Dušan Kovačev

BALKANIZACIJA KAO „SVETSKI PROCES“

Balkanizacija međunarodnog prava

Mišljenje da je „međunarodno pravo u stvari pravna forma odnosa sila koji postoje među državama“ sporadično se u bliskoj prošlosti pominjalo u domaćoj stručnoj javnosti. Ovo realistično mišljenje o međunarodnom pravu zastupala su dvojica ozbiljnih jugoslovenskih stručnjaka za ovu oblast – Milan Bartoš (iz Beograda) i Jurij Andraši (iz Zagreba). Međunarodni položaj „nesvrstane“ Jugoslavije na verovatno najznačajnijem geopolitičkom mestu, između dva vojnopolitička bloka, pružao je skoro pola veka varljiv utisak stabilnosti. Za to vreme, u jugoslovenskom unutrašnjem pravu primenjena su mnoga „perverzna pravna rešenja“ (bolje rečeno, stvoren je sasvim izopačen pravni sistem). Posle doba skoro neograničene vere u „miroljubivu koegzistenciju“ u okviru UN i „razvoja Pokreta nesvrstanosti“, svetska stvarnost je devedesetih pružila gorko razočaranje u navodnu doslednost međunarodnog prava.

Balkansku današnjicu tumače autori koji su skloni da veruju kako je „Balkan u stanju da proizvede mnogo više istorije nego što može da apsorbuje“. Ova prilično nategnuta konstrukcija traži dalje – da analitičari u mentalitetu i tradicijama balkanskih naroda nađu odgovor na divljačke akte u geografskom srcu evropske civilizacije. Međutim, nije Balkan taj koji proizvodi višak negativne istorije. Istoriju su ovde, gotovo uvek, proizvodile strane sile, čiji su centri udaljeni od „vrata istoka“, „mosta Evrope ka Aziji“ ili „ruskog puta za Sredozemlje“. Upravo danas, pod okriljem postmoderne globalističke demagogije koju promoviše političko-medijski establišment SAD, žele da naprave primitivnom svaku analitiku koja ne prihvata dogmu o prevaziđenosti „granica“ i „borbi za teritorije“, dok istovremeno SAD okupira Irak i sprema se da gradi zid na meksičkoj granici, a Izrael na zapadnoj obali. Ako je tako, neka oni sruše svoje zidove, bili oni fizički ili „šengenski“.

Nasilno kršenje međunarodnog prava, pravdano manje-više licemernim staranjem o političkom napretku demokratije i ljudskih prava, koje se duže od petnaest godina primenjuje na Balkanu, aktivno se preliva i na međunarodne odnose. U tom pogledu, može se govoriti o globalnom trendu koji je ovde iniciran i testiran, a sistematski erodira ostatke međunarodnog prava. Da bi se ova problematika celovitije i bolje sagledala, potrebno je napraviti kratak osvrt na istorijat dešavanja na Balkanu u svetlu sukoba različitih civilizacijskih načela međunarodnih odnosa. Balkanizacija sveta kao „istorijski proces“ imala je uvertiru u agresiji na Balkan kako s istoka, tako i sa zapada, u kojoj se vodila mrtva trka za nagradu za najveće divljaštvo u istoriji. Između krstaša i islamista, Balkan kao da je uvek birao da li će biti „divlji zapad“ na istoku evropske civilizacije, ili „prokleta avlija“ na krajnjem zapadu orijentalne civilizacije.

Balkanizacija na evropskom nivou

Početak nasilnog rešavanja državne krize u SFRJ zatekao je zapadnoevropske države u euforiji pobede nad socijalizmom i Varšavskim paktom, kao i ujedinjenja Nemačke. Politička pažnja bila je usmerena na formiranje Evropske zajednice, koja je prerasla u Evropsku uniju, ugovorivši propise o vođenju jedinstvene spoljne politike. Ipak, slučaj Jugoslavije za evropsku diplomatiju bio je nešto udaljeno, nešto što se događa drugome. Kada je ujedinjena Nemačka, mimo spoljne politike EU, izvršila akt formalnog priznanja otcepljenih jugoslovenskih republika, to je bilo kršenje multilateralnih ugovora kojima je stvorena jedinstvena diplomatija EU. Od samog početka ovaj čin je pokazao da je suverenitet pojedinačne države članice snažniji od “Unije-u-nastajanju” ako nema političkog jedinstva koje bi mu se suprotstavilo. Zato ne čudi što je “naših dana” ovaj proces zaustavljen referendumskim odbacivanjem Ustava EU u Francuskoj i Holandiji. Serija jednostranih nacionalnih akata u budžetskoj politici, nacionalni sukobi u raspodeli kvota unutar subvencionisane evropoljoprivrede, razlike nacionalnih interesa u spoljnoj politici zaustavile su integrativne procese u Uniji, tako da je sada najčvršća monetarna veza – Evropska monetarna unija. Na taj način EU podseća na „veliku Jugoslaviju“ u kojoj je u rotirajućem predsedništvu uvek bilo teško postići konsenzus o bilo čemu.

Balkanizacija UN

Kad su propisi Povelje UN pogaženi time što je Generalna skupština donela deklaraciju kojom je konstatovala prestanak postojanja Jugoslavije, nepravda je značila i povratak na neka starija shvatanja. Nakon serije unilateralnih formalnih priznanja nezavisnosti koje su prethodno obavile najpre evropske sile i SAD, pa i ostale nacionalne diplomatije, nove države su uklopljene i u pravni sistem UN.

