Nikola Malbaški

Haška pobeda i srpski porazi

Približavanje decembarskog nastavljanja sudskog procesa u Haškom tribunalu otpočinjanjem izvođenja dokaznog postupka protiv Vojislava Šešelja, reakcije u srpskom javnom mnjenju kao i posledice koje će ono svakako imati na turbulenta politička događanja u Srbiji u narednim mesecima, daju nam više nego opravdan razlog da se još jednom osvrnemo i ocenimo početak ovog suđenja, to jest čitanje optužnice i Šešeljevo izjašnjavanje spram nje.

Pored kasnijih reakcija u domaćim i stranim medijima, koji su manje-više bezuspešno pokušavali da minimiziraju, «objektivno prikazujući» ili karikirajući svejedno, ono što je u odloženom celovečernjem prenosu mogla da vidi gotovo cela Srbija, jasno je da se radilo o prvorazrednom, a moguće i istorijskom događaju. Potonji pokušaji brojni kolumnista i komentatora da predstave početak suđenja samo kao zabavni program za mase, prikažu Šešeljevu odbranu kao egzibicionističku paradu, ukažu na njegova ranija nepočinstva, ili da nihilističkim ironisanjem i relativizacijom sve to prikažu kao veliko «ništa», zapravo nam pokazuju da se radilo delom o spontanom, a delom o naručenom medijsko-psihološkom potiskivanju kroz negiranje i minorizaciji značaja ovoga događaja, koji uprkos tome i baš zbog toga, ne može nikako da se prenebregne.

Van svake sumnje je da je Šešelj u svom političkom životu imao mnoštvo uspona i padova, znatnih političkih promašaja, i da je svojim liderskim ponašanjem, uprkos busanju u patriotske grudi, naneo i znatnu štetu srpskim interesima u tragičnim devedesetim godinama. Mada se radi o najelokventnijem i najsposobnijem političaru postkomunističke generacije, učinak njegovih aktivnosti, uključujući pređašnji egzibicionizam, bahatost, nasilništvo, pretnje, pa i vulgarnosti kojim je zasigurno nanosio štetu i Srbiji i svojoj stranci, ali i odbijao umereniji deo srpskog građanstva i budio zebnju kod jednog dela nacionalnih manjina, nikako nije dovoljan da se ne primeti njegovo bez sumnje potkovano, hrabro i nadmoćno držanje pred haškim tužiocima. Stručna, pravnička javnost, makar prigušena, u pola glasa, gotovo je saglasna da je njegov odgovor na optužnicu bio veoma dobar, uprkos povremenom preterivanju i patetici, pogotovo naspram više nego blede strane tužilaštva i njihove optužnice. Zato je i najveći deo građana Srbije, uključujući i znatan deo onih koji ne samo da nikada do sada nisu imali simpatije za Šešelja i njegove stavove već su ga doživljavali kao izrazito negativnu pojavu u srpskoj politici, počeli da po prvi put na njega gledaju drugačijim očima. I to sa više nego jakim razlogom.

Optužba i odgovor odbrane

Čak i zagovornici minorizacije Šešeljeve odbrane složni su u oceni da je haška optužnica protiv Šešelja najtanja i najneubedljivija od svih koje je produkovalo tužilaštvo ovog Tribunala. Gotovo farsična konstrukcija, koja ide od govora mržnje i primera ratnohuškačke propagande, tragikomično ih prvo povezujući sa podstrekivanjem na ratne zločine i etničko čišćenje, a potom prenaduvavajući sve to kao deo organizovanog zločinačkog poduhvata čije staklene noge podupiru činjenice o odlasku dobrov olja ca SRS-a na brojna ratišta širom bivše SFRJ, evidento je neodrživa i oboriva i od strane manje elokventnog optuženog nego što je Vojislav Šešelj. Čega sve nema u toj optužnici – od imenovanja optuženog za vojnog komadanta paravojske bez utvrđivanja njene strukture i delovanja, preko optužbi za indoktrinaciju putem govora mržnje kojom je, kroz širenje straha i netrpeljivosti, optuženi podstrekivao neodređene (a zapravo neodredive) počinioce zločina na ratištima, sve to u nedefinisanom vremenskom intervalu spram konkretnih dela, bez utvđivanja umišljaja i uzročno-posledičnih veza, pa do predstavljanja Šešeljeve, odnosno partijske ideologije koju on zastupa, za idejni okvir združenog zločinačkog poduhvata stvaranja etnički čiste srpske države... Neke tvrdnje tužilaštva, kao npr. one da je Šešelj «planirao, podsticao i naređivao ili na drugi način doprineo izvršenju krivičnih dela koja mu se stavljaju na teret» nisu bile ni u naznakama argumentovane.

