Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi
Debate:
Kosovo i Metohija
Srbija i Crna Gora
Srbija i NATO
Srbija među ustavima
Crkva i politika
Kuda ide Srbija?
Svet nakon 11. septembra
Istina i pomirenje na ex-YU prostoru
   
  Komentari:
Politički život
Kolumne Đ. Vukadinovića i S. Antonića
Kulturna politika
Ekonomska politika
Polemike
BiH - deset godina posle Dejtona
Savremeni svet
   
  Pregledi:
Prenosimo
Prikazi
Hronika
Ankete
   
 

KOMENTARI

Politički život

   

 

Slaviša Leković

Namigivanje Tadiću?

(Povodom teksta Đorđa Vukadinovića „Koštuničin počasni krug?“)

Ovaj tekst Đorđa Vukadinovića vrlo je zanimljiv, i predstavlja možda početak jednog novog perioda u odnosima između NSPM-a (ili bar Vukadinovića), s jedne, i politike Koštunice i Tadića, s druge strane. Da li je to tako, pokazaće naravno vreme, ali je neumnjivo da u ovom tekstu po prvi put nalazimo akcente koji do sada, bar mi se tako čini, nisu postojali u Vukadinovićevim analizama. U njemu je proglašen definitivan kraj karijere jedne političke „zvezde“, kojoj ostaje samo da istrči svoj „počasni krug“, i najavljen uspeh druge „zvezde“ čije će mesto u centru srpske politike, uz još malo truda, biti zagarantovano. Prema politici koju je vodila prva „zvezda“ Vukadinović, ali i NSPM u celini uzev, imali su tokom dugog perioda, u najmanju ruku, blagonaklon stav, dok su prema politici ove druge bili izuzetno rezervisani, da ne kažemo nešto teže. Možda je zategnutost u ovom drugom odnosu kulminirala nedavnom polemikom sa Tadićevim savetnikom, kada je ovaj optužio vodeće analitičare NSPM-a da protežiraju Koštunicu, odnosno njegovu politiku. Ovi su mu s pravom odgovorili da „ ukazivanje na kolebljivost nečije politike ne znači protežiranje one druge strane”. Međutim, neukazivanje na kolebljivost nečije politike može značiti protežiranje te politike, i moj je utisak da je takav, u suštini, bio odnos između NSPM-a i Koštunice. Bar do ovog teksta. Ako već nije bilo toliko eksplicitnih pohvala (mada je bilo i toga), sigurno je da je bilo vrlo malo kritika na račun Koštunice. I samo to može biti dovoljno da se, posredno, jedna politika predstavi u pozitivnom svetlu; kada imate osvedočene analitičare/kritičare, kojima ne manjka obrazovanost i oštroumnost, i njihovo prećutkivanje određenih stvari može za neku politiku predstavljati uspeh. Težište kritike NSPM-ovih analitičara bilo je usmereno na mantre evro-atlanskih reformatora, kako oni često vole da kažu, bilo u njihovom umerenijem (snage oko DS-a), bilo ekstremnijem vidu (snage oko LDP-a). U tom smislu, ovaj tekst predstavlja veliku novost, budućnost će pokazati da li i prekretnicu. Možda Rubikon još nije pređen, ali se u njega zakoračilo. I to sa obe “obale”, vrlo negativnim komentarom na politiku DSS-a i, uz svu već poznatu Vukadinovićevu ironiju i distancu, pozitivnim komentarom na politiku DS-a, odnosno Tadića pre svega. Da je na ovom drugom koloseku reč o značajnoj promeni, svedoči i poslednji nastup predsednika države na RTS-u. Na komentar novinara da ga “jedan analitičar” već neko vreme poredi s fudbalerom Inzagijem, koji igra neprimetno, ali na kraju uvek da gol, predsednik je sa osmehom odgovorio: “ Veoma volim taj politički stil, prvo, ne volim nikakvu političku pretencioznost, mislim da ovaj posao obavljam na jedan običan način, voleo bih kada bi drugi u Srbiji se trudili da ga obavljaju na jedan običan način, ne namećući preterano sebe. Nadam se da nisam pretenciozan u politici, ne dopada mi se tako nešto, ali me pre svega zanima rezultat, što manje budem primetan, a što više rezultata su posledica politike koju vodim, ja ću biti stvarno veoma, veoma srećan“. Naravno, ovde je nebitno koliko nam uverljivo deluje predsednikovo uverenje da „ne nameće sebe“ i nada da „nije pretenciozan u politici“, važno je da je s njegove strane došla otvorena podrška jednom zanimljivom poređenju, iznetom od strane „jednog analitičara“. Da li je ovo početak „ljubavi“ između ove dve strane, ne znamo, ali može biti definitivan kraj jednog animoziteta, koji je do sada dominirao. I definitivan početak jednog drugog animoziteta koji do sada nije postojao. Govoreći prikladnijim izrazima, kritička oštrica Vukadinovićeve analize ovde po prvi put mimoilazi stranu koju do sada nije štedela, i po prvi put, vrlo otvoreno, zaseca stranu koju je do sada štedela. I ne samo da eksplicitno ne kritikuje ovu prvu, već je, u konačnom bilansu teksta, afirmiše, i brani spram onih koji u njoj vide samo političkog Foresta Gampa, umesto da se, sa velikom sigurnošću, kaže da je reč o političkom Inzagiju.

