Lorens F. Kaplan (Lawrence F. Kaplan)

Vođe kongresa ne znaju ništa o Iraku

RUPA U ZNANJU

Možda je to bila i jezička omaška, ali kada je prošle godine Nensi Pelosi rekla da je "rastužuje" tvrdnja predsednika Buša da Al Kaida operiše u Iraku, činilo se da ona poriče istinu koja je poznata svakom američkom vojniku u SAD, svakom operativcu Al Kaide, kao i svakome ko čita novine. (Kada sam jednog američkog oficira stacioniranog u Ramadi pitao šta misli o toj izjavi on me pogledao s nevericom i rekao da je Al Kaida upravo održala paradu u njegovom sektoru.) Možda je predsednica Kongresa aludirala na osporavanu tvrdnju da je Al Kaida delovala u Iraku pre rata. Možda. Ali okosnicu rasprava koje se u Kongresu vode povodom Iraka čine upravo insinuacije da su razorne akcije Al Kaide nešto drugo od onoga što se čini da jesu. Iznoseći argumente u prilog svog plana o povlačenju, vođa većine u Senatu, Heri Rid (Herry Reid) je rekao: "Moramo promeniti pravac delovanja i okrenuti se ratu sa Al Kaidom i njenim saveznicima" – što je sasvim jasna poruka da nijedna od poslednje dve pomenute stvari ne igra neku bitnu ulogu što se tiče našeg današnjeg pravca delovanja.

Šta se to zapravo ovde dešava? Dve su mogućnosti: ili Rid i Pelosijeva namerno žele da sugerišu kako je naš ulog u Iraku manji nego što zaista jeste, ili oni uopšte ne znaju o čemu govore. Meni se čini da je reč o kombinaciji to dvoje. Političko manevrisanje nesumnjivo doprinosi svakodnevnom zagađivanju diskursa o Iraku. Ali mnogo tog zagađenja dolazi i od zakonodavaca koji su funkcionalno nepismeni kada se radi o ratu o kojem sada Kongres želi da donosi odluke. U toj stvari, naravno, nisu jedinstven slučaj. Odlično je dokumentovano koliko Bušova administracija loše poznaje situaciju. Budući da Kongres želi da se sada njegov glas čuje jače u odlukama u vođenja rata, isto ono neznanje i nepoznavanje stvari koje nas je krasilo kada smo stigli u Irak, izgleda da će oživeti i u trenutku kada kucne čas da se povučemo.

Kakvo god bilo objašnjenje za to neznanje, jedno je očigledno: taj rat su kreirali političari i jedne i druge ovdašnje političke grupacije, a sada ono što oni govore nema nikakve veze sa realnim ratom u Iraku. Nije potrebno mnogo prebirati po njihovim izjavama da bi se našlo nešto što će to potvrditi – gotovo uvek kada neki senator otvori usta, iz njih izađe nešto pogrešno. Tipični primer je, recimo, tekst senatora Džozefa Bajdena (Joseph Biden) pre nekoliko nedelja objavljen u The Washington Post -u, kojim on odgovara na ništa manje nadrealan, prethodni prilog senatora Džona Mekkejna (John McCain). Bajden piše:

"Grad Tal Afar je najbolji dokaz kako su 'rezultati' o kojima Mekkejn govori obična iluzija. Arhitekte predsednikovog plana proglasili su taj grad kao uzor zato što je 2005. godine bio pacifikovan kada je u njego došlo 10 000 Amerikanaca i Iračana. A onda smo napustili Tal Afar, kao što će naši vojnici uskoro napustiti ona područja Bagdada u kojima su uspeli da smire situaciju".

Možda to nije važan detalj, ali "mi" nikada nismo napustili Tal Afar. Prva brigada prve oklopne divizije je 2006. godine zamenila Treću oklopnu konjičku regimentu čime se zapravo povećao broj Amerikanaca u tom gradu. Bajdenova analiza je dakle bila novost za 25. pešačku diviziju čiji su vojnici patrolirali ulicama Tal Afara u trenutku dok je senator tvrdio suprotno. Ali ne treba posebno izdvajati Bajdena, jer ko može da zaboravi tvrdnju Džona Marte (John Murtha) da bi za američke snage bilo sasvim jednostavno da se iz Iraka "izmeste" na obližnju Okinavu, udaljenu 5 000 kilometara od Bagdada? Ili to što Silvestre Rejes (Silvestre Reyes), predsednik Obaveštajnog komiteta Bele kuće, nije znao da li suniti ili šiiti čine većinu pripadnika Al Kaide? Američki oficiri u Iraku kažu da se u susretima sa kongresnim delegacijama koje ih posećuju uvek suoče sa nezanjem koje se ogleda u pitanjima tipa: da li je (severni grad) Mosul istočno ili zapadno od Bagdada? Kakva je razlika između brigade i bataljona?

