Dušan Kovačev

Karla is not Nice

Al` što je od dokaza odujmio, to je nakrmio ličnom grdnjom .

Simo Lukin Lazić

NAJS NIJE FIN

O radu haškog tribunala, njegovom sumnjivom međunarodno-pravnom legalitetu, neprincipijelnosti i pristrasnosti, političkoj motivisanosti i narušavanju civilizacijskih dostignuća krivičnog prava je već dosta pisano. Suviše je argumenata protiv njega, tako da „snage civilnog društva“ mogu samo da stisnu zube i oćute, po marketinškom načelu moderne „ talk off “ eristike. Međutim, navikloj na stalne skandale, domaćoj publici ovaj način neće lako odvratiti pažnju od činjenice da unutar haškog tužilaštva postoji otvoreni sukob. Glavnu tužilju Haškog Tribunala, gospođu Karlu del Ponte optužio je za pomoć Beogradu u prikrivanju dokaza, njen zamenik, Džefri Najs. Naravno, tužba je u ovom tekstu samo stilska figura, ne misli se na formalni optužni akt, nego na prljavi mali medijski rat među neuspešnim tužiocima Slobodana Miloševića.

NAJSOVO OBRAZLOŽENjE

Još gore, radi se o sukobu kojim haška tužiteljka, Karla del Ponte medijski ne vlada i koji ju je sasvim iznenadio. Naime, zamenik tužioca Međunarodnog suda za ratne zločine, Džefri Najs je u prvoj polovini aprila ove godine iznenada dao nekoliko izjava o radu njegove pretpostavljene, što je novo čudo pravne politike. Najpre preko Njujork Tajmsa, pa preko hrvatskog Večernjeg lista, Najs je javnosti saopštio da je njegova pretpostavljena zatajila neke dokumente Vrhovnog saveta odbrane SRJ, po osnovu „dila“ Gorana Svilanovića s tužilaštvom, koji je ``Beogradu služio samo da prikrije dokaze o umešanosti Jugoslavije u ratove u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini od Međunarodnog suda, ali i od vlastite javnosti``.

Pri tome se Najs pozvao na to da su on i „njegov tim“(!) potrošili „mnogo vremena i radne snage uveravajući sudije da skinu zaštitne mere s tih dokumenata, u ime transparentnosti sudskog procesa“. Zaštitnim merama je izuzet „veliki broj stranica iz dokumenata Vrhovnog saveta odbrane SRJ“ izuzet, pa „niko iz tužilaštva prethodno nije pregledao te dokumente“. Odluka Suda valjda pretpostavlja Odluku o odobrenju te zaštitne mere, koju daje tužilac. Da zbrka bude veća, Najs navodi izričito da je gospođa del Ponte maja 2003. godine, jugoslovenskom ministru spoljnih poslova Goranu Svilanoviću (!) „dala saglasnost za zaštitne mere razumnog dela iz kolekcije dokumenata VSO...“. Tužilac Najs se pozvao na nekakvo „pismo“ koje je uputio svojoj pretpostavljenoj, povodom njene odluke o odobrenju zaštitne mere, kojim „se suprotstavio i putem pisma je upozorio da ne čini nikakve ustupke Srbiji“(!).

Činjenica da se Najsovo pismo pred opštom globalnom javnošću pojavio najpre u zagrebačkom Jutarnjem listu govori mnogo o smislu njegovih navoda. U SAD je u vezi okončanja postupka BiH protiv Srbije pred Međunarodnim sudom pravde, dodatno medijski zakomplikovana stvar navodom da je „Srbija zatajila neke od k l jučnih dokaza svoje uloge u ratu u BiH od 1992 do 1995. godine...“ (1). Naime, dok Najs govori o „dilu“ del Ponteove sa „Beogradom“, iznoseći njenu „Odluku o odobrenju“ kao akt kojim je ona to direktno omogućila, potpuno zaobilazi odgovornost suda, koji je relevantnom odlukom kojom su se odnosni procesni materijali mogli ipak učiniti dostupnim. Najzad, novinari su dodatno komplik ovali stvar, navodeći : „ New York Times u ponedeljak objavio da je u postupku pred Međunarodnim sudom pravde (ICJ) u Hagu Srbija zatajila neke od ključnih dokaza svoje uloge u ratu u BiH od 1992 do 1995. učinivši tom najvišem sudu Ujedinjenih Naroda nedostupnim dio transkripta sa sjednica Vrhovnog vijeća obrane, uz odobrenje Tužilaštva Međunarodnog krivičnog suda za Bivšu Jugoslaviju (ICTY) (2). “ U skladu s Najsovim navodima, čini se da iz ovoga proizilazi kako je njegova pretpostavljena (valjda iz nehata), poslužila „Beogradu.. da prikrije dokaze...“ u postupku.

