Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi
Debate:
Kosovo i Metohija
Srbija i Crna Gora
Srbija i NATO
Srbija među ustavima
Crkva i politika
Kuda ide Srbija?
Svet nakon 11. septembra
Istina i pomirenje na ex-YU prostoru
   
  Komentari:
Politički život
Kolumne Đ. Vukadinovića i S. Antonića
Kulturna politika
Ekonomska politika
Polemike
BiH - deset godina posle Dejtona
Savremeni svet
   
  Pregledi:
Prenosimo
Prikazi
Hronika
Ankete
   
 

KOMENTARI

Politički život

 

 

NIKOLA MALBAŠKI

MEDIJSKI “KOSOVSKI MIT”

Produ žeci pregovora o statusu Kosova, pored osnovanih sumnji u izvesnost ishoda, na medijskom polju doveli su do zanimljive „evolucije“. Kada je pre bezmalo dve godine pregovarački proces bio otvaran, u većini domaćih medija preovladavala je gotovo pomirenost sa neminovnošću nastanka nove, druge albanske države na Balkanu od postojećeg UN protektorata, sve pod geslom da je to „realnost“. Većina inostranih medija, u ubeđenju da će pregovori biti tek rutinska stvar pošto se od Srbije nije očekivao odlučan otpor, zdušno je podržavala projekt nezavisnog Kosova.

Čak i kada se prvi put pojavila mogućnost da Moskva uloži veto u Savetu bezbednosti, ubeđivani smo – i skoro ubeđeni – da se to neće dogoditi i da će Rusi, „kao i uvek do tada“, ostaviti Srbe na cedilu... A kada se to nije desilo, govoreno nam je kako nam „odugovlačenje“ pregovora ne ide naruku jer, navodno, „koči evropske integracije“ i „šteti srpskoj zajednici na Kosovu“. Često se moglo čuti kako bi bilo strašno da nam „vrate Kosovo“ jer „mi ne bismo znali šta bismo sa dva miliona Albanaca“, pa nam tako „međunarodna zajednica zapravo čini uslugu jer neće dopustiti Srbiji da se vrati na Kosovo“. Laž ovog „argumenta“ je što niko ne govori o tome da Kosovo bude „obična autonomija“, već da se sačuva barem tapija na Kosovo ili neki elementi suvereniteta. Pokušavala se „prodati“ srpskoj javnosti ideja nezavisnog Kosova kao nešto što je u našem nacionalnom interesu, pa se čak koketiralo i sa politički korektnim šovinizmom – „ko želi da živi zajedno sa Albancima, da ih izdržavamo i slično...“.

MEDIJSKI „FLEŠBEK“ DEVEDESETIH

Kada se ova medijska eristika pokazala nedovoljna i jalova da željena „realnost“ to stvarno i postane, dogodio se čudan obrt. U nedostatku drugih argumenata (budući da su svi pravni, politički, ekonomski i moralni na strani srpskog pregovaračkog tima), ponovo su se u medijima počeli pojavljivati glasovi koji su se trudili da nas podsećaju na tragične događaje sa kraja prošlog veka, oživljavajući iskrivljenu sliku o represiji i zločinu koji su Srbi, navodno, sprovodili nad albanskom populacijom na Kosmetu. Pokušaji patetičnog ponovnog nametanja neodržive slike o nedavnim događajima u funkciji „omekšavanja srpske javnosti“ više su nego simptomatični.

Tako se ponovo, u najstrašnijim bojama, slikaju srpski masovni zločini, a lideri OVK portretisani su gotovo uvek kao heroji, profesionalni vojnici bez ijedne mrlje na uniformi . Albanske paravojne formacije prikazuju se kao oslobodilačka gerila, a njihove odmazde nad srpskim i drugim nealbanskim civilima kao mestimični izlivi „razumljivog“ osvetničkog gneva zbog nepravde koja im je učinjena. Albanci se u medijima predstavljaju kao sekularni muslimani privrženi zapadnim vrednostima, sa tek sporadičnim vezama sa međunarodnim islamističkim terorizmom. Njihove masovne kriminalne aktivnosti su skoro „mladalački nestašluci“, pretnje misiji UN pravdaju se nestrpljivošću ili se minimiziraju, a odgovornost se prebacuje na srpsku stranu koja nije dovoljno „kooperativna“.

Sve je ovo već viđeno. Pritiscima međunarodnih sila da se nelegalnim i jednostranim putem nametne željeno rešenje svakako treba bar nekakvo moralno opravdanje za ovakav čin kojim će se legitimisati u svetu medija. Ne treba prevideti ni inerciju, nepoznavanje komplikovane kosovske realnosti i istorije, i uvreženost jednostranih slika koje su masovni mediji gotovo deceniju gradili povodom južne srpske pokrajine. Ista medijska slika koja je formirana nekad, krajem prošlog veka, makar i poljuljana, postoji i sada, jer se interesi onih koji su je kreirali nisu promenili.