Naredno veliko kršenje Povelje UN povodom Balkana bila je samoizmena mandata Saveta bezbednosti aktom stvaranja Međunarodnog tribunala za ratne zločine počinjene na prostoru bivše Jugoslavije. Okolnosti su nam poznate, ali se retko direktno navodi da je ovaj akt, u stvari, bio neka vrsta puča u UN. Nakon ovoga, ne začuđuje da SAD, kao jedina svetska supersila, afirmiše stav u međunarodnoj politici prema kome su države kao geopolitičke celine prevaziđena, odumiruća tvorevina, a da se postepeno uspostavlja novi globalni poredak u kome nacionalni suvereniteti – naravno, osim američkog – nemaju značaj. Ovo se postiže kako promenom odnosa snaga u svetu, tako i formiranjem ili jačanjem različitih nadnacionalnih struktura, ali i kroz niz međunarodnih ugovora o vojnoj, tehničkoj i ekonomskoj „saradnji“. (1) Ovaj novi pravni poredak odmah je ukazao na materijalnu političku razliku. Naime, novi svetski poredak made in USA pokazao se kao paternalistički odnos međudržavnog i korporacijskog feudalizma u odnosu na „zastareli“ formalno-egalitarni poredak UN, koji je sveden na relikt modernog doba i antifašističku uspomenu. Ironija sudbine je upravo u tome što su tvorci paternalističkog međunarodnog tribunala za krivično gonjenje nepodobnih bivših Jugoslovena legitimitet ove ustanove vezali upravo za događaj otvaranja jedne izraelske ustanove koja čuva spomen na žrtve fašizma. Današnji položaj UN je takav da mogu biti pozvani da post hoc ozakone neku agresiju, poput one na Srbiju 1999, ili neko „novo stanje“, nalik onom na Timoru. Za takvom farsom nije imala potrebe republikanska administracija kad je, u svom krstaškom pohodu za oslobađanje „svetih naftonosnih polja“, napala i okupirala Irak.

Islamizacija međunarodnog prava na Balkanu

„Intelektualizam“ domaće političke javnosti, i pored svega što nam se dogodilo, ispustio je iz vida uklapanje nekoliko balkanskih država u međunarodne organizacije islamskih država (BiH i Albanija – s relativnom, odnosno apsolutnom većinom islamskog stanovništva; i Makedonija – s manjinskim islamskim stanovništvom, ali koja ima velike aspiracije u državi koja nema kapacitet za nezavisnost). Pored toga, i Turska je članica najvećeg broja međunarodnih islamskih organizacija bez obzira na to što se njen unutrašnjim pravom propisan sekularizam i represivan odnos prema šerijatskom pravu direktno protivi načelnim propisima ovih organizacija. Međusobni poredak skoro svih islamskih nacija postavljen je veoma konkurentno u odnosu na UN (2), iako su sve islamske države i članice UN. One, međutim – skoro bez izuzetka – nisu potpisnice najvažnijih deklaracija UN o ljudskim pravima. Izuzetak su pomenute balkanske države (osim Turske), ali njihovo učešće u islamskim međunarodnim organizacijama dobro pokazuje kojim bi putem razvoj zaštite čoveka u njima mogao da krene.

Države nastale na razvalinama SFRJ, s militantnim pokretima inspirisanim islamom, pokazalo se da ne mogu da obuzdaju terorističke pokrete. Sile NATO-a uspešno su krile (ili čak štitile) islamske fundamentaliste i čak pomagale infiltraciju njihovih terorista u ratu u BiH (3). Rat protiv SR Jugoslavije doneo je NATO savezu savezništvo sa šiptarskom OVK, koju su vojne obaveštajne strukture, nekoliko godina ranije, javno označile kao terorističku organizaciju. Posle napada Al kaide na Svetski trgovinski centar u Njujorku, malo toga se izmenilo u odnosima diplomata SAD prema agresivnom islamu na Balkanu. Isprepletanost interesa i političkih veza, koja seže do zajedničkog prijateljstva sa saudijskom vladarskom kućom, suviše je složena da bi se bez nužde rasplitala. SAD su simulirale pacifikaciju albanskog agresivnog separatizma tako što je OVK transformisana u Kosovski zaštitni korpus, a separatisti u Makedoniji razoružani u operaciji „Suštinska žetva“. U stvari, ilegalni šiptarski separatizam transformisao se u Albansku nacionalnu armiju (4), koja je produžila separatističke tradicije, bez formalne veze s legalizovanim jedinicama. Danas se ispostavlja da, i pored saopštenja SAD o uspešnom uništenju Al kaide u severnoj Albaniji, postoji razgranata mreža ove organizacije na Kosovu i – što je još opasnije – da je povezana s obaveštajnom službom Republike Albanije upravo preko pripadnika Al kaide.

Pretpostavke da upravo islamski teroristi na Kosovu raspolažu materijalom za proizvodnju nuklearnog oružja nama u Srbiji mogu delovati nerealno i fantastično, ali obaveštajni podaci Velike Britanije otvoreno spekulišu o tome da u njihovoj zemlji postoji ta mogućnost. Španija i Velika Britanija su već bile mete napada islamskog terorizma. Islamski terorizam je demokratska i manjinska prava, humanističke tradicije evropskih država tamo spretno iskoristio, kao onomad u Jugoslaviji, dok mu demografska superiornost muslimana nije donela poziciju za agresivnu političku akciju.