Da vidimo, prvo, kako stoji stvar sa Vukadinovićem ocenom politike DSS, odnosno Koštunice, povodom dobro poznatih dešavanja oko izbora, a zatim smene, Tomislava Nikolića na mestu predsednika Skupštine. Po njemu, DSS je tom prilikom uspeo da „u toku samo jedne noći proćerda gotovo sav politički i moralni kapital“; ta „pirova pobeda“ je „ozbiljno kompromitovala ne samo svoj „dobar glas“, već i čitavo svoje političko nasledstvo“, tako da je „teško videti šta to u perspektivi još ostaje kao mogući specifični sadržaj politike DSS-a“. Šta god da se u budućnosti desi, „ne gine im osipanje i čerupanje glasačkog tela“. Čitav deo teksta posvećen Koštunici i DSS-u obiluje tako političkim, ali pre svega moralnim osudama. To ne treba da čudi ako se ima u vidu deviza koja se od skora nalazi na naslovnoj strani NSPM-a: „ Kome je do morala u politici, neka ide u NSPM”. Odgovarajući tako na đinđićevski politički pragmatizam, NSPM ističe privrženost moralnim idealima u politici. I to nije sporno, dobro je da ima ljudi kojima je stalo do poštovanja nekih osnovnih moralnih vrednosti, i koji se suprotstavljaju totalnoj pragmatizaciji politike. Nesporno je i da su se Koštunica i DSS oduvek predstavljali kao politička opcija kojoj je stalo do političkog morala i poštovanja Ustava i zakona (čuveni “legalizam”). Politički moral bi se ogledao u političkoj doslednosti, ili saglasnosti reči i dela, i DSS se zaista profilisao kao stranka koja u svojoj ideologiji ističe ove vrednosti. Principijelnost je tako naročito bitna za ovu stranku, za njen identitet, i to ona, na čelu sa svojim predsednikom, neprestano ističe. Zbog toga se ozbiljna narušavanja ove principijelnosti moraju negativno odraziti na poziciju ove stranke. I nesumnjivo da se to desilo tokom prve polovine maja, Vukadinović je potpuno u pravu kada ukazuje na tu ozbiljnu krizu identiteta na kome inače počiva ova politička opcija, i vrlo je moguće da će ona završiti onako kako on prognozira. Za stranku kojoj je naročito stalo do morala, takva kompromitacija koju smo videli u Skupštini predstavlja snažan udarac, možda zaista smrtonosan na duži rok. Međutim, problem je u tome što, po Vukadinovićevoj analizi, ispada da se strahoviti Koštuničin politički, samim tim, moralni pad (jer su ove dve stvari bitno povezane u identitetu ove stranke), dogodio tek tih besanih “skupštinskih belih noći”, da je, drugim rečima, njegova politika do tada bila u osnovi moralno prihvatljiva. Da li je baš tako? Da li ovakva ocena ne podleže mišljenju te stranke o samoj sebi, umesto da se gradi na preispitivanju tog mišljenja na osnovu analize političke realnosti? Nije li Koštunica već više puta do sada pogazio principe na koje se poziva, samo što je nekako uspevao da to zamaskira u dovoljnoj meri da i dalje poseduje „politički kapital“ značajan za učešće u vlasti ? I nije li ono što se dešavalo u Skupštini samo skidanje poslednje maske sa lica te politike (ako izuzmemo pitanje Kosmeta), kada se njena suština otkriva i onima koji su joj do tada u velikoj meri verovali? Pre svega, ako se već govori o “političkom kapitalu” DSS-a, teško da je on izgubljen (velikim delom) tek za vreme tih sramnih dešavanja u Skupštini. Taj gubitak zapravo se desio na izborima, i to je bio pokazatelj gubitka “moralnog kapitala” kojim se ova stranka ponosila. DSS je slabije prošla nego na prethodnim izborima, kada su se nametali kao moralno prihvatljivija opcija unutar nekadašnjeg DOS-a, pošto se tada vladajuća opcija, okupljena oko DS-a koji su predvodili Z. Živković i Č. Jovanović, iskompromitovala ponašanjem za vreme vanrednog stanja. Kada se prvi put našli u poziciji ozbiljne vlasti, a to je vođenje vlade jedne države, ispostavilo se da DSS i njen predsednik ne mogu da očuvaju rejting kakvi su imali pre toga. Možda je to nužna posledica objektivnih teškoća koje jedna vlada ima u periodu tranzicije, i koje su pogađale i prethodnu vladu Đinđić-Živković. Ali, ne mogu se smetnuti s uma mnoge afere u i oko Vlade, ili Skupštine, koje nisu tek tako svodive na teške objektivne okolnosti. Ne sme se zaboraviti