Primetno je da su se opet pojavili i domaći glasovi potpuno saobrazni ovoj medijskoj slici, dok neki – ionako jasno interesno vezani za ovakvo prikazivanje stvarnosti – zapravo nikada nisu ni utihnuli. Da li je reč o stvarnom ubeđenju, posledici svesne i nesvesne uslovljenosti ovakvim prikazivanjima koji su implantirani uticajem globalnih medija i nevladinih organizacija, moralističkoj naivnosti, ili otuđenosti od vremena i prostora – nije lako razlučiti. Jasno je da ove crno-bele slike idu naruku ovom sasvim sigurno slabašnom i patetičnom pokušaju da se legitimiše nasilje nad jednom suverenom državom i međunarodno pravnim poretkom.

U crno-beloj vizuri kosovski Albanci se prikazuju kao naše „crnje“ – dobri, ali pomalo zaostali i zatupasti žitelji jedne balkanske regije, koji su ne samo konstantno bili žrtve predrasuda i teške represije, nego se i Srbija predstavlja kao društvo u kome su ksenofobija i mržnja prema njima u međuvremenu još i ojačali. Položaj Albanaca u Srbiji je bio isti ili gori nego položaj „crnja“ u nekada rasno podeljenoj Americi.

Da bi se održala tako jednostrana i netačna slika, „negiraju“ se činjenice da su „crnje“ imale svoju pokrajinu sa državolikim atributima, svoj univerzitet i ogromna sredstva koja su se slivala preko fondova za razvoj nerazvijenih. Negira se i to da su Albanci decenijama etnički čistili Kosovo od Srba i ostalih nealbanaca. Tako se brojni istorijski fakti proglašavaju za „mitove“ koji ojačavaju srpsku mržnju i ksenofobiju, držeći je u zapećku modernosti i integrativnih procesa. Iz sećanja se izvlače medijski žestoko zlorabljene floskule o Miloševiću kao balkanskom tiraninu, „refrešuju“ se slike zločina, slučajevi hladnjača sa leševima i upire prstom u njihovo poricanje kao krunski dokaz bezosećajnosti i nesposobnosti većinske srpske populacije da se suoči sa prošlošću, sve sa patetičnim vapajem da je to nužnost koja treba da posluži duhovnom ozdravljenju budućih generacija koje, poput Godoa, nikako da dođu.

Želja za duhovnim ozdravljenjem i briga za budućnost novih naraštaja zaista su opravdane i sve bi to bilo dirljivo da je potkrepljeno činjenicama koje bi govorile u prilog tome. Ali kosovski problem i srpska svakodnevnica znatno su kompleksniji od crno-bele slike u kojoj su Albanci, „naše crnje“, prikazani kao dobri mali Hobiti, a srpski hegemonisti, mračni, neokajani ksenofobi, krivi za represiju i konflikt koji je doveo do međunarodnog protektorata u pokrajini. Ova slika zapravo, zamenjujući teze i prećutkujući brdo činjenica, robuje predrasudama koje su putem globalnih medija stekle.

Nije, recimo, „srpski mit“ kako su se Albanci doselili na Kosovo prešavši „preko granice (nekim još nerazjašnjenim čudom) i naselili se tu pored nas, pred našim očima, i 'nikom ništa'“ . Počeli su da pristižu sa prostora Albanije krajem 17. veka, da bi brojčano prvi put počeli dominiraju nakon Berlinskog kongresa 1878. godine, pretvarajući ovaj prostor u područje stalne nestabilnosti sa čime nijedna država nije umela da izađe na kraj – ni turska carevina, ni srpska država. Svesti kosovsku priču na srpsko-albanski spor kroz represiju prvih nad drugim potpuno je netačno. U vekovima pre srpskog integrisanja ove pokrajine u svoj državni prostor, šerijatom privilegovano albansko stanovništvo je, pored represije nad svim hrišćanima, stvaralo i konstantan haos istovernim, otomanskim vlastodršcima stalnim pobunama, pljačkanjima i uništavanjem administrativnog aparata, pretvarajući Kosovo u tamni vilajet.

