Slavoljub S. Lekić

RUSIJA I PODELA SRBIJE

Sažetak: Pobuna Arbanasa, a potom i natovsko zaposedanje Kosova i Metohije doveli su u pitanje državni status Srbije. Njen se novi položaj uobličava formulacijama pravne prirode, a oslanja na moralno-političke odlike Srba i Arbanasa. Svikli na udobno mesto favorita u podeli nasleđa otomanske imperije, danas su Arbanasi u novoj misiji. Prekrajaju granice i preoblikuju teritorije starih balkanskih država. Zapad je jednodušno podržavao i domišljao arbanašku reviziju zasnovanu na osebujnoj verziji šerijatskog prava. Mišljenje Rusije o evroameričkoj ideji podele Srbije ima dalekosežne posledice po Srbe i Arbanase, ali i evropsku zajednicu suverenih država. Na dnevnom redu je Evroazija. Otvorena geopolitička rasprava ispituje smisao i celishodnost prisustva prijateljske i oslobodilačke vojske SAD na zapadu Evroazije. Glavni saveznik Amerike na jugoistoku Evrope su Arbanasi. Narod pristigao pre nekoliko vekova u goste sa Kavkaza, osokoljen istorijom, odlučio je da ostane na Balkanu, a status gosta zameni gospodarskim. Pritisnute silom realne politike, Rusija i Evropa traže novi modus vivendi. On će nanovo odrediti mesto SAD u Evropi i Arbanasa na Balkanu.

Ključne reči: Srbi, Evropa, Rusija, Amerika, Arbanasi, Balkan, Kosovo i Metohija.

Pregovori o budućnosti K osova i Metohije neočekivano i uzgredno otvorili su slovensko pitanje u Evropi. Začeto u devetnaestom veku, ispililo se na početku 21. veka kao rusko. Obnovljene rasprave o slovenstvu i zapadnjaštvu izazivaju čuđenje Evropljana i njihove saveznice preko Atlantika. Čim zađu u vode politike, geopolitike, kulture, ili čak istoriosofije, zbunjenost prerasta u brigu. Razlog je jednostavan: u Evropi i SAD vlada mišljenje da su zapadni i južni Sloveni asimilovani u romansko-germansku političku i ekonomsku sferu. K ako su kulturno neuverljivi i upušteni, daju povod za duhovni preobražaj i biološku asimilaciju u usahlo zapadnoevropsko tkivo . Posebna teškoća je što se evroatlantski pokušaj podele Srbije poklopio sa povratkom Rusije na s vetsk u istorijsku scenu. Od miroljubiv og klijenta ona je postala bolna nepoznanica Zapada i naprednog dela srpske nomenklature. Iako se koleba da li je baštinik slovens tva i evroazijskog kopna, Rusija novim zamislima, među članicama EU, podstiče raspre, razočaranje i ogorčenje. Nasuprot evroatlantskoj, elite istočnoslovenskih i južnoslovenskih krajina imaju samo jednu brigu: kako utrti put ideji evropske budućnosti i zaobići prep r eke na džadi nade. Prva prepona su međusobice Evropske unije (EU) i čitavog Zapada. Druga je brižnost Evrope nesigurne u namere Kremlja. Atlantistički nacrt nezavisnosti Kosova i Metohije (eufemizam za deobu i smanjenje Srbije) preti da zlokobno zaoštri problem evropskog identiteta. Arbanasi, ranije pouzdani saveznici Turske protiv pokorenih, danas za račun SAD i EU vojuju protiv nejake Slovenide. Zato samouvereni napredni svet, dok drobi južnoslovenski prostor, mrko gleda lava koji riče sa istoka .