da je velikim delom kampanja DSS-a na izborima 2003. počivala na isticanju brojnih afera tadašnje vlasti, uključujući otimanje mandata u Skupštini. Međutim, mnoge slične stvari dešavale su se i za vreme Koštuničine vlade, a mislim da NSPM nije bila dovoljno kritički usmerena na to, ako je uopšte i bila. To je s pravom stvorilo kod mnogih utisak da su njeni analitičari naklonjeni Koštunici, već samim tim što ne ukazuju na te sporne stvari, ili bar ne u onoj meri u kojoj bi trebalo. Kada se krene u pravljenje kompromisa, uvek postoji opasnost da se pređe određena granica, i da kompromisi postanu “truli”, odnosno bez poštovanja izvesnih principa. Možda je takav kompromis bio prilikom formiranja Koštuničine vlade, kada je podrška stigla od SPS-a, možda se jedan deo glasača inače naklonjenih Koštunici nije mogao složiti s takvom podrškom, i s pravom su prepoznali takav odnos kao napuštanje određenih političkih principa? Možda su se slično osećali i neki glasači SPS-a? Pa je sve to, obzirom na stabilnu podršku SPS-a manjinskoj Koštuničinoj vladi, rezultiralo odlivanjem glasova DSS-a ka DS-u, odnosno SPS-a ka SRS-u, što se možda vidi u rezultatima poslednjih izbora? Uoči tih izbora Vukadinović daje ovakvu ocenu rada prethodne vlade: “Kako god se ovi izbori završili, Srbiju po svemu sudeći očekuje period političke nestabilnosti, a možda i ozbiljnijih sukoba. Zapravo, bojim se da će se pokazati da ako prethodne tri godine Koštuničine vlade u političkom smislu i nisu bile baš ‘Periklovo zlatno doba' srpske demokratije, one su ipak predstavljale neku vrstu poželjnog socijalnog i političkog zatišja, period relativnog socijalnog mira i manjih političkih tenzija nego u vremenu pre i posle mandata ove vlade…” (1) Ova izjava možda najbolje ilustruje odnos koji je NSPM imao prema toj vladi, dovoljno pozitivan da bude ocenjen kao njoj naklonjen, ali i dovoljno distanciran da ta naklonost ne bude napadna, odnosno da se sačuva status objektivne, nepristrasne analize. Izgleda da je Vukadinović bio u pravu kada je rekao da će period nakon prethodne vlade biti nestabilniji, to se sada vidi. Ali, možda je baš zato taj prethodni period zatišja bio prividan, privremeno stabilizovanje situacije koje nije rešilo unutrašnje tenzije koje sada izbijaju na površinu? Možda je od početka Koštuničina politika “trećeg puta” iluzorna, i može biti samo prividno na delu, budući da dubinski društveni procesi i protivrečnosti ne mogu još uvek da se pomire u nekom jedinstvu? Možda zaista moraju da postoje samo dve Srbije, dok je ona treća zapravo druga, ali upakovana pomalo u ruho prve, neka hibridna politika koja ne može opstati na duže staze? Kad već govorimo o moralu i principima, možda je Koštunica napustio te vrednosti daleko pre nego što je postao premijer, već onda kada je pristao da bude kandidat DOS-a na predsedničkim izborima 2000., jedne koalicije koja je bila zasnovana samo na jednom, negativnom “principu”, a to je rušenje Miloševića? Inače nenaklonjen zapadnim centrima moći, čak vrlo kritičan prema njima u javnim nastupima, on je tada pristao na njihovu podršku, i možda je već tada ušao u začarani krug iz koga se teško izlazi, pokušavajući da pomiri ono što je nepomirljivo. Nakon toga dolazi do 5. oktobra, Koštunica, iako “legalista”, vlast preuzima na ulici, na osnovu nekih svedočanstava, bez dovoljnog broja glasova za pobedu u prvom krugu. Ali, možda je bez ovog žrtvovanja “moralnog kapitala” bilo nemoguće da Koštunica dobije “politički kapital”? Šta bi bili Koštunica i DSS da nisu u poslednjem trenutku prihvatili scenario, pažljivo pripremljen u analitičko-obaveštajnim krugovima na Zapadu? Verovatno i dalje jedna “salonska” stranka sa malim brojem članova i glasača. To ukazuje da je politiku i moral teško pomiriti u kriznim vremenima, i da oni koji ističu moralne i druge principe često to iznose kao masku koja treba da prikrije potpuno suprotno delovanje. Šta se dešava sa Koštuničinim “principima” kasnije? Vrlo brzo nakon dolaska na vlast amnestira veliki broj pripadnika OVK; raskida sa kontinuitetom SRJ sa