Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi
Debate:
Kosovo i Metohija
Srbija i Crna Gora
Srbija i NATO
Srbija među ustavima
Crkva i politika
Kuda ide Srbija?
Svet nakon 11. septembra
Istina i pomirenje na ex-YU prostoru
   
  Komentari:
Politički život
Kolumne Đ. Vukadinovića i S. Antonića
Kulturna politika
Ekonomska politika
Polemike
BiH - deset godina posle Dejtona
Savremeni svet
   
  Pregledi:
Prenosimo
Prikazi
Hronika
Ankete
   
 

KOMENTARI

Politički život

 

 

Miloš Jovanović

Garant defetizma na Balkanu

Ako se vojska ne upotrebi kada se državi preti otimanjem dela teritorije i u situaciji kada je narod, više od sto hiljada Srba koji žive u Pokrajini, izložen opasnosti, postavlja se logično pitanje – čemu vojska uopšte služi?

Ministar odbrane Dragan Šutanovac neumorno ponavlja, poslednjih nedelja, kako ne može biti vojne opcije za Kosovo i ističe da nijedan odgovoran političar ne smatra da problem može biti rešen vojnim sredstvima. Svoj stav ministar zasniva na bliskoj prošlosti srpskog naroda koja nam, kako kaže, daje savršene primere da je vojna opcija uvek predstavljala loše rešenje i učinila da budemo zemlja sa najviše izbeglica.

Pitanje je, naravno, koliko je ovakvo tumačenje naše bliske prošlosti tačno. Čini se da bi se lako mogao odbraniti stav po kojem smo postali zemlja sa najviše izbeglica ne zato što smo ratovali, već naprotiv, zato što nismo ratovali. Primeri Republike Srpske Krajine, koja je 1995. godine faktički prepuštena bez borbe ili povlačenja Vojske Jugoslavije sa Kosova i Metohije 1999, pokazuju da su najveći talasi izbeglica bili rezultat ne toliko borbe koliko odustajanja od borbe.

Pacifistička retorika otvara, međutim, mnogo značajnije (barem u ovom trenutku) pitanje od ovog sasvim proizvoljnog i olakog tumačenja bliske istorije na Balkanu. To pitanje glasi: da li stav po kojem srpska vojska neće ratovati za deo teritorije Republike Srbije, stav koji pored ministra odbrane dele i predsednik republike i ministar spoljnih poslova – pomaže ili pak odmaže u borbi za očuvanje Kosova i Metohije u sastavu Srbije?
Prvo što se mora naglasiti u traženju odgovora na ovo pitanje jeste da stav po kojem Vojska Srbije ni u kom slučaju neće biti upotrebljena dodatno učvršćuje činjenicu – takođe javno iznetu – da ćemo se za Kosovo i Metohiju boriti isključivo diplomatskim sredstvima. Ova teza sama po sebi ne bi morala biti sporna. Problem nastaje onda kada se takva teza javno iznese. Naime, odlučiti se na borbu isključivo diplomatskim sredstvima može biti, u određenim ograničavajućim uslovima, legitiman cilj države, ali se isti nikako ne sme obznaniti time što će se nebrojeno puta ponoviti da se vojska, ni u kom slučaju, neće upotrebiti. Na taj način se „seče grana na kojoj se sedi” i pokazuje se nepoznavanje fundamenata međunarodnih odnosa i funkcija oružane sile. General De Gol je u svojim nastojanjima da za Francusku obezbedi snažnu vojnu nuklearnu komponentu, često isticao da ne može biti nezavisne i emancipovane spoljne politike, odnosno efikasne diplomatije bez snažne vojske.

