Nebojša Krstić

Šta fali 12. decembru

Nije bilo čak ni crveno slovo u kalendaru

Kad ubacimo živu žabu u lonac ključale vode, žaba iskoči iz njega. Kad žabu stavimo u lonac hladne vode i sadržaj lagano grejemo, žaba ne iskoči već se skuva. I ugine. U ovom eksperimentu mi, kao kolektiv, živimo već godinama. Kuvamo se lagano u loncu besmislica i laži kojima smo na dnevnoj bazi izloženi. Toliko smo već ukuvani da na gluposti više i ne reagujemo. I ne samo da ne reagujemo, već nekad pomislimo da je zaista baš tako kako se servira. Uzmimo, na primer, prošlonedeljno raspisivanje izbora. Neki su se zaista potresli. I to, gle čuda, upravo oni koji su za te izbore najmanje zainteresovani. Jerbo kandidata i nemaju. Vredni analitičar, u tom momentu, ne postavi pitanje koje se nameće – šta bi mogao biti motiv za negodovanje onih koji će izbore posmatrati s bezbedne udaljenosti uz kafu i cigaretu, već mudro zapita šta bi mogao da bude Tadićev skriveni motiv. Možda bih mogao da pomognem i dam odgovor: motiv Borisa Tadića da učestvuje na izborima jeste želja da na njima pobedi.

Ako kreativno pitanje dežurnog skeptika glasi: a zašto su raspisani 12. a ne 13, 16. ili 28, odgovor je: a zašto nisu održani do sada, zajedno s parlamentarnim, ili tokom ove 2007. I šta fali 12. decembru? Nije bilo čak ni crveno slovo u kalendaru. Ovom mudrovanju tu nije kraj. Pokušalo se sa spinom („Peđa sine, mora li taj spin?”) kako je taj datum navodno nametnut iz Brisela. Ne bih se iznenadio da uskoro pročitam i analizu koja „dokazuje” da Tadiću novi mandat treba da bi izdao na Kosovu. Ako je neko investirao toliko vreme i novinsku hartiju da ubedi čitalaštvo kako Koštuničin kabinet čine apsolutne i neprikosnovene patriote, dok je u Tadićevom sasvim obrnuto, ne bi smeo sad da propusti ovakvu genijalnu poentu. Kuvana žaba bi to mogla da poveruje. Misli se analitičar pojačavajući ringlu na trojku.

Pitanje našeg emotivnog odnosa prema svetu, specijalno spram Evrope, takođe je ubačeno u lonac. Oni ne vole nas, ne smemo da volimo ni mi njih jeste teza. A šta je predlog? Kolektivni suicid razočaranih? Tu stvar, kad su analitičari u pitanju, ostaje nedorečena. Na isti način kao i ono sa zveckanjem oružjem. A što ne bi moglo malo da se zvecka, kad ne izlažu sebe opasnosti.

Ponekad pomislim da oni jesu neodgovorni, ali ne i glupi. Znaju da je to što misle, a ne smeju do kraja da kažu, plašenje mečke rešetom. Ali nije loše za unutrašnju upotrebu. Stalno unosiš latentnu nestabilnost i strah, dižeš sebi cenu, ne moraš da se baviš platama i penzijama (to su teme nedostojne i prizemne), a možeš u datom trenutku da drekneš protiv izbora, na kojima ne učestvuješ al' ih se plašiš. A povoda za tako nešto može biti svakog dana. Jer svakog dana neki belosvetski političar može da kaže nešto što će dokazati da ga ne interesuje ni pravo, ni pravda. Neki koji misli da Srbi još nisu platili dovoljnu cenu Miloševićeve katastrofalne politike. Koji misli da je kompromis suviše veliki luksuz da bi se kao princip jednom ustanovio i na Balkanu. Neko koga, na kraju krajeva, zaista baš briga za nas.

Ali ja bih, kao građanin, voleo da znam da živim u zemlji u kojoj ni na jednom od ključnih mesta nema onih koje je takođe baš briga za nas, za mene i moju porodicu, za sve naše porodice. Stranca koji nas ne voli još nekako i mogu da svarim. Nekog našeg sličnog – ne! Zbog toga me ne interesuje ničija frustracija. Želim kristalno jasne odgovore, sigurnost i perspektivu života. I mi žabe imamo dušu.

Savetnik predsednika Republike

[objavljeno: 17.12.2007.]