Gde su granice Rusije i Evrope

Evroazija je jedinstveno kopno sačinjeno od dva kontinenta bez jasne geografske granice. Otuda bi linija između njih mogla biti kulturne i političke prirode. A tako definisana međa ne može biti ni trajna ni pouzdana, budući da su kulturne promene i procesi brži od geomorfoloških. Evropljani i učena birokratija ne znaju gde završavaju njihovi krajevi – na rubu ili u dubinama ruskog srca . Radi predostrožnosti, ushićenim narodima pored Limesa poručuju da granice koje sami uporno traže, menjaju i iznova označavaju za novajlije nisu važne. Briselska elita nije sigurna ni da li je Evropa jedan od kontinenata, kako se uči u školama, ili politička utvara izmeštena iz geografije. Ako sama priroda nije postavila granicu , mogu li to učiniti ljudi? (1) Brisel nije načisto zašto se ev ropska i azijska celina, okružena velikom vodom i mrazom, po dvaja prema merilima koja ne važe za druge kontinente . Da li planina Ural ima odlike granice ? Nije li i Indija neki novi kontinent? A šta sa Alpima i Pirinejima ? Možda je sadašnja granica Evropske unije samo krajnja tačka njenog vidokruga, koji bi s vremenom dosegao Dnjestar i Ob . Ili je granica samo privid koji pothranjuje evropska moć, oplemenjena žudnjom za Istokom. Postojeća, zamišljena istočna granica Evrope predugo stagnira , pre svega zbog njene vojne i političke nemoći i geografske neutemeljenosti kontinenata . Geopolitičkom duhu bliska je konstatacija Danilevskog da “nikakve Evrope i nema, već postoji samo zapadno poluostrvo Azije koje se u početku od nje manje razlikovalo no druga azijska poluostrva, koja su se na periferiji sve više usitnjavala i raščlanjivala.” (2) Evropa i Azija poimaju se kao geografski, etnički pojmovi, ili kulturno-istorijski pojmovi. (3) Danilevski misli da je Evropa poprište germansko-romanske civilizacije. U kulturno-istorijskom smislu, što je za germansko-romanski s vet Evropa – to je za grčki i rimski bio basen Sredozemlja. (4) Za to on zastupa stanovište da Rusija ne pripada Evropi jer nije crpla blagotvorne i otrovne sokove iz zemljišta starog sveta koje je sama Evropa razrušila. (5) Ona je nešto drugo jer jedinstven kontinent ima dva imena: Evropa i Azija. Ako pak ne postoji jedinstven kontinent, onda Rusija nije Evropa, ali ni Azija. Dakle, neodr živa je školska podela koja pothranjuje nedoumicu : gde je Rusija – u Evropi ili u Aziji ? Nevolja je što je Evropa nekada bila Svet, ali su geografska otkrića i razvoj navigacije razbili ovaj mit . Uprkos tome, njena kultura, politika, nauka i antropologija negovale su uverenje da je evropska civilizacija isto što i čovečanstvo vremena Rima i Vizantije . Prožeta ovim duhom, savremena Evropa ne može da odredi svoju kopnenu granicu, niti da odustane od neizgovorene želje da Istok prevede u Zapad, tj. u Evropu.

Ako je evropska granica nejasna, da li Rusija može u isto vreme biti misionar evropske kulture na Istoku i njen monokulturni (energetski) privezak? I na koji način? Da li je to moguće uz nemirnu Ukrajinu, pobunjena kavkaska plemena, ostrašćene pribaltičke republike, smoždene istočnoevropske i balkanske državice? Možda je prihvatljiva jedino Rusija okrenuta Sibiru i Kini, u jedinstvu sa zapadnim kompanijama . Svakako, be z “ velikoruskog talasanja ” u republikama bivšeg SSSR-a i čežnjivih pogleda prema Balkanu i centralnoj Evropi . Rusija nikada nije bila bliže onom što Zapad određuje kao njen smisao postojanja i nastanka: teritorijalna izdeljenost, državna slabost i bezuslovna predusretljivost prema Zapadu. Svakako izvan svetskoistorijske scene, s ada ili za sto godina. Pred Rusijom je veliki izazov: biti kao Evropa , uprkos istorijskoj i kulturnoj svesti naroda , ili biti Rusija . Da li Rusija može uspeti u nečemu u što ni Evropa ni njen narod ne veruju ? Razrešenju nedoumica neće pomoći ni snažna i moćna energetska monokultura , čak i ako bi se desilo nemoguće: da Evropa stopostotno zavisi od Sibira. Šta su gas i nafta spram stoleća evropske civilizacije i kulture?

Rusi na Balkanu

Poslednjih devedeset godina je razdoblje učestalih nesporazuma i nepravde između Rusa i Srba. Nesporazumi slovenske braće ne predočavaju se jasno i trezveno ni na jednoj strani. Naprotiv, nepotrebno se zaklanjaju slavenofilijom, antikomunizmom, pravoslavljem, ili pak emotivnim izlivima zapadnjaštva. Ceo dvadeseti vek straćen je na nepoverenje. Srbi su bili drveni buzdovan Zapada, dok su Rusi uspostavljali asimetričan odnos prema braći čas favorizujući Bugare, čas Hrvate na račun monarhističke i avnojske Srbije i Srba. Neslaganja su bila začinjena kominternovskim intrigama. Imperijalna politika boljševika, predanih drobljenju srpskog etničkog prostora, pomogla je evropske ambicije na Balkanu. Ono što je Rusija osuđivala, i osuđuje u politici Ukrajine, dešavalo se, nešto ranije, na tlu Balkana, ali uz njenu pomoć. Da li su i jedni i drugi samo sledili istorijsku zabludu? Mogu li evropejske i atlantističke elite Srba, negovane čitav jedan vek, da priznaju svoj politički poraz? Možda tek kada se podigne magla evropskih perspektiva i ostane ogoljena nelagoda prema slovenskom bratu? Ili je Srbima za srce prirasla politika sanitarnih kordona u kojoj su sa Hrvatima i Slovencima bili objedinjeni u nadnacionalnu Jugoslaviju. Ostaje da se promisli da li još ruska politika čvrsto veruje, kao i Zapad, da je moguće uspostaviti delotvornu balkansku politiku bez Srba? Da li Rusija može imati čvrsto mesto u Evropi bez balkanske politike i sa opkoljenom i izolovanom Srbijom? Zapadna Evropa nema nedoumica i zato sve čini da antirusku politiku balkanskih naroda ne oduva oštri vetar prohladnog mira. Ruska diplomatija uviđa slabosti sovjetskog perioda i najavljuje novu spoljnu politiku, jasniju i predvidljiviju. (6) Ali rezultat i će biti očigledni tek kroz nekoliko decenija. Srpska inteligencija, premda otkriva zamke komunističkog nasleđa, ne nalazi pouzdan način da ih otkloni. Njena osnovna zamisao nije sasvim razgovetna jer je plod mehaničkog mešanja telurokratskog i talasokratskog, istočnog i zapadnog, prošlog i budućeg. S nažna stihija svetskoistorijskog duha i jednostavno društveno ustrojstvo sprečava je da upije sokove sinteze. Ako uđe u viši razvojni stadijum i dostigne zrelost, uključiće se u globalnu igru. Tek tada bi od pukog objekta mogla postati aktivni učesnik i prihvatiti izazove.