U međunarodnim odnosima vojska i diplomatija čine logički par i bilo bi veoma naivno poverovati da će se odricanjem upotrebe vojske dobiti politički poeni na diplomatskom planu, naročito u igri sa zapadnim zemljama za koje se teško može reći da su u potpunosti posvećene i sazdane na vrednostima pacifizma. Da je oružana sila u funkciji diplomatije i u funkciji odvraćanja neprijatelja i neprijateljskih delovanja, moralo bi biti poznato jednom ministru odbrane kao i svim visokim državnim zvaničnicima. Prenebregnuti tu činjenicu znači ući u elementarnu kontradikciju i umanjiti šanse za postizanje cilja koji smo prethodno označili kao borbu za očuvanje Kosova i Metohije u sastavu Srbije isključivo diplomatskim sredstvima. Drugim rečima, odreći se javno upotrebe vojske znači osetno smanjiti svoj diplomatski potencijal.

Međutim i sama teza po kojoj će Srbija braniti svoj suverenitet i teritorijalni integritet isključivo mirnim sredstvima mogla bi biti problematična. Zašto? Pa prosto rečeno, šta ako država ne uspe da ostvari svoje ciljeve diplomatskim sredstvima? Šta se dešava ako dođe do jednostranog proglašenja a zatim i do jednostranog priznanja nezavisnosti Kosova i Metohije? Konačno, pacifistička retorika zamagljuje i čini nejasnim srpski cilj? Da li je cilj države Srbije da odbrani svoju teritoriju i svoj narod ili je cilj države Srbije da po svaku cenu izbegne rat? Iako legitimni, ovi ciljevi bi isključivali jedan drugog u slučaju jednostranog rešenja.

- Naravno, nisu još iscrpljene sve mogućnosti za postizanje kompromisnog rešenja, ali postoje realne šanse da dođe do pokušaja nametanja „rešenja” Srbiji. U tom slučaju, država ima na raspolaganju čitav niz mera – retorzija ili represalija kojima bi mogla reagovati. Između ostalog, može doći do spuštanja diplomatskih odnosa na niži nivo ili do njihovog prekida sa svim zemljama koje bi priznale eventualnu nezavisnost KiM. Srbija može takođe prekidati i trgovinske odnose sa odgovarajućim zemljama, bojkotovati proizvode koji dolaze iz drugih zemalja, konfiskovati imovinu preduzeća zemalja koje bi priznale nezavisnost KiM, poput slovenačkih, zabraniti rad u Srbiji preduzećima koja posluju na Kosovu i Metohiji, zabraniti ulazak u Srbiju svim stranim fizičkim licima koja su putovala na Kosovo i u svojim dokumentima imaju pečate za Srbiju nepostojeće države ili dokumenta te iste „države”.

Međutim, svi ovi vidovi pritisaka, što neposredni, što posredni, usmereni ka vlastima na KiM ili ka vlastima zemalja koje bi KiM priznale, ne bi bitno promenili tok događaja, a neki bi čak mogli prouzrokovati više štete nego koristi za samu Srbiju. Treba imati u vidu da opisana hipotetička situacija nema ničeg zajedničkog sa situacijom Turske Republike Severnog Kipra, čiju „nezavisnost” osim Turske, nije priznala nijedna država. U slučaju Kosova i Metohije, po samoj logici stvari, određen broj značajnih država priznao bi novonastalu državu.

Problem je u tome što je u suštini takav proces nepovratan. Vremenom bi faktičko stanje na terenu dobilo i pravnu transkripciju i bilo bi teško Srbiji da se kroz dvadeset ili trideset godina opire takvoj situaciji. Jedna od mogućnosti, možda jedina, upravo leži u promeni stanja na terenu u srpsku korist, ili u najmanju ruku očuvanja postojećeg faktičkog stanja, tj. očuvanja srpskih sredina na Kosovu – na severu Kosova, centralnom Kosovu, Kosovskom Pomoravlju i Sirinićkoj župi.

Sprovođenje navedene mogućnosti u delo zahteva direktnu ili indirektnu srpsku vojnu akciju. Naravno, spremnost da se upotrebi vojska nosi, po prirodi stvari i određeni rizik. U toj proceni rizika ne treba međutim zaboraviti na sledeće dve, relativno povoljne, činjenice: kao prvo, SAD su za razliku od 1999. godine kada su izvršile agresiju na SRJ (na čelu NATO-a), zauzete na dva fronta – u Avganistanu i u Iraku. Ovim postojećim krizama treba dodati i problem sa Iranom koji će se teško reštiti diplomatskim sredstvima. S druge strane, za razliku od 1999. godine, Srbiju danas niko ne može predstaviti kao nedemokratsku državu. Legitimitet za bilo kakvu opsežniju operaciju protiv naše zemlje bio bi nepostojeći.