Javnost zna koliko uspeh mreže fundamentalističkih islamskih pokreta duguju SAD. Paternalistički poredak u neofeudalnoj globalnoj strukturi moći zahteva, pre svega, odnos zavisnosti i zahvalnosti. Pri tom, izgledalo je da nije toliko bitno što su za „vazale“ uzeli islamističke pokrete. Sada se ta „civilizacijska nesmotrenost“ vraća kao bumerang onima koji su s makijavelističkih pozicija ignorisali činjenicu da se ne može očekivati trajno i suštinsko savezništvo između tako različitih civilizacija. Koliko su SAD ovde pogrešile, može se videti iz nehata u stavu Zbignjeva Bžežinskog (5) po pitanju opasnosti od islamskog fundamentalizma, kratko vreme pred napad na Njujork.

Balkanizacija međunarodnog bezbednosnog prava

Raspadom Jugoslavije Makedonija se najpre stavila pod direktan vojni patronat SAD. Makedonsko gostoprimstvo NATO vojsci je, uz čvrstu opredeljenost za privatizaciju i evrointegracije, imalo sve izglede da ovu zemlju uvede iz „balkanskog blata“ direktno u “evroutopiju”. Makedonija je među prvima primljena u Partnerstvo za mir. Posle deset godina pokazalo se da su efekti ovakve politike bili ishitreni i štetni. Pored ogrezlosti u korupciji, „partnerstvo“ se pokazalo neefikasnim „za mir“ u zemlji.

Pošto se NATO njome poslužio kao bazom za angažovanje vojske u ratu protiv SR Jugoslavije, “partneri za mir” dopustili su da se, po ovladavanju NATO pakta kosovskim prostorom, albanski separatisti u Makedoniji odatle naoružaju i dignu ustanak protiv vlasti u Skoplju. Tek pošto je diplomatija najmoćnijeg makedonskog „partnera za mir“ isposlovala albanskim separatistima svojstvo konstitutivnog naroda i druge zahteve, ustanici su „pacifizovani“. Ovim presedanom ispostavilo se da je Partnerstvo za mir šarena laža (6) koja državi-štićeniku suštinski ne garantuje ni mir, ni nacionalni suverenitet, a omogućava da separatistički borci dobiju najviša komandna mesta u svim državnim vojnim, policijskim i obaveštajnim službama.

Zato i ne začuđuje što je tadašnji predsednik SR Jugoslavije Vojislav Koštunica 2002. godine odbio ponudu da naša zemlja bude ekspresno primljena u Partnerstvo za mir za uslugu ustupanja tri vojna aerodroma vazduhoplovstvu SAD. Kad je u doba najvećeg međunarodnog pritiska na vladu zbog krize oko generala Ratka Mladića Srbija primljena u Partnerstvo, to je trebalo da uveri u dobru volju one građane Srbije čije pamćenje ne seže baš daleko. Mi smo, ipak, kao znak „dobre volje“ prihvatili „partnerstvo“, iako je svima jasno da ovaj međunarodni ugovorni status de facto ne znači nikakav garant mira na Balkanu.

Potreba jedinstvene bezbednosti evropskog kontinenta u doba blokovske podeljenosti urodila je stvaranjem naizgled stabilnog evropskog bezbednosnog prava tokom druge polovine XX veka u okviru regionalne međunarodne organizacije OEBS, sasvim u skladu s univerzalnim položajem i poštovanjem prava UN. U uslovima današnjeg nametanja najnovije verzije globalnog poretka, propisi OEBS-a su više marginalizovani od prava UN. Upravo smo svedoci njihovog grubog kršenja. Završni akt iz Helsinkija, na koji su se pozivali naši pregovarači o statusu Kosova, predstavlja akt OEBS-a kojim se izričito propisuje da dve srpske pokrajine nemaju pravo na nezavisnost i samoopredeljenje kao republike bivše SFRJ. Sada smo svedoci kako se s nivoa diplomatije UN i EU – a pod pritiskom SAD – ignorišu rezolucije Saveta bezbednosti UN, a kamoli ne pravo OEBS-a (7).

Na kraju, treba podsetiti da je vojna akcija NATO-a protiv SR Jugoslavije značila presedan koji je doneo značajne izmene u NATO savezu. NATO je time prestao da bude isključivo odbrambeni savez. Diplomatija SRJ je propustila šansu da ovaj savez optuži pred Međunarodnim sudom pravde za vođenje agresivnog rata, nego se “trapavo” poslužila tužbom za genocid. Da stvar bude gora, naša država je povukla tu i takvu tužbu a da nije „istrgovala“ povlačenje tužbi Hrvatske i BiH protiv naše zemlje i labavljenje pritiska iz Haga. U svakom slučaju, akcija NATO-a je postavila još jedan presedan: da se NATO i SAD samostalno vojno angažuju. Simulacija međunarodnog prava kroz post hoc potvrdu UN novoj republikanskoj administraciji nije bila potrebna za „akcije“ u Avganistanu i Iraku.