I Rusija i Srbija u dvadesetom veku bez uspeha pokušavaju da sagrade nadnacionalne tvorevine – SSSR i SFRJ. Dok su trajale, bile su u sukobu promenljive oštrine. Njihova propast ugrozila je opstanak Rusa i Srba. U ovom vremenu SSSR nije uspeo da instalira svoje interese u središnjoj zemlji Balkana. Kada su dve tvorevine otišle sa istorijske scene, stidljivo je obnovljena saradnja. Njoj se Zapad javno ne protivi. Zato srpska modernizatorska elita veruje da istovremeno može sarađivati sa Zapadom i Rusijom tako što bi se Srbija uključila u EU kroz vojno-političke strukture nastale u jeku hladnog rata. Zapad ovo shvatanje ohrabruje i upozorava da jedan deo teritorije i stanovništva Srbija mora predati susednoj državi i tako ojačati evropsku građevinu. U isto vreme atlantisti primećuju da je nadnacionalna tvorevina SFRJ bila jedino razumno rešenje srpskog pitanja. Pošto se Jugoslavija raspala, srpski problem može se rešiti u evropskoj nadnacionalnoj tvorevini u kojoj bi Srbi uživali pouzdano starateljstvo i zaštitu od nasrtaja Rusije. (7) Rezidualne državne građevine koje bi mogle ličiti na celovitu Srbiju ili Rusiju nisu poželjne.

Rusija se vratila na Balkan stavljanjem u izg led veta na anglosaksonsku rezoluciju o nezavisnosti Kosova. (8) Priprema za povratak bila je skoro nezapažena i diskretna. Na momente iznenađenje Zapada prelazilo je u zapanjenost i protest. Karamazovski stil imao je uspeha premda je oduran evroatlantskom svetu. Uprkos svemu, podstakao je brojne nedoumice u vezi sa odnosom zapadne Evrope i Slovena. Očigledna su ograničenja američkog imperijalnog zahvata i nerazjašnjena ruska politika zaštite pravoslavaca pod plaštom principijelne diplomatije . Kao nikada do sada ponosna Evropa sve čini da bolesno slovensko tkivo ukloni sa balkanskog tla huškaj ući srpske susede . Ov u recepturu koristi i protiv Rusije, te je odbrana Kosova i Metohije, sm atra Nikita Mihalkov, svezana sa budućnošću panslavizma i pravoslavlja. (9) I dok 2003. godine ruske trupe napuštaju Kosovo i Metohiju, ruski optimizam ne jenjava . B osna i Hercegovina, BJR Makedonija, Crna Gora i Srbija ostaju u žiži interesovanja Kremlja mada su one okrenute prema EU i NATO paktu. Tome u prilog ide veliki interes balkanskih zemalja za transport nafte i gasa iz Rusije. (10) Koliko god je povlačenje ruskih trupa sa Kosova i Metohije pravdano smanjenjem troškova oružanih snaga, ono se ne može razumeti bez sagledavanja odnosa Beograda i Moskve koji su, u tom času, bili skoro hladni. Posle odlaska trupa iz Prištine, Rusija se udaljila sa Balkana, a za ovaj ustupak nije dobila ništa od NATO pakta. Tako je početna ideja o stvaranju ruske zone odgovornosti na Kosovu i Metohiji propala. (11) Inercija hladnih odnosa Beograda i Moskve uticala je na to da srpska strana , predana porazu , na ruske inicijative odgovori ćutanjem . Začuđujući diplomatski autizam Beograda isprovocirao je i samog ministra spoljnih poslova Rusije. (12) Ruska zaštita pravoslavnih Srba ima i širi, međunarodni okvir politike kroćenja američke imperije. (13) Posebno ako se ima u vidu da je za status Kosova i Metohije od izvanredne važnosti odnos Evrope (Nemačke) prema nedovršenom srpskom nacionalnom pitanju.