Štaviše, sve gore navedeno bilo je potkrepljeno slabašnim, tankim isečcima iz Šešeljevih često teatralnih nastupa u ratnim godinama koji su dobro poznati srpskoj javnosti, uz preteranu, patetično-kvaziemocionalnu i krajnje neubedljivu izvedbu tužiteljke Dal. Čak i da Šešelj nije ličnost takvog gabarita i volje kakav već jeste, Dalova bi ovakvim nastupom spram bilo koga delovala kao pravnički i moralni patuljak, u najboljem slučaju kao neambiciozna pripravnica koja lošim glumatanjem pokušava da otalja domaći zadatak.

Nasuprot tome, Šešeljeva odbrana je bila, tek uz koju digresiju i egzibicionistički ekskurs (izgleda neodvojiv od njegovog karaktera) sasvim jasna, jednostavna, precizna i ubedljiva, pravnički potkovana, sa tendecijom držanja istorijskih lekcija čije digresije nikada nisu prešle granice odgovora na navode optužbe. Šešelj je prvo negirao da je ideološka koncepcija koju zagovara bila idejni temelj i samim time deo navodnog zločinačkog poduhvata i da je takvo spočitavanje zapravo jedna čista konstrukcija bez utemeljena. Šešelj je ustvrdio da u osnovi političke ideologije koju zastupa ne postoji ni jedan dokaz da je ona predstavljala povod za proterivanje nesrba sa ratom zahvaćenih područja, pri tom objašnjavajući njene istorijske korene i potkrepljujući ih dokazima. Iako njegova obrazloženja, u istorijskoj dinamici, predstavljaju grubo pojednostavljenje nacionalnih geneza i odnošenja na ovim prostorima koja su naučno vrlo diskutabilna, Šešeljevi stavovi daleko su jači od stavova tužilaštva i po ovoj tački optužnice. Tako, recimo, i pored toga što njegov argument da je namera njegovih ideoloških shvatanja vodila politici ne proterivanja već nacionalnog osvešćivanja drugih nacija istorijski nastalih iz srpskog etničkog korena, zasigurno nije sasvim suvisla i ubedljiva u kontekstu tadašnjeg otpočinjanja međuetničkog rata, iz ovih «inkriminisanih» stavova nikako ne proističe vođenje konkretne politike koja se bazira i služi zločinima spram drugih etničkih grupa.

Šešeljevi brojni nastupi nesporno sadrže primese govora mržnje, pretnji i zastrašivanja, premda se i oni moraju posmatrati u kontekstu političkih i ratnih događaja. On ih je zato i stavio upravo u taj kontekst. Govor mržnje, a pogotovo ratna propaganda i agitacija, nisu krivična dela u međunarodnom pravu, dok je za podstrekivanje na konkretne zločine potrebno neposredno podsticati, i to sa prethodnim umišljajem, tj. jasnom svešću, potonje konkretne izvršioce prema konkretnim oštećenim. Optužiti političkog agitatora da je svojim govorima prouzrokovao zločinačke radnje ljudi koji su ga slušali, a koji su navodna dela izvršili znatno kasnijem vremenskom periodu, predstavlja vrhunac pravne parodije u sveukupnoj istoriji čovečanstva kojom nas je darivalo tužilaštvo Haškog tribunala. Optužbe za učešće u zločinačkom poduhvatu, kao «krovnoj» pravnoj konstrukciji kojom bi se, naizgled logički, zaokružila sva dela za koju se tereti Šešelj, potpuno su paušalne, neodredive i neutvrdive. Slanje pak dobrov olja ca na ratišta pod komandu tada legalne vojske ili teritorijalne odbrane, uz jasnu i konkretnu argumentaciju i dokaze u prilog odbrani koje je vrlo precizno naveo Šešelj, stavili su tužilaštvo na nove muke.

Kraj Šešeljeve obrane, pomalo patetičan i zasigurno hvalisav, u kome se preporučuje za što strožiju osudu kojom će njegova lična pobeda i snaga njegovih ideja biti tim veća, uprkos pseudosokratskom, čak gordom držanju Šešelja, u najvećem delu je istinitit jer ukazuje na realni ishod ovako «postavljenog» suđenja. Šta god da sudsko veće nakon ovakve optužnice presudi, Šešelj će, bio osuđen ili oslobođen, biti na dobitku jer je optužnica bazirana na zaista neistinitim i nategnutim navodima. Odbrana je, u stvari, matirala tužilačku stranu već u samom startu suđenja i to ne mogu da vide samo oni koji to, iz ovih ili onih razloga, ne žele da vide.