Džefri Najs se u svojoj otadžbini bavio pravnim poslovima u oblasti izvršenja prekršajnih sankcija u domenu „saobraćajnih delikata“. Stručna javnost koja prati hašku realnost, svojevremeno je tu činjenicu iznosila kad se raspravljalo o kvalifikovanosti zamenika Glavnog tužioca Haškog tribunala. Domaća čaršijska javnost se čudila da jednog predsednika tuži čovek koji je kažnjavao ljude zbog pogrešnog parkiranja. Kvalifikacije i iskustvo zamenika glavnog tužioca u stručnoj javnosti su ozbiljno dovođen i u pitanje.

Treba znati da je Džefri Najs prva osoba koja je iz Haškog tribunala osporila potpunost dokaza u postupku pred Međunarodnim sudom pravde u postupku BiH protiv Srbije. Međutim, onima koji „pamte duže od doručka“ nije promakla činjenica da je „njegova milost“ propustila da ukaže na neke druge dokaze, o kojima je imala neposredan uvid, a koji su veoma relevantni. Radi se o činjenicama u vezi zločina nad ratnim zarobljenicima u selu Pilica, koji je izvršio jedan veoma specifičan odred Vojske Republike Srpske, u kojem je bilo pripadnika francuske Legije stranaca. Sve ovo je odavno poznato našoj domaćoj javnosti (3), a činjenice o tome iznete su pred Sudom na suđenju pokojnom Predsedniku Srbije Slobodanu Miloševiću, upravo na ročištu na kojem je prisustvovao i sam Džefri Najs. Odgovornost holandskog bataljona iz sastava Mirovnih snaga OUN, čija dužnost je bila da se staraju o bezbednosti Zaštićene zone Srebrenica, ne pominje se, mada je Vlada Kraljevine Holandije našla da je politički odgovorna zbog ovog događaja i po utvrđenju odgovornosti za dati slučaj odmah podnela ostavku.

PRIKRIVANjE PRIKRIVANjA

Objavljivanje navoda o „prikrivanju dokaza“ najpre u njujorškom, a potom u zagrebačkom listu jasno prikazuje čija nacionalna javnost nije zadovoljna ishodom postupka pred Međunarodnim sudom pravde, kao i političku pozadinu „udara po Karli“. Presuda u slučaju BiH protiv Srbije i Crne Gore završena je relativno povoljno po Srbiju. Crna Gora se sasvim izvukla, žrtvujući spoljnopolitički kontinuitet na nivou međunarodnog prava, postavši nova država.

I Hrvatska je, kao i BiH, tužila SCG za agresiju pred istim sudom, ali njeni izgledi su mršaviji, sudeći po sudbini bosanskog presedana. Tvrdnje o postojanju „prikrivenih činjenica“ mogu da upućuju na pripremanje javnog mnjenja kako postoje nekakvi „novi dokazi“. Smisao toga u uporednim nacionalnim pravosudnim režimima je, da omoguće upotrebu vanrednih pravnih sredstava protiv pravosnažne odluke suda, kada se u međuvremenu pojave novi dokazi i nove činjenice usled kojih se osnovano može pretpostaviti da bi u ranijem postupku bila doneta bitno drugačija presuda. Razume se da je ovo vanredno redak slučaj.

Ovu nameru je već obelodanila Federacija BiH. Diplomatija ovog entiteta (koja je po pitanju tužbe u „konfuziji“ s drugim entitetom), u međuvremenu je pokušala diplomatski da iskoristi presudu Međunarodnog suda pravde, da bi izborila nekakav „specijalni status“ za Srebrenicu. Čini se za sada uzalud. Dejtonski sporazum je delimično menjan, ali mentori promena su do sada uvek iznuđivali i formalni pristanak entitetskih vlasti za njih. O promeni statusa Srebrenice strani mentori BiH za sada ćute. A videli smo da o nekim činjenicama srebreničkog zločina ćuti i Džefri Najs. Najozbiljnija je ipak ova međunarodno-pravna činjenica: Odluka Međunarodnog suda pravde u Hagu je konačna. Višeg nosioca pravosudne funkcije u pravnom režimu OUN danas nema, a nema nade ni da će „za ljubav“ Harisu Silajdžiću Savet Bezbednosti OUN izvršiti istup u pravosudnu nadležnost i naložiti da MSP ponovi postupak.

