Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi
Debate:
Kosovo i Metohija
Srbija i Crna Gora
Srbija i NATO
Srbija među ustavima
Crkva i politika
Kuda ide Srbija?
Svet nakon 11. septembra
Istina i pomirenje na ex-YU prostoru
   
  Komentari:
Politički život
Kolumne Đ. Vukadinovića i S. Antonića
Kulturna politika
Ekonomska politika
Polemike
BiH - deset godina posle Dejtona
Savremeni svet
   
  Pregledi:
Prenosimo
Prikazi
Hronika
Ankete
   
 

KOMENTARI

Politički život

   

 

Nebojša Malić

NEPODNOŠLjIVA PRAZNINA DEMOKRATIJE

Proteklih nekoliko meseci političkih igara oko formiranja nove vlade Srbije najbolji je dokaz koliko je ”demokratija” u ovo današnje vreme samo floskula.

Šta je demokratija u svojoj suštini? Kovanica iz grčke antike koja se prevodi kao ”vladavina naroda”, u atinskoj praksi značila je politički sistem u kome se odluke donose prostom većinom glasova prisutnih punopravnih građana (ali ne i žena, dece, robova i stranaca). Sokrat (koji je demokratski osuđen na smrt za ”bogohuljenje i kvarenje omladine”) i njegovi učenici su nadugo i naširoko raspravljali o ljudskim motivima, prirodi, istini, vrlini i pravdi – jer su morali. Sama demokratija nije priznavala vrlinu ili manu; volja većine u datom trenutku bivala je priznata kao istina, mada je već sutradan ta ista volja mogla da bude sasvim suprotna. Atinski filozofi su zato mnogo vremena i truda proveli u pronalaženju načina da odluke većine budu dobre i moralne. Nisu ih našli.

Šta je demokratija danas? Jesu li to samo višestranački izbori? Tolerancija političke opozicije? Sloboda medija, govora i mišljenja? Svima su usta puna demokratije, a nikome ne pada na pamet da kaže šta se pod tim podrazumeva. Kada je NSPM prošle godine prenela jedan moj tekst u kome sam tvrdio da je američka definicija demokratije sasvim proizvoljna, orvelovska i besmislena, stigla je kritika da dovodim u pitanje ”univerzalne vrednosti”. Ma kakve univerzalne vrednosti, upitao sam. Kakvo je društvo gde se ”vlada u interesu svih građana?” Kako nešto što je apsolutno nedefinisano može da bude nekakva univerzalna vrednost ili moralno-etička kategorija, a kakvom danas predstavljaju demokratiju?

Tomislav Nikolić postade predsednik Skupštine Srbije. To je posao, koliko ja znam, vrlo administrativne prirode: da rukovodi sednicama parlamenta u skladu s poslovnikom i pravilima reda. U ekstremnoj situaciji predsednik Skupštine postaje predsednik Srbije. To je počivši premijer Đinđić vrlo dobro znao kad je na to mesto imenovao Natašu Mi ć ić malo pre nego što je uhapsio i isporučio predsednika Milutinovića Haškom sudu. Ali s obzirom na to kakva klima vlada u skupštinskim klupama, čovek bi pomislio da samo notorni mazohista može da priželjkuje posao čiji bi opis mogao da bude ”pastir čopora divljih mačaka” .

Čujem, komesari EU protestuju, Brisel ne šalje najavljenu delegaciju, svetski mediji (inače čuveni po fer i poštenom izveštavanju o Srbima) šire paniku da je Nikolić ”ultranacionalista” i tome slično. Predsednik Tadić čak ističe da je Nikolićev izbor ”štetan po državne interese” i ”demokratsku Srbiju”. Je l' to s malim ili velikim ”d”, Borise?

Tadićeva Demokratska stranka već mesecima pregovara (ili ne) s Koštunicom i DSS -om o novoj vladi i nikako da se dogovore. Vele iz DS -a da su oni dobili većinu, pa je njihovo da prave vladu. Jedan m alecki problem s tim argumentom je ste da je većinu na izborima dobila – SRS! Ali to je nezgodna istina, pa za nju nema mesta u ”demokratskoj” diskusiji. Jer, vidite, samo ”demokratski” blok može da se demokratski ponaša i gradi demokratiju u demokratskoj državi... I onda sve poč inje da podseća na onu crtanu seriju iz osamdesetih gde svi štrumpfovi štrumpfuju štrumpfastično po celi štrumpfoviti dan.