Balkanizacija nacionalnog suvereniteta

Nacionalni suverenitet je na primeru SFRJ prekršen i od Generalne skupštine i Saveta bezbednosti UN, kao i od EU i OEBS-a. Dalja erozija međunarodnog prava nastavljena je nad SR Jugoslavijom i Srbijom. Učestvujući u diplomatiji razbijanja SFRJ formalnim priznavanjem separatističkih republika, diplomatija SAD je 1990. i 1991. godine načelno podržavala pravo Srba u Hrvatskoj kao konstitutivnog naroda na samoopredeljenje. Po razmeštanju trupa UN na spornom području SFRJ i separatističke Hrvatske, kao i odluke Generalne skupštine UN da SFRJ više ne postoji, diplomatija SAD je odustala od prethodnog stava. Ona se dalje založila za minimalnu teritorijalnu autonomiju Srba u Hrvatskoj (8). Ovaj prazni politički manevar je okončan vojnom saradnjom SAD s Hrvatskom na pripremanju i izvršenju napada na zone pod zaštitom bezbednosti UN.

S druge strane, Dejtonskim sporazumom uređen poredak BiH pokazao je do tada neviđene osobenosti u ustavnoj praksi. Federacija, koja se sastoji od dva „entiteta“, od kojih je jedan takođe federacija ali sastavljena od kantona (teritorijalnih oblika samouprave osobitog naziva za konfederalno ustrojstvo), dodatno je opterećena međunarodno-pravnim položajem: ustanovljenjem nekakvih polukonfederalnih veza s Hrvatskom i „specijalnim vezama“ s našom zemljom. Ustavni i regionalni položaj BiH postavljen je u situaciju da izrazito teži konfederaciji, i može se reći da je pravno sasvim retrogradan, čak i za međunarodnu praksu XIX veka. Jedinstvo BiH se održava snažnim političkim pritiscima i ekonomskim ucenama pod Dejtonskim sporazumom ustanovljenom supervizijom UN. U praksi, SAD je brzo prepustila EU ovlašćenja supervizije. Strani „krajskomandanti“ Bosne bili su prinuđeni na radikalne mere protiv demokratski izabranih nacionalnih ustanova u BiH. Poništenje izbora jednog demokratski izabranog predsednika entiteta (9), zabrana povezivanja kantona s hrvatskom većinom u Herceg-bosnu bili su akti nasilja. Ucene su naterale entitetska rukovodstva da se povinuju zahtevima „krajskomandanata“ i da se čak odriču prava ustanovljenih Dejtonskim sporazumom, kao što je pravo na entitetsku vojsku. Ovih dana je izvesno da će entiteti biti kažnjeni ukidanjem sopstvenih simbola (grba, zastave i himne). Politika „kažnjavanja“, prvenstveno srpskog entiteta, vremenski koincidira s Ahtisarijevim predlogom koji iste simbole nudi južnoj srpskoj pokrajini (10) koja, u međunarodno-pravnom poretku, treba da ima neuporedivo uža ovlašćenja od jednog bosanskog entiteta. Treba imati na umu i jedinstveni stav diplomatije sila članica Saveta bezbednosti i EU, koji odlučno odbijaju da srpskoj većini u entitetu Republika Srpska priznaju pravo na samoopredeljenje, iako su jednako voljni da daju „nadgledanu nezavisnost“ Kosovu koje je bilo autonomna pokrajina. Pri svemu tome izražava se jedinstveni stav da „presedan Kosovo“ neće ni na koji način uticati na bolji status Republike Srpske. Čak naprotiv.

Da stvar bude gora, ovakvo rešenje može otvoriti put za rusko priznanje nezavisnosti čitavom nizu teritorijalnih autonomija sličnog statusa na prostoru ZND (11), iako im sa Zapada govore da je „Kosovo izuzetak“. Čini se da samo bog zna koliko to može da destabiliše i samu „energetski zavisnu“ EU, gde postoji čitav niz autonomija, ali i čitav evropski kontitent. (12)

Na kraju, proces transformacije SFRJ u SRJ, pa u SCG, koji je doveo do „samostalnosti Srbije“, praćen je serijom akata kojima se Srbiji garantovao položaj međunarodnog sukcesora, kao i status Kosova koji ne prelazi suštinski značaj autonomije. Ako se u korist kosovskog separatizma zapostave sva rešenja međunarodnog poretka, postavlja se pitanje pruža li međunarodno-pravna forma odnosa ikakvu nadu u stabilnost? Hoće li međunarodni akti o balkanskim statusnim pitanjima pod patronatom Zapada postati puki „katil-fermani“ za čitave političke garniture koje vladaju balkanskim državama?

Balkanizacija ljudskih prava

Snažan legitimitet NATO silama tokom hladnog rata pružala je njihova podrška korpusu ljudskih prava. Mršava socijalna prava, na kojima je insistirala socijalistička strana, nikad nisu mogla dati odgovarajući legitimitet uslovima totalitarne stvarnosti društvenog života. Međutim, treba se setiti koliko je paternalizam SAD podržavao diktatorskih režima u zemljama trećeg sveta. Selektivno odstupanje od „neprikosnovenosti ljudskih prava“ nije napušteno propašću Varšavskog ugovora i SSSR-a. Naprotiv. Korporativna ekonomska politika SAD dodatno je podržavala masovnu obespravljenost ljudi u trećem svetu, s interesom održavanja jeftinoće radne snage u novim oblastima, gde su nestankom opasnosti od socijalističke revolucije interesi kapitala postali, čini se, vrlo stabilni. Stoga se zaštita individualnih ljudskih i političkih prava vrlo brzo, po nužnosti zaštite korporativnih interesa, de facto preformulisala u zaštitu kolektivnih prava. Ovaj princip je primenjivan još selektivnije, dok nije doveo do stavljanja čitavih nacija ili kategorija stanovništva u stanje obespravljenosti.