Uz sve, zalaganje Rusije za postradale Srbe otvara samu suštinu političkih i kulturnih odnosa Evrope i istoka. Uplitanje Rusije u balkanske prilike, ne bez razloga, atlantisti ocenjuju kao opasno talasanje oko već „rešenog“ kosovsko-metohijskog slučaja. (14) Rusko zalaganje za Srbe oživljava nedoumice o odgovornosti zemalja Zapada za napad na Srbiju. (15) Politika Kremlja, kao tamni oblak nad savešću Zapada, podstakla je raspravu o saradnji Srba i Rusa na više polja: duhovnom, političkom, ekonomskom i vojnom. Način na koji ih otvara Moskva neoliberale na Zapadu i Beogradu dovodi u stanje panike. Dok optužuju Moskvu da narušava stabilnost Evrope i sveta, od nje traže da se izjasni da li bi trampila srpski spor za neki drugi. A da bi se Moskva izjasnila o ceni svoje pozicije, Zapad, medijskim i diplomatskim putem, podstiče uverenje da će Rusija pre ili kasnije „istrgovati“ Srbijom. No, Kremlj nema izbora do da Zapad i prozapadne krugove na Balkanu drži u neizvesnosti o svom stavu i prikriva bezuslovnu podršku Srbima. Ako bi dozvolila da se na štetu Srba, uz očitu primenu ratnih metoda i genocida, stvori nova država – Velika Albanija, Rusija bi pristala na drugorazrednu ulogu u evropskim poslovima i pored svih gasovoda i naftovoda. Nije moguće graditi rusku imperiju i istovremeno podržavati uvećanje države koja je konstrukt načinjen da ugnjetava robove istočnog pitanja. Zamišljena kao “nož uperen u srce Beograda” , Albanija se pokazala kao nedelotvorna i preslaba, te ju na račun “prevelike Srbije” valja proširiti i uvećati. Potonja, kao i Rusija, nikada neće biti dovoljno mala da bi politika Zapada bila uviđavna. Pored Turske, Mađarske ili baltičkih republika, prostor stare Srbije nije od prvorazrednog značaja za stezanje obruča oko Rusije. I zato otmica Kosova i Metohije u prvom redu ima civilizacijski i kulturni značaj jer simbolično pokazuje da se na tlu srpske Toskane geopolitičkim inženjerstvom može izgraditi heroinski protektorat usred Evrope. Zamišljen kao svojevrsni geopolitički simulakrum i crna rupa, on sažima i ništi narode i njihovo nasleđe. Ostane li postojana u nameri da štiti načelo (a ono može biti i hrišćansko dobročinstvo), Rusija će izmaći svaki agrument zapadne politike. Tako bi balkansko rusovanje do kraja ogolilo truli temelj na kome stoji atlantistički štit civilizacijske kvareži i podrilo albansku prosvetiteljsku misiju.

Da li se na primeru Srbije može utemeljiti evropski obrazac ujedinjenja uz drobljenje Srbije? Amerika u ovoj lokalnoj bici usmerava događaje, a evropski i ruski potezi pažljivo se ravnaju sa perimetrom američkih interesa u Evroaziji. Hitro evropsko i rusko priznanje razdvajanja Srbije i Crne Gore uverljiv je primer. Spoljnopolitička doktrina teritorijalnog rasitnjavanja podstiče balkanske secesionističke grupe i snaži američki uticaj. (16) Iz tog razloga raspad državne zajednice Srbije i Crne Gore u srpskoj atlantističkoj nomenklaturi probudio je polet i trijumfalizam , a u inostranoj zluradost i učtivu ironiju . Vreme će pokazati da li Amerikanci imaju dovoljno snage da u potpunosti katališu separatističke procese i istovremeno održavaju na poželjnom nivou protivrečna savezništva.

Celovito promišljanje prošlog Balkana nije moguće bez analize ruske politike. Ovaj stav pretočen je u izreku srpskih istoričara da se Rusija na Balkanu potvrđivala kao velika sila, ili je taj status gubila. (17) K roz balkansku politiku opredeljivala je svoje ciljeve u Evropi. Posebno u doba dok je bila daleko od Varšave, Praga i Berlina. Balkan je bio jedna od tačaka ruskog delovanja na zapadnom delu evroazijskog kopna. Na početku 21. veka uloga Kremlja osnažena je, te ne čudi mešanje ruske diplomatije u geopolitičku subjugaciju Srbije. Rusija je od posmatrača, skoro neočekivano, prerasla u umešača u sporu Zapada i Srba. I ne zaustavlja se, već nastoji da postane učesnik, dok se zalaže za teritorijalnu celovitost Srbije. (18) Atlantisti rusko mešanje ocenjuju negativno i definišu ga pojmovima merkantilističke filozofije (trgovina, prodaja i sl.). Pored toga, obnovljeni ruski uticaj škodi lukrativnim poslovima lokalnih demokrata oslonjenih na zapadne investitore.