PRIGOVOR LAGANjA

Zvanično, Tužilaštvo u licu gospođe del Ponte, demantovala je Najsove optužbe: „odbacuje sve navode da je na bilo koji način uključeno u skrivanje dokumenata“. Nezvanično, rekla je ``ne laži, Najs“ (4). Treće lice grešnog Najsovog vodvilja, Goran Svilanović (s kojim je del Ponteova navodno postigla „dil“ i davala mu neku „saglasnost za zaštitne mere“), nije bio tu. Nema sumnje da bi nekadašnji ministar spoljnih poslova SRJ, a sadašnji „ugledni član“ međunarodne krizne grupe bio saglasan s del Ponteovom.

Del Ponteova se nije upuštala u dalje, mnogo ozbiljnije , posledice medijskog istupa njegove milosti. Kad Najs govori o trudu „svog“ tima na skidanju „zaštitne mere“, on navodi da postupa po načelu „transparentnosti sudskog postupka“. Ovo „legitimističko“ načelo nije pametno isticati pred praksom „zapečaćenih optužnica“ i „nagodbi s tužilaštvom“, a kamoli u koliziji s načelom hijerarhije. Bez obzira na pravne probleme u sistematskoj izgrađenosti međunarodnog procesnog i materijalnog krivičnog prava, i uz sve realne zamerke na kršenje pravnih načela civilizovanih naroda, načelo hijerarhije je condictio sine qua non obavljanja funkcije tužilaštva. U skladu s ovim je bezobrazno Najsovo pominjanje floskule „ja i moj tim“, čak i ako je na njegovom čelu jedan „engleski džentlmen“. Očigledno je da su politički interesi anglosaksonaca iznad pravila na kojima bi trebalo da počivaju institucije koje su sami izgradili.

„Talk off“ je do sada bilo efikasno propagandno sredstvo glavne tužiteljke. Jer, bolje pametno da ćuti ko nema šta pametno da kaže. Uostalom, ipak se misli da je ona birala svog zamenika. Ili da pusti da je brani formalni PR Tužilaštva. Karlini pacijenti su loše prošli kad su ih Rusi (5) branili. Zato se del Ponteova i nije upustila u polemiku sa svojim zamenikom, kao što se ni njen zamenik nije upuštao u polemiku s optuženim Miloševićem. „Da se Vlasi ne dosete“ kako su anarhična „balkanska pravila“ počela da vladaju i samim Hagom. To jest, da se „laže“ kad se govori istina i obrnuto i da podređeni nadređenom bude gazda, a da se u stvari ne zna ko je kome šef.

POLITIČKI BEKGRAUND

Opšti trend „balkanizacije međunarodnog prava“ odavno je zahvatio i haški Tribunal. Tužna priča o Karli i Džefriju je tek kratka i prolazna pojava, koja prikazuje jadno stanje poštovanja profesionalnog i hijerarhijskog statusa među kolegama u ustanovi koja je finansijski i vremenski probila sve predviđene limite, ne uspevši da koliko toliko opravda milijardu i više dolara uloženih u ovu instituciju. Bez obzira da li je istinita parola ``Srbe ubijaju u Hagu, zar ne``, istina je da oni tamo umiru. Neki od njih „elegantnije“ u snu, drugi brutalnije, obešeni o radijator.

Ono što je značajno u celoj priči, to je pomenuti „ talk off “ u Hagu. Kad se osvrnemo, setićemo se da je haško tužilaštvo promenom PR-a postalo medijski umereno. Stari trend je nastavila sama gospođa del Ponte. Međutim, ni njena retorika nije onako arogantna i samouverena, kad su u pitanju događaji u „njenom timu“ koji je prema prethodno navedenom, u sukobu sa nekakvim timom Džefrija Najsa.

Sve ovo koincidira s pokušajem Hrvatske diplomatije da izmuzu nekakve „prikrivene dokaze“ i da ojačaju svoju ionako lošu poziciju u procesu protiv Srbije. Hrvatska diplomatija srazmerno je uticajnija od sarajevske, pa protiv njenog relativizovanja presude MSP zapadnoj javnosti nije dovoljan samo „ talk off “ . Hrvatska se još pomalo nada u uspeh svoje stvari pred MSP ili pak nema „izlaznu strategiju“. Ipak, čini se da ni zapadne sile više s njom ne dele ovo mišljenje. Za Hrvatsku je teško da dokaže kako je bila predmet agresije. A napad na zonu pod zaštitom OUN iz 1995. godine govori upravo suprotno.