Prethodno je pomenuto učešće SAD u hrvatskom napadu na zone pod zaštitom UN. U saradnji sa SAD izgnan je veliki broj civila. A contra, teroristička pobuna na Kosovu 1999. godine, koja je pokrenula egzodus civila, dala je legitimitet da NATO, na zahtev SAD, prvi put izvrši ofanzivnu vojnu intervenciju u cilju zaštite manjinskih prava civila. (13) Ovim presedanom je NATO u svoje ciljeve uveo zaštitu jednog vida kolektivnih civilnih prava, sasvim suprotno ponašanju SAD u Hrvatskoj 1995.

Da bude gore, politika mešanja SAD u unutrašnje poslove svih suverenih država sveta ozakonjena je proklamacijom demokratije kao nacionalnog interesa SAD. Ako ostavimo po strani to što politička teorija SAD demokratiju doživljava kao izuzetnu i vaninstitucionalnu pojavu, ili kao mehanizam kontrole vlasti odavno prevaziđen stvaranjem političke nadelite, demokratija je postala globalna floskula opravdanja za američke intervencije u svako nacionalno pravo. I ovde – kao i inače – američka diplomatija ponaša se selektivno i korporativno. Demokratske ustanove balkanskih nacija koje ne odgovaraju interesima diplomatije NATO sila jednostavno se diskriminišu. Poništavaju se demokratski izbori u Bosni, zabranjuju se demokratski doneti zakoni ili se nekim „nepodobnim“ strankama onemogućava da dođu na vlast. Još gore, terorističke vojne organizacije, poput OVK, preformiraće se u sizerensku vojsku Kosova (14), pod patronatom NATO sila. Staranje o ljudskim, manjinskim, civilnim pravima, pod rukovodstvom SAD, takođe je korporativno. Umesto da o tom pitanju sarađuju s nacionalnim vladama, finansijska distribucija budžetskih sredstava SAD podupire čitavu mrežu takozvanih NVO, koje se opoziciono postavljaju prema nacionalnom poretku i državi u kojoj egzistiraju. Koliko je ovo tačno, vidi se po tome kako je NVO sektor širom Balkana, a naročito u Srbiji, angažovan u pritiscima na nacionalne vlade i političke elite da prihvate političke i ekonomske zahteve onih država od kojih im stiže najviše donacija. Stiče se utisak da je angažman u realnoj zaštiti ljudskih prava u drugom planu i da im služi za pokriće u parapolitičkim aktivnostima.. Najzad, medijsko-političke strukture koje su na Balkanu instalirale vlade zapadnih zemalja koriste se i van Balkana. Tako je beogradski „Otpor“ postao pokretni kamp za obuku „bratskih slovenskih naroda“ u borbi protiv „mrskih diktatora“, pre svega u „obojenim revolucijama“.

O kakvom se nivou ljudskih prava može govoriti u „precedentnom“ ili čisto eksperimentalnom pravu Haškog tribunala kad se pokazuje da je ponovo uveo poznate krivično-pravne institute tipične za srednjovekovno pravo: objektivna odgovornost, ograničenja slobode odbrane optuženog, neograničeno pravo držanja u pritvoru i brojna retrogradna odstupanja u pravcu samovolje tužilaštva, o čemu je domaća javnost, u nekoj meri, mogla da se informiše. (15) U tom pogledu, opaska Vojislava Šešelja da ga haške sudije podsećaju na srednjovekovne katoličke inkvizitore predstavlja dublju misao no što je „najpoznatiji haški zatočenik“ toga svestan.

Kao plod dugogodišnje prakse izazivanja nepotrebnih patnji civilnog stanovništva, korišćenja radioaktivnih sredstava u ratnim operacijama, brutalnog ograničavanja sloboda u međunarodnom krivičnom pravu, konačno počinje da se javlja dehumanizacija ljudskih prava. Imali smo prilike da čujemo od portparola NATO-a kako „Srbe treba bombardovati što više, oni će to zaboraviti jer inače ne pamte dalje od doručka“. Nastavak te politike stimulisane kolektivne amnezije je i ono ahtisarijevsko „Srbi su krivi kao narod“.

Kolektivni zločin i kazna, izričito zabranjeni svim međunarodnim propisima, na Balkanu ne znače ništa. A, po svoj prilici, sve manje i van njega. Setimo se nesrećnih avganistanskih svatova koji su poubijani jer su šenlučili, zatim sistema američkih zatvora za osumnjičene teroriste zvanih black holes (16). Kao primera licemernog shvatanja zaštite prava civila prisetimo se držanja predsednika Džordža Buša prilikom terorističke odmazde nad decom u Beslanu, kad je šef američke države označio odgovornost Rusije jer je svojim postupanjem u Čečeniji isprovocirala ovakvu odmazdu.