Prodorna politika zapadnih vlada rađa sumnju da Rusija ima originalnu balkansku politiku i odgovarajuća sredstva kojima bi je podržala. Ruska i balkanska politika pobuđuju veću pažnju zapadnih administracija nego samog Beograda, koji na momente postaje talac ili nemoćni posmatrač novih kretanja. Prvi dokaz odlučnosti Zapada na Balkanu jesu vojnici raspoređeni prvo u RSK, a potom i u RS, uz snažno neposredno i posredno vojno-političko angažovanje u Srbiji (Kosovo i Metohija, Generalštab, Ministarstvo odbrane i sl.). Nasuprot tome, Rusija nema trupe na Balkanu, niti planira da ih rasporedi. (19) Štaviše, pre nekoliko godina je povukla svoje snage. Budući da je zainteresovana u ovom sporu, ona želi da kompenzuje svoja oskudna sredstva. Kao pomoć diplomatiji služi ruski kapital koji polagano ulazi u Srbiju. (20)

Ako se već angažuje na Balkanu, zašto Rusija nije izgradila svoju jasnu i čvrstu osnovicu na ovom prostoru? Razloga je više.

EU nema jasnu i doslednu politiku širenja pošto je balkanska politika Brisela zbir zamisli Berlina, Londona, Rima i Pariza, povremeno začinjenih idejama Beča i Pešte, skeniranih u Vašingtonu. Otuda ni Rusija nema prepoznatljivu politiku prema ovom delu Evrope.

Pored toga, Rusija je suočena i sa fragilnim prostorom prema Nemačkoj, Austriji i Italiji, na kome su SAD u znatnoj prednosti nad Moskvom i Berlinom. Ovaj intermarijum je kroz dvadeseti vek posebna zona američke i engleske politike, gde one deluju preko organizacija , pokreta ili „religioznih nacija“ koji su izvor meteža i nestabilnosti svakog državnog projekta. Lagodnim izazivanjem nemira, Britanija i SAD osujećuju svaki pokušaj Nemaca i Rusa, i istovremeno podižu cenu svog prisustva. Istovremeno, svoje neuspehe mogu nadoknaditi izborom novog privremenog pomagača. Takav potencijal stvaranja koalicija ni izbliza nemaju Rusi i Nemci, te se bore za saveznike koji su već pod okriljem SAD, ili su neodlučni. Rusija skoro čitav dvadeseti vek bezuspešno pokušava da se učvrsti na Balkanu i zato se predomišlja. Ipak, danas pokušava da primeni taktiku SAD i svoju geoekonomsku diskusiju sa EU (nafta, gas) proširi lepezom geopolitičkih tema. Pošto su novopridošle članice EU otporne na ruski uticaj, prilika se pruža na prostoru bivše SFRJ. Ovo iz razloga što je Srbiju bombardovao NATO pakt iako su na delikatan način bili povezani.

Naposletku, hitni poslovi u prigraničnom pojasu i velike teškoće u upravljanju resursima Rusiju sprečavaju da izgradi celovitu balkansku politiku. I pored svega, ruska diplomatija uočava i vrlo praktične kratkoročne pogodnosti svog angažovanja na Balkanu upravo da bi ove pritiske oslabila, te se taktički angažuje bez većeg naprezanja svojih snaga.

Kada bude imala jasnu evropsku politiku, Rusija se može vratiti na Balkan. A celovita balkanska politika, snagom novih ideja, staviće na kušnju jednolično razaranje nekatoličkih država Balkana. Moskva ispoljava čvrstu nameru jer srpski problem stavlja u istu ravan sa izgradnjom protivraketnog štita u istočnoj Evropi i proširenjem NATO pakta. (21) Izjave Kremlja nagoveštavaju odlučniju i oštriju politiku na Balkanu. (22)

Ruski izazov Evropi

Evropa i Rusija, svaka za sebe, traže univerzalni i politički telos. Namah iz dubina istorijskog sećanja izranjaju zamisli samouverenih propovednika liberalnog kapitalizma i ne umerenog ruskog mesijanizma. Stara Evropa čvrsto veruje da će opstati čak i ako nestane EU. Samo bi raspadom Nemačk e, Francuske i Italije (npr. na mini-islamide) iščilila evropska ideja. A taj kulturno-civilizacijski prevrat utro bi put nastanku nove Evroazije koju danas ne slutimo. Na drugoj strani je Rusija uverena da obnavljajući sebe menja Evropu i svet. Zato je ponovo na Balkanu, prvi put posle Oktobarske revolucije. Izaziva Evropu i ulogorenu vojsku Pentagona. Čak ide i korak dalje jer želi da evropsku borbu protiv slovenstva pretoči u saradnju. I misli da je to moguće. U isto vreme Evropa uverava svet da je drevn i sukob njena borba protiv Azije u Rusiji, ubeđena da s tara pravila igre još važe. Ipak, rasprave između islama i hrišćanstva, bogatih i siromašnih, Evrope i Azije tek predstoje. (23) Virus slobode uvukao se u misao Rusa i Nemaca, te ne čudi zapažanje Solženjicina da je njihova uzajamna privlačnost sudbinska. (24)

