Dušan Kovačev

BALKANSKI AIKIDO

``Vuk medvedu od lovaca beži``

Kineska poslovica

Naša politika bi trebalo da se povede za pristupom koji ima jedna istočnjačka veština. Aikido je borilačka veština, koja koristi polugu i snagu suparnika u napadu, da ga izbaci iz ravnoteže. Ovim se može onesposobiti znatno snažniji i veći protivnik.

Nedavno je postalo jasno da je propao Ahtisarijev plan za Kosovo, kojim se Kosmet proglašava novom nezavisnom državom na teritoriji suverene članice OUN, protiv njene volje i protiv propisa OEBS i OUN. Za sve vreme „pregovora“, ruska diplomatija među Srbima i Albancima nije arbitrirala. Srpski pregovarači su insistirali upravo na onome što je međunarodnim propisima OUN i Kumanovskim sporazumom predviđeno za budući status naše južne pokrajine. Uveren da će Srbe i ovog puta preveslati žedne preko vode ili da će uspeti da prisile naše političare da „prihvate realnost“, Ahtisari je na samom početku pregovora konstatovao srpsku „narodnu krivicu“.

Konačni ``Ahtisarijev predlog`` stavljen je pred Savet bezbednosti OUN. Kako se i očekivalo, glasno i rezolutno rusko-kinesko ćutanje tokom pregovora, trošilo je diplomatske kredite atlantskog sveta. Činilo se da s u potcenili Ruse pa sa njima nisu hteli da trguju, a sad kad vide da će ipak morati Rusi nisu spremni da pristanu na sitne ustupke.

Već u preliminarnoj raspravi, bilo je jasno da Savet bezbednosti neće ozakoniti nezavisnost entiteta koji ne ispunjava elementarne standarde propisane odnosnom rezolucijom OUN, pa makar da ih h vali Kontakt grupa. Sve što je usledilo, možemo samo pripisati upornom zatvaranju očiju diplomata atlantskih sila, koji neće da shvate da se vremena menjaju i da se više ne mogu potcenjivat i Rusija i Kina, ali i recimo Indija ili Latinska Amerika.

Mnogima je čini se jasno da je Ahtisarijev plan istupio iz poretka OUN, posebno iz konkretnih propisa o Kosovu i mimo aneksa (čak i kumanovskog sporazuma). Međunarodno prisustvo na Kosmetu nije bilo u stanju da ispoštuje ni ostvarenje čuvenih „standarda“ predviđenih tim propisima.

Neugodnu konstataciju ovog stanja je obavila ruska diplomatija tek kad je pozvana da raspravlja o njoj, nakon čega su vodeće NATO sile povele kratkotrajni i neuspešni pokušaj ubeđivanja Rusije da „Ahtisarijev plan“ prihvati. Mediji na zapadu su preliminarno optužili Rusiju za eventualno krvoproliće na Balkanu, prenevši jednu Holbrukovu izjavu koja se može shvatiti i kao pretnja . Ni nemačka diplomatija, kojoj je poveren zadatak ubeđivanja Rusije nije imala uspeha. S tim u skladu je možda i agresivna „privatna“ izjava nemačkog ambasadora Cobela. Samo na prvi pogled začuđuje to što je za taj zadatak atlantska diplomatija izabrala državu koja do sada nije figurirala kao izrazito „kooperativna“. No kako je k ancelarka Merkelova pokazala svoju privrženost „atlantskim integracijama“ i kako je odbila velikodušku rusku energetsku ponudu stvari ipak postaju nešto jasnije. Rezultati ``ubeđivanja`` nisu objavljeni, ali o ishodu tog poduhvata možemo prosuditi po najavama da će ``novi plan za Kosovo“ ponuditi međunarodna grupa G-8.

Takvu grubu i bahatu diplomatsku inicijativu Zapada možemo objasniti samo jednom zaslepljenošću svojom globalnom hegemonijom. Kako ipak nisu uspeli da na jedan direktan način proguraju ahitsarijevski plan sada su prešli na strategiju guranja ovog plana na ``mala vrata`` u Savet bezbednosti, preko Francuske. Novoizabrani predsednik Pete republike tako ima idealnu priliku da pokaže „konstruktivnu lojalnost“ i iskoristi svoju poziciju da dovede do kosovske nezavisnosti. U tom diplomatskom angažmanu, čini se da Francuska ne gubi ništa, ali zato dobija simpatije svojih anglosaksonskih partnera. Tako bi SAD neugodno k osmetsko pitanje prepustila Evropljanima, ali onima koji će učiniti ono što Amerika želi. Pored Francuske u ovom procesu „evropeizacije“ kosovskog pitanja će ključnu ulogu imati poslednja nacionalna diplomatija EU – b ritanska.

Rusija je već najavila , kao gotovo izvestan , veto u Savetu Bezbednosti. Zapad je uveren da se s Rusijom može trgovati o Kosovu iako se čini da je vreme trgovine prošlo. Detalje te trgovine ne možemo znati, ali moguće je da je u paketu trgovine i ponovna kontrola nad energetskim sektorom Srednje Azije (pre svega Turkmenistana) ali i pitanje Irana. Kako se čini da SAD nisu spremne da se naveliko cenjkaju sa Rusijom nije jasno kakav bi kompromis mogao biti postignut.