Glavni akteri ratova za jugoslovensko nasleđe su umrli. Rusija očigledno više nije na kolenima kao u vreme, sada već pokojnog, cara Borisa. A dva Rusa, člana veća MSP koje je donelo presudu po stvari BiH protiv SCG, nisu izdvojili mišljenje. Ovih dana su „civilne snage“ hrvatskih NATO saveznika objavile audio zapise „brijunskih transkripata“ političkih i vojnih prvaka Hrvatske, na kome je odlučeno o napadu i okupaciji sporne teritorijalne zone pod zaštitom snaga OUN. Brionski transkripti od čije je istinitosti zavisilo postojanje elemenata odgovornosti pojedinaca iz najvišeg vrha Hrvatske vojne i civilne vlasti poznati su odavno. Međutim, nekom je očigledno stalo da malo zaplaši hrvatsku javnost, ali i političku elitu objavljujući efektne delove audio snimaka ovih razgovora. Doduše, za sada se pušta hit snimak nemilosrdnih zapovesti hrvatskog predsjednika koji je kao mrtav nedostupan „haškoj pravdi“.

No samo naivni bi na prvu loptu pomislili kako je Džefri Najs izlobiran za Hrvatsku stvar. On pre svega deluje u s k ladu sa politikom svoje države, a ako u sk l adu sa njenim interesima može nešto pride da „uštine“ utoliko bolje. Moguće je da se neki krugovi žele Karlu da „puste niz vodu“ jer nije uspela u svom zadatku, pa da to čine i preko njenog zamenika. Tako je radi političkih potreba u medijskom svetu Karla od progoniteljke Srba postala maltene „Mladićev jatak“.

Setimo se samo na šta je ličila kampanja gospođe del Ponte kojom je tražila povećanje pritiska na Srbiju zbog „neizručenja generala Mladića“, kada su objavljeni video snimci komandanta V korpusa armije BiH koji rečju naređuje spaljivanje srpskih sela u zoni svoje odgovornosti 1995. godine, neposredno posle srebreničkog masakra. Obrazloženje Tužilaštva da je isteklo vreme u kome je ono imalo mandat da podiže nove optužnice zvučalo je jadno.

Zaista, zar treba da nas čudi činjenica da zamenik tužioca optuži glavnog tužioca? Pa samo se setimo kako je optuženi Milošević preokrenuo smer toka suđenja, tako da je, po rečima novinara „izgledalo da Milošević sudi Tribunalu, a ne Tribunal njemu“. I to sve uprkos činjenici da je Tribunal koristio vrlo impresivne resurse i nemilosrdna sredstva protiv Miloševića, uključivši zabranu da se optuženi brani lično. Bolesnog Miloševića Njegova milost nije uspela da pobedi. Džefri je sad ovaj princip samo džentlmenski prosledio svojoj pretpostavljenoj. Sve u skladu s balkanskim principom „brigo moja pređi na drugoga“.

Bez pobeđenog Miloševića Tužilaštvo je na bespuću. Sukob Najs – del Ponte govori da se ova preskupa i preglomazna institucija ljulja i da neki na vreme napuštaju brod. Pri tome se očigledno trude da „prikrivanje dokaza“ koji bi mogli da nam otežaju situaciju iskoriste za dodatni pritisak na Srbiju. Kada se kako kažu u NVO sektoru stvar kontekstualizuje i analizira tajming onda se dolazi od veze sa igrama koje se vode oko „kosovskog konačnog rešenja“. Na sve to Srbija manje više ćuti – ili možda primenjuje Karlinu „ talk off “ taktiku.

Fusnote:

1. New York Times , 9. 4. 2007. godine

3. ``Afera Pauk`` , Zoran Nikolić i Dragan Todorović, Vreme br. 465, 4.12.1999. i ``Francuska veza``, Zoran Nikolić Vreme br. 466, 11.12.1999.

4. NIN 19. 4. 2007.

5. Radi se o onim ruskim dilomatama koji su vodeći bankrotiranu državu morali nekritički da prihvataju i sprovode sve zahteve svojih poverilaca.