SAD su samoproglašeni vrhunac demokratije, zemlja koja je sebe imenovala da širi taj koncept vlasti širom sveta (i silom ako treba) i uzima za pravo da svakoga ocenjuje po stepenu demokratičnosti. S meta im jedan Nikolić, Milošević, Lukašenko ili čak Putin, ali je laf poput Saparmurata Nijazova (nedavno preminuli ”predsednik” Turkmenistana, koji je sebe proglasio prorokom, podigao stotine sopstvenih statua od zlata, ukinuo biblioteke i svoju knjigu proglasio jedinom koju narod treba da čita itd.) sasvim u redu. Tursku smatraju ”demokratskom” zemljom, iako svakih nekoliko godina vojska mora da izvrši puč kako bi sprečila islamiste da dođu na vlast putem izbora. Boris Je lj cin, nedavno preminuli predsednik Rusije, demokratski je granatirao skupštinu 1993. godine uz aplauz iz Vašingtona, koji sada optužuje njegovog naslednika Putina da je ”autokrata” jer zabranjuje rad nevladinih organizacija koje primaju sredstva iz inostranstva i ne mogu da ih odgovarajuće objasne poreskoj upravi. Ma pokušajte samo tako nešto da uradite u Americi – ne gine vam deset godina robije ! S Upravom unutrašnjih prihoda (IRS) nema šale. Šta mislite kako američka država suzbija nepoželjne političke pokrete nego preko poreskih komesara? Mada su onomad u Teksasu i žene i decu napali tenkovima...

Eto, Buš mlađi je u novembru 2000. dobio manje glasova od Gora, pa opet postade Imperator – mislim predsednik, je li – SAD, i to samo zbog nekoliko hiljada sumnjivih glasova na Floridi. Mnogo je relativna stvar, ta demokratija. Ispada, na kraju, da je demokratski sve što se sviđa vlastima u Vašingtonu ili komesarima u Briselu – ajde i to da kažemo – kojima i samima nedostaje demokratski legitimitet. Mislim, ko je to izabrao Olija Rena, Havi j era Solanu i njima slične? Da ne bude zabune, ja lično ne dam pet para da li je neko izabran, ali ne možete da vičete na sav glas da je demokratija alfa i omega, a sami s njom nemate nikakve veze!

Jesu li radikali dobili većinu glasova (makar i relativnu) na izborima u januaru? Jesu. Je li onda šok što je lider radikala postao predsednik Skupštine? Jeste, ali ne bi trebalo da bude. Da li je Nikolićev izbor demokratski? Apsolutno. To što to smeta ljudima kojima su usta puna demokratije samo znači da su licemeri. Ili da ne znaju šta demokratija zaista znači. Ne znam šta je gore.

To što radikali neće da sastave vladu jer im je lakše da pljuju i psuju ”demokrate” (svih nijansi) dok ovi prave budale od sebe – to je druga priča. Ono što je važno je ko ima bolji rejting u javnosti, kao da su takmičari u ”Velikom bratu” a ne ljudi koji bi trebalo da rukovode državom. Zato se zgražavam svaki put kad čujem izraz ”politička elita” . Ako je to ”elita” – nije ni čudo što je Srbija takva kakva je. Pa nam onda pamet sole i serviraju s renom razni komesari...

Osnivači Sjedinjenih Američkih Država, davne 1791, nigde ne zapisaše u svom u stavu (koji je imao sedam članova i deset amandmana) ni reč o demokratiji. Priča se da je Bendžamin Frenklin, upitan šta su uspeli da naprave, odgovorio: ”Republiku, ako je sačuvate”. Pitajte danas Amerikanca da li je njegova zemlja republika ili demokratija i reći će vam ”demokratija, dabome”. Siroti Frenklin je bio u pravu.

Nije slučajno Orvel pokušao da opiše totalitarizam najpre kroz silovanje jezika. Svaki put kad čujem savremeni politički diskurs, imam utisak da slušam vežbe iz crno-belog dvomišljenja dvaputvišedobrih patkogovoritelja. Niti je demokratija pola od onoga što ”demokrate” (svih nijansi) vele da jeste, niti je stvarna demokratija sama po sebi moralna ili dobra. Reč je jednostavno o načinu donošenja odluka u političkom sistemu koji podrazumeva da je volja većine najbolji način da se dođe do rešenja. Koliko je to imalo učinka i kakvog, predlažem da pitate Sokrata.

 

 

 
 
Copyright by NSPM