Koliko je deplasirana briga o civilima u ratnim odnosima pokazuje primer Libana 2006. Akcija izraelske vojske protiv Hezbolaha u Libanu otegla se „neprimereno dugo“, pa su neke članice NATO-a protestovale zbog patnji civila tražeći da se akcija prekine u dogledno vreme. Izraelska diplomatija je oštro odgovorila da njihova vojska ratuje protiv terorista i poslužila se argumentom da civilne patnje stanovništva nisu navele diplomatiju NATO da prekine napad na SR Jugoslaviju, iako se on protegao mnogo duže od planiranog. Ovom argumentu se malo šta moglo prigovoriti.

Balkanizacija precedentnosti

Ovaj vid erozije međunarodnog prava razvio se najpre kao kršenje međunarodnog prava. Priznavanje nezavisnosti republika na teritoriji SFRJ, proširenje jurisdikcije Saveta bezbednosti pri formiranju Haškog tribunala, agresivna akcija koja je NATO pretvorila od izričito odbrambene u ofanzivnu organizaciju – presedani su u međunarodnom pravu. Iako su oni predstavljali kršenje apstraktnih akata na kojima je ustanovljeno međunarodno pravo posle Drugog svetskog rata, nasilni prekršioci međunarodnog prava su se ipak potrudili da ove presedane predstave kao konkretizaciju opštih akata čiji su tvorci ili potpisnici oni sami. Paralelno s opadanjem značaja UN, na osnovu svega navedenog, može se izvesti pravilnost jedne tendencije: najpre su primenjivane nasilne mere koje predviđaju opšti akti pravnog poretka UN za izuzetne situacije, zatim su agresivni akti iznuđivani od UN ad antem tako što je organizacija stavljena pred svršen čin, da bi do kraja UN postale servis koji daje odobrenja za akte kršenja propisa UN post hoc . Organi, nadležnost i postupak primene međunarodnog prava sve su češće nedostajali što je međunarodno nasilje uzimalo maha. Pravni poredak OEBS-a katastrofalno je ignorisan. Njega je politički sasvim obesmislilo formiranje i delovanje Međunarodne krizne grupe. NATO savez je uz ovu grupu na Balkanu postao ofanzivna organizacija za nametanje „demokratije“ i „zaštitu manjina“ i obe su se pokazale jednako uspešne u rešavanju međunarodnih kriza u koje su se upetljale.

Istorijski gledano, međunarodno-pravni odnosi su, po pravilu, bili precedendentne prirode. Međunarodno ugovorno pravo bilo je pre izuzetak, čak i kad su sklapani široki multilateralni ugovori. Tek s formiranjem Društva naroda pokušano je, a formiranjem UN uspelo se stvoriti nešto kao jedinstveni sistem organa i apstraktnih akata koji bi ovladali ovom materijom. Naravno da su to bili pusti snovi. Osim za one koji su hteli da pod tom fasadom formiraju novi neofeudalni globalni poredak moći i zavisnosti. Već u doba hladnog rata videlo se kolika je preostala moć presedana u kreiranju međunarodnog prava, ali je i tad presedan morao da dobije potvrdu Generalne skupštine UN i nije bio suprotan njenim propisima, što je i onda značilo veliku nevolju. (17)

Primena nasilja u svetu posle hladnog rata ponovo je, suštinski, uvela presedan kao izvor prava u međunarodnim odnosima. Ovo je, u početku, simulirano nelegalnim aktima legalnih organa međunarodnih organizacija, dok se snaga simulacije nije raspala pred međunarodnim nasiljem tako da se balkanske države, počev s Kumanovskim sporazumom direktno, u formi međunarodnog ultimativnog ugovora stavljaju u vazalni položaj u odnosu prema državama NATO, pre svega SAD.

S kosovskim problemom otvara se novi presedan. Kako se pokazuje, SAD (i s njima NATO sile) ne žele da zaobiđu samo propise UN i OEBS-a kao relikt hladnoratovskog poretka, već ih zahtevi balkanske politike nagone da prekrše i ono što su sami propisali. Najočigledniji su, kad je reč o tome, presedani stalnog kršenja odredbi Dejtonskog mirovnog sporazuma, koji voljom sila evropskog dela NATO pakta unitarizuju BiH. Ako se kosovska samouprava voljom međunarodnih faktora sile preformira u nezavisnost, to će biti jedinstveni presedan kojim se ne krši dosad postojeće međunarodno pravo, već i čitav niz propisa kojima su NATO sile – direktno ili prećutno – garantovale SR Jugoslaviji, a kasnije Srbiji ostanak pokrajine u njenom sastavu. Koliko god da je ovo pravo bilo proizvod sile, ono dosad nije predviđalo mogućnost da Kosovo stekne čak ni federalni status. Posebno je zbunjujući stav velikih sila, prema kojem su mnogi podozrivi, da rešenje statusa Kosova neće ili ne sme da postane presedan u međunarodnim odnosima. Nezavisnost Kosova, za koje globalno „rekla-kazala“ tvrdi da je obećanje diplomatije SAD albanskom rukovodstvu do 2005. godine, ipak se oteglo jer nije jednostavno nešto tako progurati, pre svega zbog otpora Rusije i nekih zemalja EU. U tom odlaganju se čak i odustalo od „standarda pre statusa“, pa čak i od „standarda paralelno sa statusom“.