SFRJ, bez odluke nadležnih institucija (ove tek naknadno legitimišu taj čin); nema ništa protiv ukidanja odluke naših sudova o ratnim zločinima NATO-a (da bi “legalno” mogao da primi neke od okrivljenih); nema ništa protiv otpočinjanja procesa ulaska u EU i NATO (iako se narod o tome nije izjasnio na referendumu); učestvuje (zajedno sa Solanom) u stvaranju Srbije i Crne Gore (opet bez pitanja naroda) itd. Možda se izneveravanje političkog morala najbolje vidi na pitanju Koštuničinog odnosa prema Haškom tribunalu. Hag je prvo bio “deveta rupa na svirali” (za vreme kampanje 2000.), da bi se već u junu 2001. desilo protivustavno izručenje Miloševića. Tada je Koštunica javno negodovao i osudio taj čin, i od tada zaista počinje vidljiva napetost u odnosima između DS-a i DSS-a. Međutim, ostalo je svedočanstvo koje Koštunica nije ozbiljno demantovao, da se on ipak, uz poznato gunđanje, složio sa takvim činom, u razgovoru sa Đinđićem. Uostalom, Obren Joksimović je obezbedio kvorum za održavanje sednice Vlade koja je donela takvu odluku. Zašto je to učinio? I bez toga bi, doduše, taj čin ostao protivustavan, ali bi ogoljenost tog bezakonja bila još veća. U aprilu 2002. DSS učestvuje u donošenju Zakona o saradnji s Haškim tribunalom, koji treba da “legalizuje” buduće protivustavno izručenje naših građana. Odmah je pala prva žrtva te odluke (Vlajko Stojiljković). Koštuničina ideja bila je da se ispune zahtevi Haga, ali ne na dotadašnji način, uz grubu primenu sile. Znači, ciljevi nisu sporni, važno je samo promeniti metode, kako ove ne bi toliko očigledno ugrožavale dostojanstva naše države i još uvek preovlađujuće raspoloženje građana prema Hagu. I čitava razlika između Koštunice i ostatka “demokratskog bloka”, svodi se na ovu razliku u metodama, a ne u principima. Od principa se vremenom sve više odustajalo, dok su metode “trećeg puta” usavršavane. Tako je izmišljena “dobrovoljna predaja Hagu”, koja je javnosti trebalo da učini prihvatljivim odlazak velikog broja naših ljudi u Hag. Ko ide dobrovoljno u zatvor, iz koga se niko nije vratio živ, ili slobodan? Meni se nije činilo da se iko od tih ljudi dobrovoljno predao, neki su javno plakali, a general Lazarević je u intervjuu pred odlazak u Hag to otvoreno priznao. Da li će takva predaja išta značiti tim ljudima ako budu osuđeni na praktično doživotne kazne, što će najverovatnije biti slučaj? U novoj konstelaciji političkih snaga u periodu nakon poslednjih izbora, odustalo se i od toga. Nađen je novi politički partner za formiranje vlade (DS umesto SPS-a), tako da se više nije moglo istrajavati na prethodnoj politici “dobrovoljne predaje”. Po svoj prilici, Zdravko Tolimir je uhapšen na teritoriji Srbije, a poslednjeg dana roka za formiranje Vlade sprovedena je akcija u cilju hapšenja Ratka Mladića. Konačno, u intervjuu RTS-u novi stari premijer je prvi put otvoreno rekao da politika Vlade podrazumeva hapšenje Mladića. Nakon svega, šta je ostalo od nekadašnjih principa u pogledu Koštuničinog odnosa prema Hagu, osim kontinuiranog popuštanja, odnosno napuštanja tih principa, da bi se došlo do toga da je od “devete rupe na svirali” očigledno to pitanje postalo prva stvar koja se mora rešiti? Da bi se ostvario “viši” cilj, ulazak u EU, za koji narod još nije dao svoju saglasnost. Zaboravljeno je potpuno da je reč o sudu koji je totalna karikatura prava i pravde, a tužilac tog suda se sada prima bez ikakve zadrške. Nakon kompletnog vojnog i političkog rukovodstva Srbije, Republike Srpske i Republike Srpske Krajine koje se našlo u Hagu (sem dvojice), ona i dalje priča da “saradnja” nije dovoljna, bezobrazno baca na sto slike preostalih “begunaca od pravde” (kao da ovi koji treba da hapse ne znaju koga treba da hapse). O kakvom Koštuničinom moralu i “legalizmu” tu može biti govora? Vukadinović kaže, povodom navodnih ucena upućenih Koštunici u pogledu formiranja vlade, da je “Koštuničina dužnost bila da o tim pritiscima obavesti javnost”. I to je tačno ako neko ne želi da popusti pred pritiscima. Međutim, kako da obavesti javnost o tome ako je spreman da