Reći (ili priznati) da se posle balkanskih ratova smer represija samo obrnuo, a da su Srbi od potlačene raje postali tlačitelji previđa beskrajno mnogo. Sa srpskim ovladavanjem ovim prostorom došla je i moderna država, izgrađena su naselja i putevi, stvorena privredna infrastruktura od koje su koristi imali svi žitelji. Pa ipak, albansko stanovništvo nije prestalo da zadaje glavobolje državnim vlastima, koristeći svaku priliku za pobunu. Vrhunac je dostignut 1941. kada su dočekali nemačke naciste i italijanske fašiste kao „oslobodioce“ ne bi li, uz njihovu pomoć, oživeli vekovnu tradiciju bezvlašća i represije nad drugim narodima. Iste ustaničke tendencije pokazivali su i 1968 i 1981. godine u multunacionalnoj Jugoslaviji u kojoj je vladala ideologija „bratstva i jedinstva svih naroda i narodnosti“, iako su im Srbija i Jugoslavija bukvalno stvorile privredu, zdravstvo, školstvo (uključujući i Akademiju nauka) i podarile autonomiju sa kojom se nije mogla porediti gotovo nijedna nacionalna manjina u naprednim demokratskim državama.

MIT O „ZLOM“ MILOŠEVIĆU – PONOVO

Priče o represiji prema albanskim, „našim crnjama“, kao žrtvama svojevrsnog aparthejda, jesu propagandni fantazmi. Na njih su svi južnoslovenski narodi gledali sa svojevrsnim potcenjivanjem, uglavnom zbog njihove zatvorenosti, zaostalosti i pomanjkanja kulture, ali oni nigde – ni pravno, ni faktički – nisu bili stavljani u potčinjeni položaj. Predrasude su postojale, s vremenom više bojazan nego prezir, a mržnja je, čak i u periodima kada su eskalirala etnička osećanja, sasvim retko dobijala veći prostor. Reći da se kontinuirano zahtevalo od svakog Srbina da pokaže mržnju prema Šiptarima, i da ko nije negovao ovu mržnju, nije se ni u kom slučaju mogao nazvati pravim Srbinom – krupna je neistina i teška podmetačina. Ona je bila daleko od stvarnosti čak i u najgorem periodu Miloševićevog režima uoči, tokom i nakon NATO vazdušnih udara. U Beogradu je sve vreme Miloševićeve vlasti i posle živelo oko 10.000 Albanaca kojima se ništa nije desilo svih ovih godina.

Portretisanje Miloševića kao tiranina (koji je bio toliko lukav da prevari „međunarodnu pravdu“ tako što je umro (?!)), koji imao nameru da „se jednom za svagda razračuna sa ovim 'Šiptarima'“ (termin koji navodno služi kao dokaz srpske mržnje prema Albancima, mada oni sami sebe tako nazivaju) i koji je skovao „fantastičan plan“ da „policija i vojska uz pomoć masovnih medija nekažnjeno diskriminišu i ponize kosovske Albance“ još jedan su fantastičan „kosovski mit“.

Ovom autoritarnom aparatčiku, koji doduše jeste suzio obim pokrajinske autonomije i pojačao državnu, i samim tim i policijsku upravu nad Kosovom, nikada nije odgovarao sukob koji bi doveo do strane intervencije. U situaciji kada su Albanci bojkotovali državne institucije i stvorili paralelni sistem vlasti, njemu je odgovaralo da – ako već ne može da se premosti problem – zadrži status kvo beskrajno dugo. Ne zaboravimo da su sigurni poslanički mandati iz pokrajine znatno olakšavali ostanak njegove partijske strukture na vlasti. Nesposobnost države da Albance integriše i učini da postanu lojalni građani bila je očigledna. Međutim, podjednaku odgovornost snose i sami Albanci koji su najvećim delo tvrdoglavo sledili separatističku politiku. Ovo dvovlašće je gotovo deceniju funkcionisalo uz obostrano tolerisanje i saradnju Albanaca i često korumpirane srpske administracije. Bilo je pojava represije, poprilične zloupotrebe i samovolje na lokalnom nivou, koja je iz centra države bila zataškavana, ali nikada raspirivana i ohrabrivana. Proglasiti „za glavne krivce“ krvoprolića „Srbiju i Crnu Goru“ , premda je oružani ustanak albanske paravojske iznudio stranu protivpravnu vojnu intervenciju, znači održavati argumentaciju iz repertoara Džemija Šeja, portparola NATO tokom bombardovanja.