Nezavisnost Kosova, odnosno proglašenje nove nezavisne države na teritoriji postojeće države članice UN, konačno bi sasvim obesmislilo pravni poredak egalitarne nezavisnosti u međunarodnim odnosima i pokazalo pravu hijerarhijsko feudalnu prirodu međunarodnog poretka. Možemo da pretpostavimo kome je u strateškom interesu formiranje novih država u Evropi. Postupanje u skladu s ovim presedanom omogućilo bi Rusiji da se potpuno uplete u unutrašnje stvari svih država članica ZND, čak i preko ovog područja. Još gore, EU – finansijski, vojno, politički i tržišno zavisna od SAD, a u perspektivi energetski zavisna od Rusije – puna je autonomnim statusom rešenih manjinskih problema koji bi se mogli probuditi. Naročito je Kina protivnik nezavisnosti autonomija u svetlu sopstvenog problema s Tajvanom ili Tibetom. Međutim, na duži rok, demografski procesi moći će da pobude slične probleme i u samoj Rusiji i SAD. U tom dužem roku, čini se da koristi od ove politike može imati samo dar-ul-islam. Zato, članice NATO-a u Evropi, nervozne u iznuđenoj brzopletosti, ponavljaju naučenu floskulu o „kosovskom izuzetku“, iako ni sami nisu uvereni u to.

Odbacujući presedan kao temeljan i drevni, mada ne najsavršeniji formalni izvor prava, svetski silnici ljuljaju temelj i onako erodirane zgrade međunarodnog prava koju je izgradila humanistička diplomatija i antifašistička borba. Iako, na prvi pogled, tako ne izgleda, na njenom vrhu ljuljaju se i NATO i nacionalni suvereniteti NATO članica, koje žive u uverenju da su mreže „vojno-bezbednosnih struktura“ – s logistikom „međunarodnih nevladinih organizacija“ i „civilnog društva“ – realiteti koji će im pružiti zaštitu od terorizma i separatizma. Uspeh terorizma u svetu predstavlja samo proizvod praktikovanja terora koji su vršile atlantske sile pozivajući se na međunarodno pravo. Ako one, predvođene SAD, odluče da zaplivaju u „rat svih protiv sviju“, onda se islamski termin po kome se neislamski svet naziva „dar-ul-harb“ („kuća rata“) pokazuje tačnim. Na taj način ceo svet polako postaje „balkansko bure baruta“, kome ne treba velika varnica da bi eksplodirao, a „balkanizacija“ se pokazuje kao svetsko-istorijski fenomen.

Fusnote:

1. Svojevremeno je ovu praksu koristila i diplomatija Rimskog carstva, zaključujući s antičkim državama ugovore koji su jedinstveno nazivani foedus . Entropija civilnog poretka u Rimu praćena je bujanjem feudalnih odnosa, koji su takođe imali osnova u fiducijarnom delu rimskog prava, koje se danas uglavnom zapostavlja.

2. Reč je o organizaciji “Rabita” – Opšta islamska konferencija. Više o ovome videti u istoimenom tekstu Olivera Potežice.

3. O tome je otvoreno govorio jedan diplomata SAD, priznavši pomoć koju je SAD pružila pri infiltraciji terorista iz fundamentalističkih arapskih islamskih organizacija tokom rata u Bosni. On je to prokomentarisao ovim rečima: “To je bio ugovor s đavolom, ali Bosance je samo đavo mogao da odbrani od Srba”. Američka diplomatska retorika često se preliva između agresivno manihejske strip-estetike i religioznog stila verskih propovednika, što zapravo i nije toliko različito.

4. Ako su istinite teze o povezanosti Ramuša Haradinaja s vrhom ANA, stav Haškog tribunala pokazuje svu slabost kaznene politike međunarodne politike prema šiptarskom terorizmu.

5. U jednom spornom intervjuu, kad je krajem devedesetih godina XX veka američku javnost počela veoma da zabrinjava opasnost od islamskog fundamentalizma, Bžežinski se otvoreno izjasnio u prilog nemogućnosti opasnosti od “nečega što je stvorila CIA”.

6. Stvaranje Partnerstva za mir nastalo je kao simulacija formalnog savezništva s Rusijom devedesetih, da bi se njena diplomatija umirila zbog pridruživanja bivših članica Varšavskog ugovora NATO paktu.

7. Do koje je mere eroziralo evropsko bezbednosno pravo ukazuje to što se ni naša diplomatija ne poziva više na propise OEBS-a jer ovaj argument, očigledno, svi međunarodni faktori ignorišu.

8. Popularni “predlog Z4“ davao je srpskoj manjini teritorijalnu, fiskalnu (ne i monetarnu), zakonodavnu, upravnu (i policijsku) autonomiju. Hrvatska vojska bi bila razmeštena na teritoriji autonomije, ali po brojnim ograničenjima. Suštinski, ovo je značilo mnogo više od autonomije pošto je nuđeno da ona ima vrhovnu sudsku i zakonodavnu vlast. Ovaj plan je srpska diplomatija odbacila, a predsednik Babić je dao izjavu o prihvatanju tek nakon operacije “Blic” i nekoliko dana pre “Oluje”. Njegov akt nije imao nikakvog dejstva.

