni ušli u taj (obrnuti) ekstremizam. Ili možda ne znaju da ni Austrija, niti Kipar, niti Finska, niti Švedska koje su članice Evropske unije nisu članice NATO. Znači, te dve stvari ne idu neophodno u „paketu” kako ih oni prikazuju.

Treći, anegdotski, primer je prodaja zgrade i zemljišta Maršalata jednoj velikoj sili. Mislim da je svakome jasno da nijedna ozbiljna država ne bi prodavala objekte od istorijske i simboličke važnosti drugim državama. Nemoguće je i zamisliti, bez obzira na nivo prijateljstva, da recimo Francuska proda Versaj Americi. Tako nešto je čak i nepristojno tražiti. Pristojna država bi, čak kada bi joj neko takvu kupovinu ponudio, nju odbila znajući da ona na duži rok može samo da dovede do nezadovoljstva, trzavica i međusobnih optužbi. Amerika, na žalost, u poslednje dve decenije nije pristojna država i naravno tražila je i kupila taj istorijski i simbolički značajan deo zemlje. Srbija se, u tom istom uzletu ekstremizma i lošeg ukusa, pokazala više nego spremna da plac proda.

Znači, pitanje je da li je moguće u Srbiji definisati „srednjačku” politiku čija bi okosnica bila prosvećena politika nacionalnog interesa, sa priznavanjem sličnih interesa ostalim akterima, bilo da su oni „u bliskom inostranstvu” (kako bi Rusi to nazvali) ili u daljem inostranstvu (velike sile). Verujem da je potreba za takvom trezvenom politikom ogromna upravo sada, ne samo zbog imanentnog i verovatno nepovoljnog „rešenja” problema Kosova, već i zbog početka konfrontacije između SAD i Rusije. Titoistička Jugoslavija je uspela da se izbori za međunarodnu ulogu koja je bila mnogo veća nego što je bio objektivni politički i ekonomski značaj zemlje, upravo zahvaljujući veštom balansiranju između Istoka i Zapada. Srbiji se sada ukazuje slična šansa – po prvi put posle kraja hladnog rata. Ali nju je moguće iskoristiti samo ako se politička elita okane ekstremizma, bio on sa jednim predznakom ili drugim – onog istog ekstremizma koji sam tako jasno video te tople junske noći 1973. godine kada je Ajaks na „Marakani” pobedio Juventus sa 1:0.

Autor je savetnik Karnegijeve zadužbine za mir
[objavljeno: 23.08.2007.]