Smračeno atlantsko lice Evrope obasjava plamen rasprave i ona više ne može da prikrije zabrinutost. Demografski ograničena na nekoliko stotina miliona građana, EU veruje u svoju moralnu i svaku superiornost nad milijardama ostalih. Ponosi se grčkom prošlošću, ali je ističe kao tekovinu zapadne Evrope, a ne Balkana i Sredozemlja. Ono što pripada Zapadu njegova je tekovina. Ostalo je zajednička baština sveta. Dok priželjkuje jeftina sibirska bogatstva za održanje malograđanskog komfora , Evropa prkosi i preti Rusiji. Ali podsticaj na otpor koji dolazi sa druge strane Atlantika više nije ubedljiv kao pre četiri decenije.

Danas je glavna nedoumica koju će ideju budućnosti iznedriti Rusija. Da li je to ideja pozapadnjačene Evrope ili samodovoljne regionalne države? Razmišlja se i o državi čija su načela neodvojivost vere i života, ljubav prema dobru, ideal ne koristoljubivosti, sabornost, simfonija duhovne i svetovne vlasti, monarhijska državnost (car i patrijarh) i patriotizam. Na koji način obnoviti evropski duh, a knjigovodstveno poštenje zameniti verom i viteškom čašću – pita se rusko pravoslavlje . Kako plemenite običaje ustanoviti namesto opscenih ceremonijala i pomiriti carstvo nebesko i evropsku tehniku ? Uz pomoć zemaljskih utopija koje dolaze iz Evrope ? Ili je vera u Boga plemenitija od vere u čovečanstvo i evropsko ujedinjenje ? Evroruski izazov podstaći će teške i suptilne decenijske razgovore . Njihovi zaključci dovešće do saradnje ili rasplamsavanja neprekinutog viševekovnog neprijateljstva. Ali za otklanjanje posledica sukoba potreban je vek predanog rada na zajedništvu. Zbog rastrzanog ruskog duha i prestrašene evropske malograđanštine R usija je ponovo na kraju devetnaestog veka. Rastavila se od prošlog tiho, mirno i sa osećajem samopoštovanja. Bez povike o zabludama, ali i bez njihovog prikrivanja. Savremena ruska nomenklatura nada se da nije moguća vlada Kerenskog, niti da joj se prikrada Lenjin. Konačno može, blagodareći blagoslovenoj konjukturi svetske trgovine, da obnovi davno prekinutu raspravu o evolutivnim promenama i tako izbegne surov preokret. Rešenje zagonetne uloge Rusije uticaće na duhovna zbivanja čovečanstva, ostale slovenske narode i na Zapad. (25)

Predrasude prema Rusiji duboko su ukorenjene na zapadu Evroazije. Posebno o uzrocima Oktobarske revolucije, boljševizma i njegovom slomu. I u današnje vreme teško je do kraja razumeti uzroke raspada SSSR-a. Možda će tek pedesetogodišnji odmak od propasti najveće kopnene imperije boljševika dati jasniju sliku. Premda se ne mogu direktno povezati sa raspadom, dve njegove dominante crte jasno se izdvajaju: odbojnost prema pravoslavlju i slovenstvu. Upravo zahvaljujući njima, Rusija je izgradila posebnost i grandioznu kopnenu moć. Nisu retke pristaše mišljenja da je ruska istorija neprekidna i nepredvidiva smena katastrofa i mirnih razdoblja. (26) Skloni uprošćavanjima, dumaju da je prvi takt ruske istorijske kompozicije katastrofa (Brest-Litovski mir na početku i finansijska kriza na kraju 20. veka). Nakon poraza, Rusija ulazi u drugu fazu ciklusa – dolazak svetlog jahača (npr. Putin, Lenjin, Petar). (27) On nije spasitelj zapadnog tipa (bogatstvo, sloboda), već ruski svetli jahač veruje u silu i donosi željenu stabilnost. Uz to, veruju poklonici ovog shvatanja, svetli jahač u ruskoj istoriji nije kadar da zemlju vesternizuje, premda to želi, te u trećoj fazi svetli jahač ustupa mesto tamnom koji učvršćuje svoju vlast i zemlju uvodi u fazu prenaprezanja, stagnacije i postepenog propadanja, nakon čega iznova nastupa katastrofa, čime započinje novi istorijski ciklus Rusije. (28)

Današnja Rusija nastoji da čovečanstvu dâ novu političku ideju. Ove pak ne može biti bez uređenog ekonomskog života i pravnog poretka. Ali ni bez ustrojene duhovnosti i kulture. Najava i početak njihovog uređenja bili su dovoljni da se Zapad zabrine i zgrane nad nedostatnim “demokratskim razvojem” Rusije. A šta ako Rusija umesto demokratske pokrene duhovnu obnovu, a istu nazove ruskom demokratijom? Nastala bi nova kulturno-civilizacijska i geopolitička situacija. Evropa bi se tada našla pred najvećim izazovom posle Vestfalskog mira. Da li bi to bio dovoljan povod za novi hladni rat o kojem se rado pripoveda na Zapadu?