pred njima popusti, i ako već popušta. To bi bila javna kompromitacija te politike. Naravno, njegovi simpatizeri će reći da je morao da popusti pred svim tim spoljašnjim pritiscima. I to je tačno, ako mu je na prvom mestu da ostane premijer u ovim okolnostima. Ali, nije smeo ako mu je zaista stalo do morala i principa. Neke granice popuštanju se moraju postaviti ako uopšte treba da se govori o moralu i principijelnosti, tako je u svim oblastima života, pa i u politici. Ove vrednosti podrazumevaju nekakav integritet, čvrstinu. Tačno je da se u politici moraju često praviti kompromisi sa “realnošću”, ali mora da postoji nešto ispod čega se ne može ići, makar po cenu otvorenog sukoba sa “realnošću”, ako već govorimo o moralu i ako je realnost izrazito loša kao danas. Umesto toga, Koštunica je izabrao još malo “političkog kapitala” nauštrb “moralnog kapitala”. Poslednji princip od koga zaista nije odustao je ostanak Kosmeta u Srbiji. Međutim, već je pokazao spremnost da naša zemlja uđe u organizaciju koja otvoreno osporava taj princip, i u tu svrhu je potpuno žrtvovao svoju nekadašnju politiku prema Hagu. On “upozorava” one koji se zalažu za nezavisno Kosovo na moguće reakcije izgleda tako što sa njima sarađuje. Znači, Koštunica je definitivno krenuo na put bez povratka. Od nekadašnje ogromne popularnosti među građanima, spao je nekih 10-15%. Šta god da se desi sa Kosmetom, kako ispravno primećuje Vukadinović, njemu “ne gine osipanje i čerupanje glasačkog tela” koje se ionako u međuvremenu znatno osulo i očerupalo. Bilo od strane DS-a (u slučaju povoljnog rešenja problema Kosmeta), bilo od strane SRS-a (u slučaju nepovoljnog rešenja). Ali, na taj put je on krenuo odavno, a ovo što se dešavalo u Skupštini je jedna od poslednjih etapa u eroziji njegovog “političkog uticaja i kredibiliteta”, ne iznenadna kompromitacija koja je naglo obezvredila njegov inače veliki moralni i politički “kapital”. Procesi u društvu, tako i u politici su dugog trajanja, ono što nam izgleda kao iznenadna novost često je samo vidljiva posledica nagomilavanja latentnih i dugotrajnijih uzroka. Oreol “pobednika nad Miloševićem” i sav “kapital” koji je time stečen ne može se tek tako izgubiti u jednoj noći, ma koliko ona bila besana i sramna. I to je neminovan ishod “trećeg puta”, u ovakvim objektivnim okolnostima. Sigurno da bi ta politika imala više uspeha da su spoljašnji i unutrašnji pritisci bili manji, ovako je od tog “pomirenja” ostala samo ideološka čaura koja prikriva suštinu te politike, a to je, uprkos svim prividima suprotnog, objektivno kretanje na magistralnom putu “druge Srbije”. I u tu “drugu Srbiju” ne spadaju samo njeni “jurišni odredi” u obliku koalicije oko LDP-a i najuticajnijih nevladinih organizacija, tu su i snage oko DS-a i G17+, nikakve bitne razlike u suštini i formi među njima nema, jedini njihov sukob je oko raspodele političkog plena. A razlika između “treće” i “druge Srbije” je u tome što prva ispunjava spoljašnje naloge pomalo nevoljno, druga potpuno voljno, prva uz sporadične kritike, druga sa neskrivenim entuzijazmom. Znači, razlika u formi, ne u suštini. I možda je sve to posledica zajedničkog porekla svih ovih političkih stranaka, iz nekada jedinstvene Demokratske stranke. Gledajući iz te perspektive, svi njihovi sporovi su možda samo “porodični”, a kao strašno nepomirljivi deluju samo njima koji učestvuju u takvom sporu, ne i onima koji sve to posmatraju sa strane, nikada ne bivajući deo te “porodice”. Međutim, nemoguće je na duži rok pomiriti aktuelne evro-atlanske integracije i očuvanje nacionalnog suvereniteta i dostojanstva, kao i aktuelnu društvenu tranziciju i socijalni mir i stabilnost. Nešto od toga mora biti žrtvovano da bi se ostvarilo ono drugo. Polarizacija je zato objektivna nužnost, a njeno izbegavanje može biti samo privremeno i iluzorno. Na toj iluzornosti je Koštunica gradio svoju ideologiju, a sada smo svedoci njenog “raščaravanja”. Suočavamo se sa realnošću dve Srbije i njenom protivrečnošću koja se u datim unutrašnjim i spoljašnjim okolnostima ne može pomiriti.