Novinari i oficiri imaju mnogo teorija kojima objašnjavaju zašto oni koji žele da vode rat sa Kapitol Hila obično ne znaju da navedu više od jedne iračke pokrajine. Najčešće se pominje kako je u Kongresu sve manje veterana – sada je to samo mali procenat od onog broja veterana iz Drugog svetskog rata koji su učestvovali u zakonodavnoj vlasti tokom rata u Vijetnamu (i, usput budi rečeno, vrlo loše obavljali svoj posao). Međutim, u redovima zbunjenih ima sasvim dovoljno veterana, među kojima su najpoznatiji Rid i Marta, da bi se ta teorija pobila. Druga teorija kaže da je problem to što se članovi delegacija nikada ne usuđuju da zakorače van Zelene zone ili baza koje posećuju, a uz to su i nespremni sa se suoče sa nečim što je za njih zaista novo i šokantno. "Nikada neću zaboraviti helikoptere koji su tokom noći donosili ranjenike u bolnicu u Zelenoj zoni", zapanjeno je za The Washinton Post rekao Lion Paneta (Leon Panetta), član Studijske grupe. "Svi smo nekada gledali film 'M.A.S.H.', a sada se to dešavalo pred našim očima". Tako stižemo do još jednog objašnjenja tog strašnog neznanja: današnji mudri ljudi naprosto nisu na nivou svojih prethodnika. Na mestu Vilijama Bandija (William Bundy) i Volta Rostova (Walt Rostow) mi danas imamo Panetu i Vernona Džordana ( Vernon Jordan ); zaveštanje Fulbrajtove fondacije danas je u rukama Herija Rida. Oni nekadašnji su bili gladni podataka i nedostajućih informacija o ratu, a ovi sadašnji su iskreno nezainteresovani.

I ne samo to, čini se da vodeći ljudi u Kongresu ne vole ni da slušaju šta se dešava na terenu. Na primer, tokom prošlonedeljne posete generala Petrusa (Petraeus) Vašingtonu, demokrate su najpre izbegavale sastanak sa njim izgovarajući se "nemogućnošću da usklade svoj raspored", a kada je on ipak konačno stigao u Kongres, dokazi o napretku koje je Petrus trebalo da predoči bili su odbačeni i pre nego što je on uspeo da ih ponudi. "On je komandant", zaključito je tada senator Karl Levin (Carl Levin), "a mi vrlo dobro znamo kako su komandanti optimistični kada se radi o merama koje oni sami sprovode". Štos je u tome što su Levin i njegove kolege nedavno napadali Bušovu administraciju, i to s pravom, zbog toga što zanemaruje savete vojnih stručnjaka. Naravno, civili nisu obavezni da se drže saveta vojnika, ali ipak su u obavezi da budu informisani ili, u najmanju ruku, da saslušaju.

No dobro, možda nije poenta u stručnosti. Biti nesvestan – to, na kraju krajeva, nekada ima svoje koristi. Zahvaljujući svojoj nesvesti, dobro se osećaju političari kojima razuđeni nivoi svesnosti omogućavaju da neke podatke favorizuju, a neke druge zanemare. Nesvesnost govori u prilog vrline i dobrih namera članova Kongresa koje, istinu govoreći, uopšte nije briga šta se se sutra dogoditi u Iraku. Ta ista nesvesnost poziva Amerikance da se prepuste iluziji kako zbog događanja u Vašingtonu nema potrebe ozbiljno razmišljati o događajima u Bagdadu. Ali na prvom mestu, nemanje pojma je uslov dobre politike. Rašireno je uverenje, da parafraziram Mekkejna, kako pobeda u ratu prethodi pobedi na izborima. No nije baš izvesno da je prepirci u Senatu baš to uverenje navelo lidera senatske većine da nesmotreno izjavi: "Osvojićemo mesta u Senatu zahvaljujući ovom ratu". U takvoj atmosferi podređivanje činjenica politici određuje i krupne i sitne stvari, od relativno trivijanog pitanja da li su američki vojnici još uvek u Tal Afaru pa sve do velikog pitanja o budućnosti američkog poduhvata u Iraku.