Jedan od temelja savremene Rusije jeste nova politička i ekonomska elita izmilela ispod krhotina SSSR-a. Klasa izabranih pred ruskim narodom ukazala se u avgustu 1991. godine. Na talasu privrednih reformi, kad više, kad manje, ubirala je simpatije Zapada. Nekada je divinizirana, a nekad prijateljski ukoravana. Ali nikada nije osporena njena prozapadna ideja originalnog ruskog neoliberalizma. Simpatije na Zapadu sticala je blagodareći svojoj mondijalističkoj viziji Rusije. Nova ruska nomenklatura nadahnuće nalazi u iskustvu evroameričke elite, a ređe u neobičnoj i vijugavoj istoriji svog naroda.

U narednim decenijama pred Rusima je rešavanje jednog od najtežih problema: sudbina domaće globalističke elite koja je privrženija ekonomskom darvinizmu nego švedskom socijalizmu. Novopečeni bogataši opčinjeni su instinktima zadovoljstva na putu dokoličarske demobilizacije čoveka stvaraoca. (29) Elita je raskrstila sa gubitnicima i želi da ostatak života provede daleko, izvan granica i uticaja naroda iz koga je potekla, živeći od intelektualnih renti ubranih u zemlji koja ih više nije dostojna. Savremena religija napretka i budućnosti pruža obećanje izbavljenja i spasa manjini bogatih i prezriva je prema ruskom kao nekada boljševici. (30) Nasuprot njoj stoji pravoslavni duh i ruska crkva, čija je socijalna doktrina naprednija i dalekovidija od vladinih programa. (31)

I dok traje rasprava o novoj socijalnoj filozofiji u Rusiji, u redovima političke elite, na pomolu je mir između ruskih zapadnjaka i slovenofila. Slavenofili ne pokazuju iracionalnu netrpeljivost prema Zapadu. Liberali, ne bez zadovoljstva i ambicije, smatraju da će ekonomiju Evrope i njen dalji tehnički procvat osnažiti ruski gasovodi i naftovodi. Na prvi pogled pravoslavlje nije predmet spora. Čak izgleda da osvaja mnjenje da je Rusija više pravoslavna, a manje slovenska zemlja. Kao da se slovenski svod, u epohi boljševizma, stropoštao i otvorio put za procvat pravoslavnog svetskog duha Rusije. Ali sa druge strane stoji liberalizam, ruski, a ne panslavistički. Liberalistički rusizam blizak je novim vođama istočnoevropskih zemalja željnih da sivu komunističku prošlost nepovratno zamene i postanu trivijalni kapitalisti. Liberalistički rusizam, pravoslavlje, slovenofilija, narodnjaštvo i počveništvo nadvladali su evroazijstvo. Turanski element skoro da je potisnut, ali on tinja u ruskim stepama. Tolstojevski panmoralizam i solovjovska naklonost hrišćanskom Zapadu daju podlogu za izmirenje Evrope i Rusije. Prethodno se mora razjasniti šta je Evropa bez Rusije? Imperija bez dolara, ili evro bez Evroazije. I šta je Rusija ako nije Evropa? Ova pitanja rešavaće 21. vek.

Fusnote:

1. Danilevski, N.J., “Rusija i Evropa”, Službeni list, Dosije, Beograd 1994, str. 81.

2. Isto, str. 83.

3. Isto, str. 243

4. Isto, str. 83.

5. Isto, str. 84 .

6. Lavrov, S., 2007, “Obuzdavanje Rusije: povratak u budućnost”, http://www.nspm.org.yu/koment_2007/2007_sergejlavrov.htm

7. Ilustrativno je mišljenje pomoćnika američkog državnog sekretara za evropske poslove Danijela Frida: „Pitanje u vezi sa Srbijom nije da se vidi da li pokušava da zadrži Kosovo pošto ga je Milošević već izgubio. Pitanje je da li Srbi žele da uzmu Evropu. Ironija je to što je (...) jedini način da svi Srbi žive u jednom političkom entitetu bila Jugoslavija. Ali srpski nacionalisti su je uništili.” I pronicljivo naznačava kako bi valjalo neutralisati srpski problem: „Drugačiji način da svi Srbi žive u jednoj političkoj zajednici je da pristupe EU”, Politika, 8. 7. 2007.

8. O vojno-geografskim i geopolitičkim elementima kosovskometohijskog problema i taktici njegove odbrane videti u radu: Stepić, M., 2006, “Perspektive Kosova i Metohije u kontekstu globalnih geopolitičikih koncepcija” , u zborniku Srbi na Kosovu i Metohiji , SANU, str. 259–281.