Ako se, međutim, ostavi po strani ovo pitanje geneze Koštuničinog političko-moralnog pada, nesumnjivo je da Vukadinović prilično oštro ocenjuje ponašanje DSS-a i njegovog lidera, bar u kontekstu majskih dešavanja u Skupštini. Posle takvih, veoma negativnih, ocena, teško je zamisliti povratak ovog analitičara na raniju poziciju, koja je tu političku opciju, u najmanju ruku, štedela od kritičkih napada. Naravno, ako postoji elementarno poštenje na koje se Vukadinović uostalom poziva na kraju svog teksta “Poslednja igra leptira”, u kome kaže da je “posle svega i upravo ‘s obzirom na sve' što se u toj majskoj sedmici događalo, svakako bilo poštenije da se išlo na nove izbore” (2) . Videli smo da takvog poštenja u našoj politici, nažalost, nema, ali nadamo se da ga je u dovoljnoj meri ostalo kod NSPM-ovih analitičara koji, bez obzira na sve, predstavljaju najmanje pristrasan deo naše “analitičke” scene. Baš zato što im je stalo do morala u politici, kako stoji na ulazu u njihov sajt. Međutim, s obzirom na to, suočavamo se sa sledećim problemom. Vukadinovićeva ocena Tadićeve politike je, u krajnjem zaključku, pozitivna, što čini drugu novost u odnosu na njegove ranije pozicije, i zbog toga je ovaj tekst vrlo zanimljiv. U tekstu ne nailazimo na inače poznate rezerve, pa čak i otvorene kritike, ovog analitičara na račun te politike. Umesto onoga što smo očekivali, dobili smo vrlo pomirljiv, čak blagonaklon ton. Nasuprot onima koji od početka Tadiću osporavaju političke sposobnosti, Vukadinović je odlučio da sa time glasno prekine i otvoreno kaže da se “Tadić pokazao kao bolji i taktičar i strateg od većine onih koji su ga potcenjivali” i da bi Tadić, uz izvesne povoljne okolnosti, “iz čitave ove priče oko vlade lako mogao da izađe kao pobednik”. Šta je ovde problematično? Pa, problem je u tome što se u oceni Tadićeve politike Vukadinović ne rukovodi više principima političkog morala, već političke pragmatike, čime se neuspeh Koštunice i uspeh Tadića zapravo procenjuju na osnovu različitih analitičkih kriterijuma. Kada kritikuje Koštunicu, onda se koristi političkim moralom, a kada hvali Tadića, onda se koristi političkom pragmatikom. Rekli smo, nesumnjivo da su Koštuničini poslednji “manevri” ozbiljan udarac moralnom rejtingu te stranke i njemu samom, ali, da li to znači da za Tadića ne važe principi morala u politici, do kojih je NSPM-u veoma stalo? Kao da je već unapred razumljiva stvar da DS i njen lider nemaju i ne treba da imaju nikakav odnos sa ovim principima, i da se njihov politički uspeh može meriti samo s obzirom na real-političke učinke? Kao da ova stranka može opravdane kritike zaslužiti samo ako ne pokaže dovoljno umešnosti, spretnosti, okretnosti u real-političkim sukobima, a njen lider se ne pokaže kao Inzagi? Vukadinović čak eksplicitno spominje “sumnjive situacije” i “povremeno jasnu naklonost kako domaćih, tako i međunarodnih sudija”, što u Tadićevom slučaju nesumnjivo ukazuje na problematični moral te politike. Ali, ne izvlači ni najmanje sličan zaključak