Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi
Debate:
Kosovo i Metohija
Srbija i Crna Gora
Srbija i NATO
Srbija među ustavima
Crkva i politika
Kuda ide Srbija?
Svet nakon 11. septembra
Istina i pomirenje na ex-YU prostoru
   
  Komentari:
Politički život
Kolumne Đ. Vukadinovića i S. Antonića
Kulturna politika
Ekonomska politika
Polemike
BiH - deset godina posle Dejtona
Savremeni svet
   
  Pregledi:
Prenosimo
Prikazi
Hronika
Ankete
   
 

KOMENTARI

Politički život - prenosimo Politiku

   

 

Dragana Matović

Pata karte

Ima onih sada tvrde da je za Srbiju veoma loše da Rusija iskoristi svoje pravo veta u Savetu bezbednosti. Opet, to su isti oni koji su koliko do juče govorili da nema šanse da Rusija to uradi. U oba slučaja tvrdili su da je to realnost koju Srbija mora da prihvati.
S ono malo logike što sam je učila u školi, a za ovo mi nije neophodno ni to znanje, jedini logičan zaključak koji iz ovih premisa može da se izvuče je sledeći: REALNOST SE MENjA. Danas je ovako, sutra onako. One što tvrde da je jednako loše i kad je ovako i kad je onako, ne bih nikako nazvala realnima, što za sebe tvrde. Pre pesimistima. A oni su podjednako nerealni koliko i optimisti.

Ali, da vidimo šta je realnost.

Prvo, međunarodno pravo je na strani Srbije. To je činjenica koju ne može da izmeni nikakvo tumačenje realnosti, osim ako neko ne pokuša da promeni realnost. A i to je, kako vidimo, moguće.

Po međunarodnom pravu, jedino ko Albancima može da da Kosovo i nezavisnost je Srbija. Ako se odrekne tog dela zemlje. A Srbija, i to je realnost, ne da Kosovo. Da nije te „sitnice” Kosovo bi odavno bilo albansko. Da nije te „sitnice” Rusija nikada ne bi podržala Srbiju. I dok je te „sitnice”, kako je prekjuče poručio Putin, Rusija će podržavati Srbiju. I to je realnost. 

Realnost je i da kosovski Albanci imaju podršku Amerike. Oni imaju i podršku većine zemalja Evropske unije. Ali je isto tako realnost da je sada podrška EU nezavisnosti Kosova uslovljena stavom Rusije. Evropa ne želi da podrži parčanje jedne nezavisne države dok za to nema „opravdanje” u vidu rezolucije SB. A sada ga nema.

Rekla bih da su to, realno, pata karte. 

Amerika može da ide do kraja, kako je to Buš juče pripretio, i insistira na usvajanju svoje rezolucije po Ahtisarijevom planu. Možda će, ko zna, za to obezbediti i podršku Evropske unije. A, možda, kako to prognoziraju najgori pesimisti, i Rusija digne od nas ruke pa i ona pristane na nezavisnost Kosova. Možda i ja jednoga dana smršam. Nije nemoguće. Ali je nekako nerealno.

Zato što Amerika, realno, zaoštravanjem ima mnogo da izgubi, a Rusija, realno, može mnogo da dobije. I kosovskim Albancima se, sudeći prema njihovim reakcijama poslednjih dana, ne čini više realnim da u ovim okolnostima Amerikanci „idu do kraja”. Razočaranim kosovskim Albancima tamošnji analitičari, kako prenose agencije, poslednjih dana objašnjavaju da nije realno ni da sastanak Buš – Putin „donese preokret”, jer se, smatraju, „na samitu G-8 videlo da SAD nisu zainteresovane za pogoršanje odnosa sa Rusijom, naročito po pitanju Kosova”.

Na našu sreću, za Ameriku i Rusiju, realno ima i važnijih pitanja od nas. Raketni štit, na primer. Ali, opet na našu sreću, nema bezbednijeg poligona na kome bi Rusija pokazala da je i dalje jedna od dve najveće sile na svetu. Štiteći suverenitet Srbije i zaustavljajući kosovsku nezavisnost, Rusija u ovom trenutku može samo da dobije. I to je realnost.

Za nas danas ta realnost izgleda mnogo privlačnije nego juče. Jer  Srbija danas ima više opcija da sačuva Kosovo nego što Albanci imaju da ga otmu. Za njih je sve osim nezavisnosti poraz, a za Srbiju je sve osim nezavisnosti pobeda.

[objavljeno: 11.06.2007.]

 

 

 
 
Copyright by NSPM