9. Beta, 3. oktobar 2006.

10. Kandelj, P., 2003, “Ruski interesi nisu podvrgnuti konjukturi”, Danas , 25. jun .

12. Ministar spoljnih poslova S. Lavrov koji je u Dumi govorio o situaciji na Kosovu i Metohiji tom prilikom rekao je: „Pitanje Kosova je, pre svega, pitanje Srba i u određenoj meri Crnogoraca, ali pre svega Srba. Upravo će od njihove aktivnosti zavisiti kako će se rešavati sudbina Kosova. Zasada srpska strana ne učestvuje dovoljno aktivno u tim pregovorima, trebalo bi da bude odlučnija i mi ćemo je podržati... Mi ne možemo da budemo više Srbi od samih Srba”, i dodao da će „sudbina Kosova zavisiti od aktivnosti samih Srba.” Da bi ublažio ruska nastojanja, napomenuo je da će Ministarstvo spoljnih poslova pri tom štititi ruske interese, ali „bez nepotrebne konfrontacije i pragmatično”. Politika,   25. 3. 2006.

13. U autorskom tekstu objavljenom u dnevniku Izvestija ruski ministar spoljnih poslova Lavrov napisao je da svi prijatelji Sjedinjenih Američkih Država, a Rusija sebe takvima smatra, treba da im pomognu da se “meko prizemlje” u multipolarnu stvarnost. Tanjug 24. 4. 2007.

14. Ovaj stav je ustaljen i u američkim akademskim krugovima, što potvrđuje i Marija T odorava, znalac balkanskih prilika: „Problem Kosova potiče još od početka 20. veka i ne mislim da treba kriviti Zapad. On je krenuo od odnosa unutar Jugoslavije u kojoj su Albanci bili jedini koji nisu bili Jugosloveni.“ I baršunasto prelazi preko nelagodne činjenice da je politički Zapad, koji u sebi ovaploćuje i kulturni Zapad, vešto koristio Arbanase protiv srpske raje. Potom dalje primećuje „Strateški, ne vidim alternativu ulasku u Evropsku uniju. Lošije je biti izvan EU, ukoliko je neka susedna zemlja u njoj... Cena za to je ono što je nametnuto, a to mnogi u Srbiji ne bi voleli. To je pitanje izbora. Shvatam da je to često ponižavajuće, da su to dupli standardi, i svi to znaju, i to vidimo u saradnji sa Haškim tribunalom. Pitanje je koliko je u Srbiji politička elita spremna na odricanja.“ Intervju objavljen u listu Politika 5. 6. 2007.

15. Intervju Jevgenija Primakova, Večernje novosti, 17. 4. 2007.

16. Janusz Bugajski: Montenegro's Independence Helps Stabilize the Balkans. 22.5.2006. http://www.csis.org/component/option,com_ sis _ progj / task, view / id ,652/

17. Ekmečić, M., 2007, “Istorijske i strateške osnove Republike Srpske”, http :// www.nspm.org.yu / koment _2007/2007_ mekmec . htm

18. Jovanović, M., 2007, “Blagodeti ravnoteže” , NIN , 19. 7. 2007.

19. Intervju ambasadora Rusije u Beogradu Aleksandra Aleksejeva. Politika, 6. 7. 2007. U isto vreme uznemirene zapadne vlade umiruje i umanjuje značaj svoga mešanja u spor u kome, po mišljenju Zapada, ona nema nikava prava.

20. Intervju Zorana Drakulića, Politika , 2. 9. 2007.

21. Govor Sergeja Lavrova 3. 9. 2007. Ministerstv o inostrann?h del Rossi?sko? Federacii Departament informacii i pečati . www . mid . ru .

22. Izjava Miloša Kneževića Glasu javnosti od 5. 9. 2007.

23. Karaganov, S., 2007, Nastupaet novaja epoha. Rossijskaja gazeta Federaljnij vipusk N 4407 ot 6   iulja.

24. Intervju Aleksandra Solženjicina dat Špiglu pr e net u NIN -u od 26. 7. 2007.

25. Jerotić, V., 2006, “Savremenost ruske religiozne filosofije”, Službeni list SCG , str. 6. Autor dalje zapaža: ”Ideja da Rusija treba da donese sintezu Istoka i Zapada i nešto novo Zapadu, tako omiljena i među slovenofilima i među nekim ruskim zapadnjacima, veoma je slična Hegelovoj ideji kada je pisao o Nemcima i njihovoj ulozi u budućnosti Evrope. Rusko hegelijanstvo, međutim, postalo je internacionalno, a ne nacionalno, i iz njega se rodio boljševizam.” Isto, str. 6.

26. Zejhan, P., 2007, “U Rusiji nastupa epoha‘ tamnog jahača”, http :// www.nspm.org.yu / koment _2007/2007_ stratfor 1. htm

27. Isto.

28. Isto.

29. Panarin, A. S., 2007, “Dezerterstvo u eposi katastrofa” , http :// www . nspm . org . yu / koment _2007/2007_ panarin 1. htm

30. Isto.

31. Navedeni i ntervju A. Solženjicina.