onome koji iznosi u pogledu Koštuničine politike. Ako već naglašavamo moral u politici, onda moramo taj princip primenjivati u svim slučajevima koje analiziramo, inače ispada da se morala držimo samo pragmatički, u situacijama kada to koristi nekim trenutnim interesima, očigledno vansaznajnim. Politička analitika ne sme biti neprincipijelna ako već želi da sačuva status objektivne analize. Pomenimo samo jedan primer vrlo spornog odnosa prema političkom moralu u slučaju Tadićeve politike. Nosilac liste DS-a na poslednjim izborima bila je Ružica Đinđić, čak se jedno vreme spekulisalo da će biti kandidat za premijera. Na toj listi, i na bilbordovima ove stranke, u prvom planu su bili ministri iz Đinđićeve vlade koji su sačuvali izvestan ugled kod ljudi naklonjenih toj političkoj opciji. Pred izbore Tadić je poručio javnosti da će Božidar Đelić biti kandidat za premijera u slučaju uspeha te stranke. I veliki broj ljudi je glasao za DS, može se opravdano pretpostaviti, velikim delom zbog ovakvog predizbornog marketinga. Šta se desilo nakon izbora? Niti je Ružica Đinđić postala poslanik, kamoli neka značajnija figura u poslaničkoj grupi, niti su ministri iz Đinđićeve vlade postali ministri u novoj vladi, niti je Božidar Đelić postao premijer, uprkos velikom uspehu DS-a. Ovo se može uzeti kao velika prevara građana koji su glasali za tu opciju, i mnogi su se tako osećali. Ako se tome doda da su neki glasali za DS imajući u vidu kao vrlo važnu stvar da u novoj vladi ne bude mesta za Koštunicu, Jočića, Radeta Bulatovića, Velju Ilića, Dejana Mihajlova, onda je to osećanje još snažnije. Dakle, nisu stid i nelagoda, o kojima Vukadinović govori, bili prilično masovni samo među poslanicima, simpatizerima i aktivistima DSS-a, već je slično osećanje vladalo i među pristalicama DS-a. Tadić je sve ovo opravdavao nužnošću postizanja kompromisa sa “realnošću”, u ovom slučaju sa stavovima koji su stizali iz DSS-a. I, slično Koštuničinim kompromisima sa jednom drugom “realnošću”, ovde se krije opasnost od potpunog napuštanja izvesnih moralnih principa u politici. Kada kompromisi postanu previše “truli”, a čini se da su takvi postignuti između DS-a i DSS-a, naročito s obzirom na erupciju najprizemnijih optužbi u vreme 7/8. maja, teško tu može biti reči o moralu. I zato je Vukadinović s pravom rekao da je poštenije bilo ići na nove izbore, međutim, moralna optužba ne može mimoići DS, kao što nije mimoišla DSS. Našavši se pred zapadnim pritiscima koji su usledili nakon izbora Tomislava Nikolića, i jedni i drugi su popustili u svojim dotadašnjim zahtevima i odlukama, DSS je pristao na smenu Nikolića, iako je, po svoj prilici, čak tražio od Nikolića da ne odustane od mesta predsednika Skupštine ako to bude tražio DS, dok je DS pristao na DSS-ovog ministra policije, iako je to bio do tada nepremostivi kamen spoticanja. Na taj način i jedni i drugi su pogazili moral, pravdajući se, naravno, spoljašnjim okolnostima. Ono što je bilo poštenije, a to su novi izbori, odbačeno je iz “viših interesa”.

