Miroslav Lazanski

Srbija usred novog hladnog rata

Od “humanitarne intervencije” NATO-snaga oko Kosova počinje zatezanje odnosa SAD i Rusije. Danas je to stiglo do planetarne krize koja se sve češće zove “drugi hladni rat”

Scenski gledano, priča je započela na ulazu u Prištinu u junu 1999. godine. Ruski padobranci sa oklopnim vozilima u kojima su iz baze kod Ugljevika u BiH fantastično brzo stigli na Kosmet, i masa Srba koji su ih cvećem i pesmom pozdravljali na ulicama Prištine. Bio je to prvi trijumfalni nastup ruske vojske posle dugog vremena. To nije bio dolazak jedne iscrpljene armije, kao na kraju rata u Avganistanu, ili prvog rata za Čečeniju.

U stvari, na Kosmetu je ruska vojska prvi put posle nestanka Sovjetskog Saveza razvila zastavu velike sile. Kompleks niže vrednosti na planu politike moći propalog SSSR-a, unutrašnjopolitički problemi, međusobni sukobi u Kremlju, uvređena čast vojske, nedostatak dugotrajne strategije za Rusiju u 21. veku, sve je to bio kontekst u kojem se dogodilo prvo suočavanje ruskih vojnika sa snagama NATO-a posle završetka hladnog rata. Upravo na Kosmetu, i ne baš na prijateljski način. Kao da je na Kosmetu i započeo ruski preporod uloge velike sile i vojnim sredstvima.

Naravno, priča ne započinje na aerodromu “Slatina” kraj Prištine, priča ima svoju predistoriju u Londonu krajem januara 1999. kada se na inicijativu Rusije sastala Kontakt grupa, SAD, Velika Britanija, Francuska, Nemačka, Italija i Rusija, i kada je odlučeno da je, posle nekoliko meseci putujuće diplomatije, došao trenutak za direktne pregovore Beograda i Prištine uz učešće trojke koju su činile SAD, Rusija i EU. Ali, tada uopšte nije postojala saglasnost o razradi političkog dokumenta za rešenje problema Kosmeta, još je manje bilo reči o vojnim aspektima tog pitanja. Ruski ministar spoljnih poslova Igor Ivanov izjavio je tada da će Rusija podržati jedino političko rešenje i da se energično protivi upotrebi sile u rešavanju problema Kosmeta. Ostali su se u Kontakt grupi saglasili sa tim stavovima Moskve.

Zatim su došli “pregovori” u Rambujeu, kada ni u jednom trenutku i nije bilo direktnih razgovora između srpske i albanske delegacije. Na rusko iznenađenje, američki predstavnik, ambasador Kristofer Hil, podneo je dva dodatna dokumenta. Jedan se odnosio na započinjanje vojne operacije NATO-a, a drugi na raspoređivanje policijskih snaga na Kosmetu. Oba dokumenta trebalo je da budu pridodata glavnom, političkom dokumentu. Sa Rusima oko toga Amerikanci uopšte nisu vodili ni diskusiju niti su ih o tome prethodno obaveštavali. Istina, Moskva je imala informacije da je NATO vojnu operaciju protiv Jugoslavije isplanirao još u junu 1998. godine.

Dakle, iz vizure Rusije, Zapad je prekršio Londonski sporazum, u Rambujeu su Rusi brutalno izigrani, a onda je usledilo i bombardovanje Jugoslavije bez odluke Saveta bezbednosti UN.

U Vašingtonu su procenjivali da je ruska spoljna politika spremna, kao i uvek, da se posluži najžešćim sredstvima da bi sprečila događaje koji joj nisu po volji, ali da suočena sa nepromenljivim činjenicama brzo priznaje novu realnost i povlači se. Jer, to je bilo karakteristično za Rusiju Borisa Jeljcina. No, čak i u njegovo vreme u Moskvi su mnogi političari i intelektualci javno rekli kakve su sve posledice agresije na Jugoslaviju 1999. Aleksandar Solženjicin je u junu 1999. napisao: “Ne vidim nikakvu razliku između ponašanja NATO-a i Hitlera. NATO želi da uspostavi sopstveni poredak u svetu i Jugoslavija mu je poslužila kao primer: kaznićemo Jugoslaviju i zastrašiti ostatak planete.”