„SRPSKA CRNJA“

Ako su sve ove netačnosti koje se ponovo pojavljuju uslovljene predrasudama i globalno implantiranim stereotipima, prikazivanje stanja sadašnjeg srpskog društva spram Albanaca i Kosova novija je i ipak nešto originalnija pojava. Srbija svakako ne može reći da ima idealan odnos prema „drugom“, kao uostalom nijedno moderno društvo. Međutim, kada se uporedi iskustvo ljudi koji su otišli iz Srbije, kod njih se kao lajtmotiv pojavljuje stav da je srpsko društvo manje elitističko i socijalno rigidno od nekih toliko hvaljenih zapadnih društava. Kada se tome doda poluvekovno iskustvo komunističke indoktrinacije, pa tragičan slom sistema-ideologije-države kroz sukobe, ratove i socijalni sunovrat, onda je nivo ksenofobije izuzetno nizak. Na kraju, imamo i deceniju neviđene medijske satanizacije Srbije u kojoj smo bili obasipani ogromnom količinom mržnje i predrasuda kako globalno, tako i iz „regiona“. Dovoljno je prisetiti se kako smo u jednom trenutku bili ne „čiča Tome“, već parije međunarodnog poretka, ozloglašeniji od najozloglašenijih, i u dualističkoj vizuri globalnog sela, crnji od najcrnjih „crnja“.

Pravo je čudo da istraživanja međuetničkih odnosa i postojanja stepena ksenofobije pokazuju ne samo da su oni u Srbiji u okvirima evropskog proseka, već i znatno niži. Zašto se niko ne zapita koliki je stepen ksenofobije kosovskih Albanaca ne samo u procentima koje daju upitnici za istraživanje mnjenja, već u političkoj ravni kada su sve druge etničke zajednice na prostoru Kosova (ne samo srpska), i pored stranog vojnog prisustva, bukvalno saterane u geto?

I ko je onda „crnja“ na Kosovu, a ko sprovodi „aparthejd“ i etnički čisti jedan prostor, zagovarajući separatizam, dok mu u isti mah matična država nudi, pored ogromne količine sopstvenih prenetih nadležnosti, sve uslove za zajednički život i integraciju, uprkos svim lošim iskustvima i nepoverenju? I zašto je onda bitno što se izvestan broj srpskih ispitanika negativno odnosi prema kineskim trgovcima, da nije oduševljen da bude blizak sa obolelim od HIV-a ili „seksualnim manjinama“ kada je ista pojava, uprkos konstantnom „teroru političke korektnosti“, široko prisutna i u samoj EU. O „toleranciji“ unutar SAD, pogotovo nakon 11. septembra i Patriot Act -a, da ne govorimo. Ili ćemo širu sliku stvarnosti da ignorišemo, poričemo i skrivamo se iza njenog engleskog prevoda denial , misleći da nas to automatski inauguriše u „prosvetljenu“, moralnu populaciju, ne uviđajući da nam ova tuđica služi za prećutkivanje fakata i podupiranje novokomponovanih, interesom konstruisanih medijskih „kosovskih mitova“. Tako se oni koji Srbe optužuju kao „mitomane“ pokazuju kao tvorci najgorih medijskih mitova koji o Srbima promovišu rasističke predrasude kakve ovde nisu viđene od Drugog svetskog rata.

Sužavanjem slike stvarnosti, poricanjem ( denial ) njene kompleksnosti i pervertiranjem ne može se doprineti dobru žiteljima Srbije (uključujući tu i Kosovo), a da ne govorimo o dobrobiti budućih generacija. Poricanje decenija etničkog čišćenja na Kosovu, bombardovanja i egzodusa Srba i ostalih nealbanaca predstavlja ozbiljan perceptivni, ali i psihološki problem. Ako već imaju averziju prema žrtvama iz sopstvenog naroda jer je to „politički nekorektno“, mogli bi da se sete i onih koji su stradali od albanskog terora, a nisu ni Srbi. Mi verujemo – kao što neko reče – da sve žrtve i patnje zaslužuju sećanje, pa makar bile i srpske. Stoga, oni koji i dalje veruju u takve „mitove“, pa i sami učestvuju u medijskoj mitomaniji koja je uvek nepogrešivo na štetu sopstvenog naroda, neka se prvo zapitaju zašto ta njihova manihejska i moralistička slika liči na onu koju su kreirali globalna sila i interesi, pa neka se tek onda pozabave savešću. Da bi se izašlo iz „stanja poricanja“, potrebno je suočiti se sa sopstvenom savešću, pa tek onda upirati prstom u tuđu.

Fusnote:

1. Vidi Finegan Vilijem, „Odbrojavanje“, The New Yorker, prevedeno na www.nspm.org.yu

2. Vladimir Arsenijević, „Naši crnci, naši neprijatelji“, Die Ziet , br.39, preneto na www.nspm.org.yu

3. Isto.

4. Isto.

5. Isto.

6. Isto.

7. Isto.

 

 

 

 
 
Copyright by NSPM