Imajući sve ovo u vidu, čudno je što Vukadinović iznosi sledeću ocenu: “Posebna stavka u čitavoj ovoj priči jesu mediji i analitičari koji, Koštunici i DSS-u uglavnom hronično neskloni, ovaj put ne samo da su propustili priliku da ih stave na stub srama, nego su čak i hvalili Koštuničin ‘pragmatizam' i ‘vešt manevar' sa Nikolićem”. Ako se to “teško može tumačiti drugačije nego kao, ili veliko nerazumevanje, ili veliki cinizam”, kako onda tumačiti činjenicu da Vukadinović Tadića ne samo da ne stavlja na stub srama, nego čak hvali njegov “pragmatizam” i “vešte manevre”, poredeći ga s Inzagijem? Šta se odjednom promenilo u odnosima između ovog analitičara i te političke opcije? Zašto je Tadić odjednom prestao da bude meta kritike, iako se, bar po meni, ništa bitno nije promenilo u toj politici? U odgovoru predsednikovom savetniku Vukadinović kaže: “Ne gospodine Krstiću, nažalost, više zaista nije dovoljna samo neodređena mantra kako ‘nikada nećemo priznati/potpisati nezavisnost Kosova', ali da ‘ni po koju cenu ne smemo kvariti odnose sa našim evro-atlanskim saveznicima'. Da li se ova mantra koju koriste Tadić i DS išta promenila? Ako nije, šta onda jeste? Da li samo to što je Tadić pokazao “zavidnu” političku spretnost, pa ga ne treba više porediti sa ForestomGampom, već sa Inzagijem? I da li je to dovoljno za ovaj zaokret u analizi, naročito ako je onome ko analizira stalo, pre svega, po morala u politici, a ne do takve spretnosti, koja svakako ne nedostaje ni Koštunici?

Fusnote:

(1) http://www.nspm.org.yu/koment2006/2007_an1.htm

(2) http://www.nspm.org.yu/koment_2007/2007_djv34.htm

 

 

 

 

 

 
 
Copyright by NSPM