Pola veka svog postojanja NATO je svečano proslavio u Vašingtonu, dok su se istovremeno za vatromet na terenu pobrinuli NATO avioni bombardujući vojne i civilne ciljeve u Jugoslaviji. U Vašingtonu je tada svečano najavljeno i proširenje NATO-a na istok. U Moskvi su sve to zgranuto posmatrali. Istina, ruski ponos je uspeo da preživi ulazak Poljske u NATO, ali su onda na red za ulazak u zapadnu vojnu alijansu došle i tri bivše sovjetske republike na Baltiku. Iz Brisela i Vašingtona Moskvi je uvijeno poručeno da je širenje NATO-a na istok proces kome se nezavisne zemlje slobodno priključuju i da sa svojih devet vremenskih zona Rusi imaju dovoljno životnog prostora.
Onda je došao i 11. septembar 2001. godine posle čega su Amerikanci ušli u Avganistan i na Kavkaz. Rusija je direktno podvrgnuta visokom nivou provokacije, i našla se opkoljena američkom moći.

Na početku svoje vladavine u Kremlju Vladimir Putin je sarađivao sa Zapadom na svim nivoima međunarodnih odnosa. Pružio je podršku Yordžu Bušu u ratu protiv terorizma, Moskva se nije protivila formiranju američkih vojnih baza u bivšim sovjetskim republikama u centralnoj Aziji, Rusija je bila začuđujuće mirna oko proširenja NATO-a na istok, Moskva je uredno naftom i gasom snabdevala Zapad.

Zatim su usledile “narandžaste revolucije” u Gruziji i Ukrajini i Rusi su odjednom shvatili da problem nije samo u proširenju NATO-a, već i u širenju njegove misije u odnosu na tradicionalnu odbrambenu ulogu zapadnog vojnog saveza. Moskva je uvidela da SAD protiv nje vode pravi geopolitički rat, za sada vrlo uspešno i sa krajnjim ciljem “narandžaste” revolucije, ili sličnih metoda i na Kavkazu i u Povolžju, i da je zato za Rusiju sada, zapravo, jun mesec 1941!
Zapadu, a pre svega Americi, uspelo je, dakle, da od Rusije Vladimira Putina napravi neprijatelja. Američki plan o razmeštanju raketno-radarskog sistema antibalističke odbrane na teritorije Poljske i Češke, uz pitanje konačnog statusa Kosmeta, samo su deo iz cele lepeze novog hladnog rata između SAD i Rusije.

Ako je tokom prvog hladnog rata, mir čuvala doktrina “zagarantovanog uzajamnog uništenja”, što je značilo da svaka strana ima snage i uslove neophodne da se sačuva sposobnost razornog uzvratnog udara, čime se ona suprotna strana odvraća od prvog nuklearnog udara, novi američki raketno-radarski kompleks u Poljskoj i Češkoj preti da ozvaniči i kraj te doktrine. Jer, Sporazum o antibalističkim raketama ABM iz 1972. godine i sporazumi START-1 iz 1992. godine i START-2 iz 1993. godine koji ograničavaju strateške nuklearne snage, predstavljali su podršku ovoj doktrini i osnovu za okončanje trke u nuklearnom naoružanju i jačanje strateške stabilnosti.

No, u decembru 2001. godine administracija predsednika Džordža Buša unilateralno je proglasila da je doktrina “zagarantovanog uzajamnog uništenja” zastarela i odlučila je da se SAD jednostrano povuku iz sporazuma o antibalističkim raketama ABM. Vašington je tada promovisao i novu nuklearnu doktrinu “unilateralnog zagarantovanog uništenja” pri čemu je prva meta Rusija, a druga Kina. SAD su, dakle, odustale od nuklearnog udara odmazde ističući pravo na prvi ofanzivni nuklearni napad pri čemu je došlo i do zastoja u formalnom procesu smanjivanja američkog strateškog naoružanja i američkog odbijanja da se poboljša Konvencija o biološkom oružju. SAD su nastavile da proizvode novo nuklearno oružje, sa podzemnim nuklearnim probama, istovremeno šireći i listu zemalja potencijalnih meta.