Poznavanje stvari je, naravno, najvažnije u slučaju tih velikih pitanja – a upravo tu nećete pronaći ni trag nekog znanja. Recimo, prošlonedeljni Ridov govor je sažeto izneo stratešku logiku koja govori da zakonodavno telo treba da odredi datum povlačenja iz Iraka. Govoreći o tome "kako stvari stoje na terenu Iraka", Rid je tvrdio da je uloga američkih snaga da obuči iračke snage bezbednosti, da zaštiti američke vojnike i da izvodi pojedinačne antiterorističke operacije.

Tako se naša misija usklađuje sa američkim strateškim interesima, dok istovremeno postaje manje orijentisana na borbu. Američki vojnici ne treba da staju između zaraćenih frakcija, da razvaljuju vrata i pokušavaju da razvrstaju šiite od sunita, prijatelje od neprijatelja.

Postoji, međutim, nekoliko problema u vezi sa ovakvom formulacijom, a jedan od važnijih je to što se ne radi o "novoj strategiji", već upravo o kopiji pristupa koji je isproban, i koji se pokazao kao manjkav u vreme kada je Donald Ramsfeld (Donald Rumsfeld) upravljao ratom i kada je "smanjeno učestvovanje u borbama" bilo raison d'etre. Ishod je bio haos, a ne stabilnost.

Ipak, to je ideja koja se odlično uklapa sa Ridovom tvrdnjom da je "pobunu podgreva upravo utvara američke okupacije" – te da će, ukoliko više ne bude te utvare, nasilje nekako, na neki magični način, splasnuti. Ali biće da je istina sasvim obrnuta. Faludža i Tal Afar 2004. godine, Ramadi 2005, zapadni Bagdad 2006. – to su postala mesta smrti kada su se američke snage povukle. Predlog da se američke snage ograniče na "pojedinačne antiterorističke operacije" umesto da odvajaju "prijatelje od neprijatelja" govori o nerazumeavnju osnovih pravila borbe sa pobunjenicima, taj predlog je primer ignorisanja lekcija koje smo mogli naučiti u poslednje četiri godine i namernog marginalizovanja i umanjivanja značaja onoga o čemu mogu da posvedoče Petrus i njegovi stručnjaci. Život sa stanovništvom i odvajanje "prijatelja od neprijatelja" upravo je način na koji vojska dolazi do podataka koji onda omogućavaju da se vrše "pojedinačne antiterorističke operacije". One se mogu voditi iz Kuvajta, ali ni iz Okinave.

Rid ne vidi nikakvu korist od Bušovog vojnog "priliva", ali zato predlaže "diplomatsku ofanzivu", oslanjajući se na kliše da za rat ne postoji vojno rešenje. Kao što je podvukao Dejvid Broder (David Broder) iz The Washington Post -a, "umesto da podvuče važnu tvrdnju... da vojna strategija za Irak jeste neophodna, ali ne i dovoljna da razreši mnoštvo političkih problema u toj zemlji, Rid je pogrešno insistirao na tome da su vojni napori ne vode nigde, ali da diplomatsko-politička strategija može uspeti". A to nije jedini razlog zbog koga bi se moglo biti sumnjičav prema rezonovanju koje stoji iza Ridove "diplomatske ofanzive". Najpre, čak i ako žele da pomognu američkoj stvari u Iraku, ni Iran ni Sirija ne mogu mnogo da utiču na Al Kaidu. Pored toga, nasilje u Iraku ima svoju vlastitu, potpuno internu logiku. U stvari, jedna vrsta diplomatije koja je zaista važna u Iraku – diplomatija koju američka vojska spovodi u kontaktu sa različitim plemenima, i zahvaljujući kojoj je nedavno došlo do obrta u pokrajini Anbar – upravo biti stopirana ako se ispuni Ridov zahtev za smanjivanje naših snaga tamo.

Jasno je kuda sve to vodi. Ako posmatrate sa prigodno bezbedne distance i povežete niz dokazivo pogrešnih "činjenica sa terena", dobićete scenario po kome možemo da odemo iz Iraka bez ispunjavanja bilo kakvih uslova i bez obzira na posledice. Ne morate da obraćate pažnju na prestravljene Iračane koji mole američke vojnike da ostanu u njihovom komšiluku. Ne morate da čitate najnoviju Procenu Nacionalne obaveštajne službe (National Intelligence Estimate) o Iraku u kojoj se predviđa da bi američko povlačenje dovelo do katastrofe. Mirni u svom uverenju da je sve sasvim obrnuto, uopšte ni ne morate da čitate. To verovatno ne radi ni vaš kongresmen.

Objavljeno u elektronskom izdanju The New Republic, 01. 05. 2007.