Suđenje i političke posledice

Političke posledice suđenja, nakon ovako sasvim očiglednog starta u kome je Šešelj ubedljivo dobio prvu rundu, ipak su manje vidljive od onoga što se moglo uočiti u tv-prenosu iz Ševeningena. Vojislav Šešelj će, zbog neodrživosti optužbi koje mu se stavljaju na teret, u odnosu na protivničku stranu ispasti, mada to nije do sada bio (ma koliko žarko tome težio), moralna gromada. A Šešelj je, zapravo, samo nešto predimenzionirani, politički hipertrofirani primerak Srbina iz komunističke i postkomunističke epohe, sa svim svojim dobrim i lošim stranama, vrlinama i manama: sa upornošću, visprenošću, borbenošću u službi slobodarstva i zalaganja za nacionalni opstanak, ali i sirovošću, bahaćenjem, račundžijstvom, nepristojnošću i politikantskom lukavoću koja je, mada dnevnopolitički često uspešna, na duži rok nesvesno doprinela porazima i obila se o glavu upravo onome koga je branila i delom ocrnila upravo one ideje za koje se zalagala.

«Poslednji veliki haški postupak», baš zbog prkosnog i utemeljenog Šešeljevog držanja, nosi i svoje opasnosti, i za samog Šešelja i za aktuelni politički trenutak. Ako umisli i pogordi se da se kao pravednik obračunava sa svom svetskom nepravdom, Šešeljeva odbrana zaista može prerasti u egoističku patetiku i «pravednički egzibicionizam» koji će ne samo otupeti konkretnost i jasnoću njegove odbrane zarad problematičnog efekta na publiku i političke poene koje ona donosi njemu lično i njegovoj stranci, već i stvoriti od Šešelja svojevrsnog «idola» okamenjenog u prošlom vremenu. Opravdana je bojazan da će jednog dana, kada izađe na slobodu, iz takve perspektive koja više ne saobraća sa savremenim trenutkom, ovaj «idol» zapravo nanositi neuporedivo više štete ovdašnoj dramatičnoj političkoj situaciji nego što ovaj narod može imati koristi od «moralnog kapitala» pretočenog u svojevsni kult ličnosti koga neukusno ispovedaju radikali, a koji uopšte nije u skladu sa srpskom političkom tradicijom.

Opasnost za aktuelni politički trenutak je još veći. Nerealne konstrukcije optužnice, sa pretenzijom da presude celokupnoj modernoj srpskoj istoriji i njenoj tradiciji, sve u službi «suočavanja sa prošlošću», već predugo drže pažnju pretežnog dela žitelja Srbije u nedavnoj prošlosti, u devedesetim godinama, dok se vreme i događaji pretiču i stvari bespovratno idu napred. Šešeljeva odbrana, retorika i sama forma njegove svesti koja je pojačana reakcijom na hašku optužnicu, takođe se «cementiraju» u koordinatama kraja prošlog veka, što i njega i njegovu stanku koči da se relevatno postave i transformišu u skladu sa aktuelnim trenutkom, realnim stanjem i realnim nacionalnim interesima. Takvim pozicioniranjem oni zapravo pogoduju veštački generisanoj i prenaduvanoj polarizaciji na «dve Srbije» koja je projektovana sp olja , od onih koji prema Srbiji i njenim građanima zasigurno nemaju dobre namere. I tu leži glavna zamka pozicije «ohole pravednosti» i retro-patriotizma koji svojom tvrdokornom nesavremenošću ispada ne samo neefikasan, već je, kao poručen, dobrodošao za majstore globalnog političkog inžinjeringa da ceo region, u skladu sa svojim interesima, ponovo po potrebi uvlače u nove spirale nasilja. Zato bi jedna hrabra, poštena, konkretna, što manje patetična i «istorijski grandiozna» odbrana okrivljenog Šešelja donela više dobrog i sadašnjoj ukupnoj srpskoj političkoj poziciji, i njemu samom i njegovoj stranci, nego insistiranje na slavi njega i njegove ideologije koja zapravo ometa nužne realpolitičke poteze i čini i Šešelja i radikale, ne samo iznuđenim sužnjevima Haškog tribunala i njihove optužnice, već i dobrovoljnim zatočnicima u devedesetim godinama. One su se, ne zaboravimo, završile porazom, i svako ostajanje u njima znači, na kraju krajeva, samo ponavljanje tog poraza.