Rusija je nekoliko puta sa najvišeg državnog vrha upozoravala SAD da taj proces američkog kršenja, ili odustajanja od potpisanih sporazuma u oblasti razoružanja, neće moći još dugo da ostane bez ruskog odgovora. Prvo je predsednik Putin najavio ruski moratorijum na sporazum o konvencionalnim snagama u Evropi CFE iz jula 1992. godine koji je ovih dana i stupio na snagu, da bi sada sa probama novih interkontinentalnih raketa tipa “topolj-M” sa višestruko nezavisno usmerenim bojevim glavama Rusija odgovorila na američko odustajanje od sporazuma o ABM, ali praktično i ugasila sporazum START-2 koji je ruska Duma ratifikovala u aprilu 2000. godine, čime je bio otvoren i put ka sporazumu START-3. Krajnji cilj bio je da se broj strateških nuklearnih bojevih glava na obe strane sveta svede na po 1.500 umesto sadašnjih 3.000 do 3.500 koliko je dozvoljeno po sporazumu START-2.

Sporazumi START-1 i START-2 smanjili su količinu strateškog nuklearnog oružja, ali ga, naravno, nisu i eliminisali. Dok je sporazum o raketama srednjeg dometa od 500 do 5.500 km, dakle sporazum INF iz decembra 1987. godine, pokrivao samo jednu veliku sovjetsku raketu SS-20, američki “peršing-2” i samo jednu američku krstareću raketu, sporazumi START-1 i START-2 obuhvatali su čak sedam sovjetskih interkontinentalnih balističkih raketa, šest interkontinentalnih projektila koji se lansiraju sa podmornica i tri rakete koje se lansiraju sa bombardera. Dok je ugovor INF postavio samo jedno kvantitativno ograničenje: nula, odnosno limit koji je najlakše verifikovati, kod sporazuma START-1 i START-2 problemi verifikacije bili su mnogo teži. Nove pokretne rakete teže je pratiti nego rakete u fiksiranim silosima. Čak i ti silosi predstavljaju danas veći problem nego pre, jer se rakete sada skladište u prenosnim kanistrima pa se silosi mogu brzo ponovo napuniti, što opet znači da staro pravilo da jedan silos odgovara jednoj raketi, više ne važi. Nove metode testova simulacije omogućavaju da se instaliraju projektili sa više bojevih glava nego što su nosili za vreme probnog leta, što verifikaciji i prebrojavanju stvara dodatne teškoće. Da bi se sporazumi START-1 i START-2 proverili samo na sovjetskoj, odnosno sada na ruskoj strani, Amerikancima bi bilo potrebno nekoliko hiljada inspektora koji bi stalno obilazili oko 1.800 ruskih objekata. Metoda povremenog otvaranja silosa na jednoj i na drugoj strani da bi sateliti iz svemira izbrojali rakete nije se pokazala kao adekvatna brzim promenama tehnologije.

I kao kruna svih nesporazuma oko strateških sporazuma o nuklearno-raketnom razoružanju SAD i Rusije, američka odluka da se delovi raketnog sistema “Rata zvezda” postave u Poljskoj i Češkoj kompromituje recipročnu ranjivost teritorija SAD i Rusije, o čemu govori ugovor o ABM iz 1972. godine koji isključuje evropski kontinent iz sfere nuklearnog odvraćanja i omogućava Evropi da nastavi kontrolu naoružanja. Taj američki unilateralni potez pružio je Moskvi priliku da se prikaže kao branilac stabilnog strateškog odvraćanja, a Amerika je optužena da potkopava mir u Evropi. U suštini to je i jedna unutarpolitička odluka Vašingtona, jer pitanje “Rata zvezda” jeste i pitanje na kojem se razlikuju vojni programi republikanaca i demokrata i to će sigurno biti i jedno od vrlo važnih pitanja predsedničke kampanje na predstojećim izborima u SAD.

Amerika postaje sve više zaokupljena svojom bezbednošću, dok Evropljani ostaju ranjivi i u odnosu na Ruse i u odnosu na neke druge opasnosti sa daljih prostora. Evropski strahovi sve su veći jer Rusija sve evropske ciljeve može da pokrije i sistemima dugog dometa, tako da joj nije potrebna izgradnja novih projektila za novi američki ABM u Poljskoj i Češkoj.
Sa “Ratom zvezda” u Evropi i nezavisnim Kosmetom na Balkanu, mi sigurno ulazimo u Drugi hladni rat...