KOSOVSKA PANDORA

U međuvremenu, u a ustrijskoj skupštini se, kažu, već raspravljalo o mogućoj primeni k osovskog rešenja na Severni Tirol u Italiji, naseljen nemačkom manjinom. U n emačkom Bundestagu se o f rancuskom Alzasu i Loren i naseljenom Nemcima nije raspravljalo. Raspravlja se o spornim pitanjima. U toku francuske predsedničke kampanje je neugodno, mada duhovito , zaoštreno pitanje Korzike. Po Španiji odavno prašte separatističke bombe. Ali nigde u EU se ne boje separatizma tako kao u Rumuniji i Slovačkoj. Problem kosovskog separatizma preti da pocepa EU, kako je nemačka kancelarka obavestila svog američkog kolegu.

SAD, očajno zaglavljenima u pesak Iraka treba novih trupa i logistike. Delimično ih mogu obezbediti tako što će ih prebaciti sa Kosova u Aziju. Kosovski tamni vilajet bi time prešao u odgovornost NATO članica EU. A da li će Rusija i Kina podržati produženje mandata KFOR bez značajnog učešća treće strane, ost a je da se vidi. Ekonomski bilans stanja vojnog prisustva SAD u Iraku, koliko god bio negativan, uvek daje mogućnost da se ublaži prihodom od nafte. Kosovska avantura je ekonomiji EU već preveliki trošak, a Kosmet ne daje sirovina, niti energetskog resursa, da bi opravdalo trajno vojno prisustvo. Stoga je EU konfuzna po pitanju da li bi ili ne ostali na Kosovu i pod kojim uslovima. Na neki način se čini da bi nekim krugovima u SAD i Rusiji odgovaralo da EU kontroliše i finansira taj prostor.

Nikad u istoriji evrointegracija nije bilo agresivnog zahteva da se zemlja u proceduri priključivanja opterećuje otcepljenjem dela teritorije i stanovništva. Preko ovoga, bahatost evrodiplomata je u toliko veća što su pregovore obustavili pod dimnom zavesom „neispunjenja haških obaveza“, uporno kažnjavajući ceo jedan narod. Taj „opravdani razlog“ za evropsko ponižavanje, Srbima pada utoliko teže što ipak nisu zaboravili sve one zločine iz 1999. godine, zvane „kolateralna šteta“. No najveća kolateralna šteta te i takve evropske ili evroameričke politike prema Srbiji je demokratija koja postaje sve manje popularna.

SRBI I SVET

Najzad, kako je proces privatizacije i evrointegracije odmicao, sve je teže postajalo Srbima da putuju u susedne zemlje, a rast standarda je postao varljiv, što uz prezaduženost građana daje tužnu sliku. Za sve to vreme, jedina satisfakcija Srbiji, bio je prijem u „Partnerstvo za mir“, šarenu lažu, koja je Ruskim granicama približila NATO rakete, a Makedoniju nije spasla od građanskog rata.

Čašu srpske politike je prepunilo brkanje zvaničnika NATO u srpske resore ministarstva sile. Havijer Solana je domaćoj javnosti poznat kao čovek koji je politički predvodio bombardovanje Srbije, pa kumovao grešnoj „Federaciji SCG“ rođenoj da bi se brzo raspala. Otud nije čudo da je srpska politika u proteklih desetak dana proživela par grčevitih preokreta i iznenađenja.

Nasuprot tome, posnom Evropom se već dve godine širi reski miris ruske nafte i gasa. Čak i Jegor Gajdar, onemeli ruski zapadnjak, ovih dana je prokomentarisao uspon Putinove Rusije - lako je vladati zemljom, kad se cena nafte povećala šest puta. To je naravno, istina. Kao što je istina i to da globalna ekonomska politika SAD ne može više da cenu nafte drži pod kontrolom. Stari guru američke diplomatije Kisindžer je pre desetak godina upozoravao da se projekat „opkoljavanja Rusije“ mora odraditi dok je Moskva na kolenima. No i pored ovog Henrijevog nezadovoljstva Amerika je uspostavila kontrolu na Balkanom, većim delom istočne Evrope, a napravila je prodor u Ukrajinu, Kavkaz, Afganistan i Srednju Aziju. No nije baš sve sjajno – jer nisu rešili baš sva polja na šahovskoj tabli.

Čini se da na loš način zapadna diplomatija sledi sovjete u vreme hladnog rata. Gruba i agresivna politika, nedostatak mere i takta, te tvrdoglava politika ultimatuma je karakteristika obeju. Čudi ta iracionalna nepopustljivost Vašingtona prema razumnim i minimalnim argumentima srpske strane, a naročito izazivački stav prema sve jačoj i samopouzdanijo j Rusiji.

Dakle Srbija bi trebalo da iskoristi ovo odmeravanje snaga Moskve i Vašingtona, ali i roptanje EU prema očitom urušavanju međunarodnog poretka da bi sa svojim minimalnim snagama uspeli da ipak nešto ostvare po kosovskom pitanju. Najveći je problem da li će atlanstska diplomatija uvideti da je otišla predaleko i da ni njima nije šire i dugoročno gledano korisno da rigidno insistiraju na ahtisarijevskom planu. No postavlja se pitanje da li je naša politička elita sposobna za takav vešt aikido manevar kojim bi mogla da promeni svoj položaj ili ćemo se zadovoljiti obećanjima o „stabilizaciji i pridruživanju“ i utešnim „belim šengenskim režimom“.