Dragana Matović

Levi I desni radikalizam

„Demokratija je glupost.” Ovu poštenu rečenicu nisam smislila, nego ukrala iz komentara na sajtu „Politike” od jednog našeg čitaoca, koji se usred onog formiranja vlade još jednom razočarao u svoj sud. Reklo bi se da je do ovog suštinskog zaključka došao pošto se suočio sa činjenicom da u demokratiji nikada ništa ne mora da bude, a uvek sve može. Do sličnog zaključka došla sam kada sam videla jednog starog demokratu, poslanika u parlamentu, kako se bahato baškari u komotnoj skupštinskoj većini od nekih 133 poslanika vladajuće koalicije. Ljut zbog toga što opozicija i na svako „dobar dan” od strane vlasti odgovara reklamacijom kršenja poslovnika i gomilom amandmana, stari demokrata je strpljivo čekao svojih pet minuta demokratije: „Neka ih, neka pričaju. Doći će dan za glasanje. Mi imamo većinu, a šta imaju oni?”

Oni, opozicija, s leva i desna, demonstrirali su ovih dana, osim skupštinske govornice imaju i ulicu. I sve metode vaninstitucionalne borbe koje je pre sedam godina patentirala Demokratska opozicija Srbije. Na koju, kako se čini, neki i danas polažu autorska prava.

Nevladina organizacija „1389” u „otporaškom” maniru isprovocirala je pre desetak dana privođenje dvojice svojih članova zbog lepljenja plakata sa imenom haškog optuženika Ratka Mladića. Niko od demokratske javnosti, osetljive na ovu vrstu represije još od vremena kada se u zatvor išlo zbog lepljenja plakata sa naslikanom pesnicom, nije se pobunio zbog hapšenja dvojice mladića. Ni borci za ljudska prava iz Fonda za humanitarno pravo, gde su uhapšeni potražili zaštitu svog prava na slobodu izražavanja političkog uverenja, nisu našli razloga da štite one sa čijim se političkim stavovima ne slažu. Šta više, uhapšenima je prebačeno da „zloupotrebljavaju demokratiju”.

„Zloupotreba demokratije” spočitavala se nekoliko dana kasnije i radikalima koji su čitav incident iskoristili za svoju političku akciju.

Histerija je dostigla razmere hajke u kojoj se stiglo do zahteva za donošenje zakona kojim bi se zabranio čak i rad te parlamentarne stranke.

Desni radikalizam društveno je neprihvatljiviji od onog koji gaji krajnja, liberalna levica, uprkos oštroj, na momente skoro fašističkoj retorici „čedista” (najsvežiji primer je vajkanje Nikole Samardžića u jednom beogradskom listu što Srbija, za razliku od „srećnijih zemalja”, poput Španije, nije imala građanski rat). Zato je radikalski radikalizam neuporedivo popularniji i na izborima dobija oko 23 odsto više glasova nego što ga osvaja liberalni radikalizam. Za radikale, prema istraživanjima, glasaju oni koji se boje gubitka u tranziciji, a za druge oni koji očekuju da u njoj profitiraju.

Ali najveći deo ukupnog broja stanovnika Srbije ne identifikuje se ni sa radikalima ni sa liberalima. Najviše Srba svoju budućnost vidi u opciji koja se definiše kao „demokratski blok”, a percipira kao proreformski i umereno nacionalni. To je politička opcija koju predstavlja koalicija na vlasti, pre svega dve najveće stranke u njoj, Demokratska stranka i Demokratska stranka Srbije. A upravo je taj dvojac, a ne ekstremi na levici i desnici, metafora raspolućene Srbije i večitog sukoba u njoj. S mukom napravljen savez, stisnut između dve radikalne struje koje će naredne četiri godine (ako vlada toliko potraje) na njemu vežbati sve demokratske zahvate i ispitivati homogenost koalicije, zabavljen je sobom mnogo više nego opozicijom. To može biti i najslabija tačka ove vlade. Oprez koji DS i DSS pokazuju jedni prema drugima, a koji je primetniji od opreza kojim motre na radikalne struje sa obe strane, sluti da će najveći test za vladu biti ne Mladić i Kosovo, već upravo primena Zakona o lustraciji koji je „reanimirao” LDP.

Lustracija bi mogla da u centar odnosa stranaka na vlasti stavi pitanje „mi ili oni”. Odnos kakav karakteriše stranke na dva suprotna pola političke scene, a ne koalicione partnere. U političkoj teoriji, naime, stabilne i postojane demokratije razlikuju se od nepostojanih po tome što se u njima suština društvenih i političkih odnosa može svesti na pitanje „više ili manje”, a u ovim drugim na „mi ili oni”. Suprotstavljene strane u postojanim demokratijama sukobljavaju se oko pitanja kao što je ono da li porez treba smanjiti za pet ili 15 odsto. U nepostojanim koplja se lome oko toga da li su za jedan režim, stranke, religije, ideologije ili protiv njih…  I dok se sukobi kod prvih rešavaju tako što se ljudi nađu na sredini, kod ovih drugih nema dogovora. Samo pobede ili poraza. Samo mi ili oni.

[objavljeno: 03.06.2007.]