9. Izbori na kojima je u skladu s demokratskom procedurom pobedio dr Nikola Poplašen, predstavnik Srpske radikalne stranke, poništeni su odlukom međunarodnog predstavnika u BiH zbog političke nepodobnosti.

10. S ovim je sasvim uporedivo nastojanje manjinskih separatističkih stranaka da nametnu iste simbole Vojvodini. Projekti proizašli iz ovog miljea o ustrojstvu AP Vojvodine bili su toliko fantastični da su suštinski izgradili privilegovani predstavnički sistem, po kome bi ona postala država nacionalnih manjina. Vojvođanska autonomija je danas jedini primer evropske autonomije (ako apstrakujemo Rusiju), gde nema nacionalne manjine kao nosioca autonomnosti. Ovaj relikt socijalističke politike “pozitivne diskriminacije” ustavnog i državotvornog subvencionisanja manjina tipičan je za SSSR, odakle je verovatno i preslikan kod nas.

11. Tri separatističke pokrajine u Gruziji, jedna jermenska u Azerbejdžanu i Pridnjestrovlje u Moldaviji – oblasti su gde separatisti imaju izvanrednog uspeha. Čečenski separatizam su Rusi savladali, ali Ruska Federacija je dala široke autonomije nacionalnim manjinama.

12. U španskoj Kataloniji i Baskiji postoji teroristički pokret separatista. Slično je i na francuskoj Korzici i u Severnoj Irskoj. Separatizam bez terorizma postoji u Belgiji, Škotskoj, itd. Pitanje Severnog Tirola (Bolcano) i nemačke manjine u Lazasu i Lorenu (ovde nema manjinske autonomije) još nije ispoljilo separatističke tendencije.

13. Radi odbijanja odgovornosti za civilne zločine nad civilima koji nastanu usled dejstva snaga NATO, diplomatija ovog saveza koristi eufemizam “kolateralna šteta”. S druge strane, diplomatija SAD podriva jedinstveni sistem univerzalnog Međunarodnog suda za ratne zločine time što unilateralno s potčinjenim nacionalnim diplomatijama ugovara priznanje krivične neodgovornosti pripadnika vojske SAD na sopstvenoj teritoriji. Ovakav status prihvatila je i diplomatija SR Jugoslavije i Srbije potpisivanjem paketa vojnih ugovora sa SAD.

14. Paketom sporazuma, međunarodne snage na Kosovu 1999. obavezale su se da demilitarizuju OVK. Ova odredba je tumačena u smislu oduzimanja teškog naoružanja od OVK, a njeno raspuštanje praktično je značilo transformisanje u Kosovski zaštitni korpus.

15. Pogažen je čak i princip “pretpostavke nevinosti”. On nije osporen retrogradnim propisom, ali je praktično anuliran praktičnim dokazivanjem krivice da je genocida bilo. Naime, na osnovu gotovo sigurno iznuđenog priznanja po nagodbi s tužilaštvom Dražena Erdemovića, Dragana Nikolića i Biljane Plavšić da su oni imali “nameru da izvrše genocid“, tužilaštvo smatra da je postojanje genocida nepobitna činjenica, pa optužene “po objektivnoj komandnoj odgovornosti“ unapred uzima za “zločince“. Koliko je ova konstrukcija ranjiva, pokazalo se kad je haškoj pravdi priveden bivši predsednik Srbije i SR Jugoslavije Slobodan Milošević. U haškom postupku, vrlo nasilnom po stranu odbrane, uspeo je da obesmisli “dokaze“ tužilaštva kad je reč o Kosovu. Pokušaj da genocid dokaže proširenjem optužbe protiv Miloševića na genocid u Srebrenici tužilaštvo je doveo još u gori položaj jer je Milošević izneo činjenice koje su dokazivale umešanost obaveštajnih službi zemalja NATO u pripremanju i izvršenju zločina nad srebreničkim zarobljenicima 1995. godine. Kad su se u zainteresovanoj javnosti pojavile indicije o umešanosti samog političkog vrha nekih zemalja NATO u srebrenički zločin, tužilaštvo je neuspešno pokušalo da izdejstvuje oduzimanje prava Miloševiću da se brani sâm. Slučaj je rešen solomonski – smrću Miloševića, za koju je tužilaštvo najpre izjavilo da je “on sâm za to odgovoran“. Milošević je, što je izuzetno važno za Srbiju, ipak umro neosuđen.

16. Predsednik Džordž Buš Mlađi je javnosti odgovorio na pitanje po čemu se razlikuju sovjetski “Gulag” od baze “Gvantanamo”, navevši da su u “Gvantanamu” teroristi, a da je “Gvantanamo” izuzetak, samo jedan zatvor, za razliku od sovjetskog sistema koncentracionih logora i kako tamo niko nije ubijen. U međuvremenu, pokazalo se kako pod kontrolom SAD postoji u svetu čitav niz black holes , kojima se sabiraju teroristi i upućuju u nekoliko sabirnih logora tipa “Gvantanama”, kao i zloglasni slučaj iz američkog vojnog zatvora u Iraku. Zasad ostaje za utehu kako se u takvim logorima ljudi ne ubijaju i nema ih na milione.

17. Primer za ovo je donošenje rezolucije “Ujedinjeni za mir” tokom korejskog rata.