Postoji, međutim, jedan fundamentalniji problem koji nalaže da se u najmanju ruku dobro promisli prethodna teza, po kojoj će se Srbija za Kosovo i Metohiju boriti isključivo mirnim sredstvima i eventualno zameni sledećom koja bi glasila: Srbija će braniti svoj suverenitet i teritorijalni integritet prvenstveno, a ne isključivo, diplomatskim sredstvima. Naime, ako se vojska ne upotrebi kada se državi preti otimanjem dela teritorije i u situaciji kada je narod – više od sto hiljada Srba koji žive u Pokrajini – izložen opasnosti, postavlja se logično pitanje – čemu vojska uopšte služi? Odsustvo akcije u slučaju jednostranog „rešenja” kosovske krize bi prestavljalo negaciju vojske kao institucije a time posredno i same države.

Koliko god se nekom ovo pitanje činilo apstraktno, radi se o krajnje ozbiljnom problemu legitimiteta, odnosno gubljenja legitimiteta jedne države, koji bi imao dalekosežne posledice. Predsednik republike je u pravu kada kaže da je Vojska Srbije garant mira i stabilnosti u regionu. Ali očigledno zaboravlja da samo snažna vojska koja se koristi može biti garant mira i stabilnosti. U suprotnom je ova rečenica samo besmislena fraza. Vojska čija bi očigledno jedina namena postala borba protiv požara i borba protiv elementarnih nepogoda, bila bi sasvim suprotno – faktor nestabilnosti.

Na ovo teorijsko pitanje se nadovezuje jedan sasvim praktičan i realan problem. Naime, kao što je naivno očekivati da će Srbija biti na bilo koji način nagrađena za svoju više nego pomirljivu retoriku, kao što je naivno koristiti floskule poput onih o „uvozu i izvozu bezbednosti” u ozbiljnom govoru ili razgovoru, naivno bi bilo poverovati i da kosovska kriza stavlja tačku na raspad SFRJ. Mnogo verovatnije i tačnije od stava da je kosovska kriza poslednja faza dezintegracije SFRJ bilo bi mišljenje da kosovska kriza predstavlja zapravo prvu fazu dezintegracije Srbije. Situacija i terorizam u Raškoj, postojeće stanje u Preševskoj dolini ili konstruisanje „problema” u Vojvodini i vrlo perfidno afirmisanje „vojvođanskog identiteta”, samo su neke naznake negativnih tokova u Srbiji. „Nepostojanje” vojske može samo doprineti daljem razvoju takvih fenomena.
Kada se sve ovo ima u vidu, izvlačenje pravilnih zaključaka iz date situacije postaje veoma bitno. Na primer, iz činjenice da je vojska Srbije danas relativno oslabljena ne sme se izvlačiti besmislen i pogrešan zaključak da je zbog toga ne treba upotrebljavati. Jedini zaključak koji se mora izvući iz navedene činjenice jeste da se Vojska Srbije mora u najbržem mogućem roku opremiti savremenim materijalno-tehničkim sredstvima i osposobiti za njenu jedinu pravu ulogu – zaštitu države i naroda.

Ovaj jedini pravilan zaključak otvara opet nova pitanja. Kako je moguće da od 2000. godine, s obzirom na bezbednosnu situaciju srpske države, niko nije našao za shodno da Vojsku Srbije opremi savremenim protivavionskim sistemima, protivoklopnim sistemima i svim neophodnim i odgovarajućim sredstvima za odbranu države? Da li je moguće da niko nikada nije razmišljao da jačanje vojnih, tj. odbrambenih mogućnosti zemlje može značajno poboljšati srpske pozicije u vezi sa pregovorima oko Kosova i Metohije, za koje se znalo da će jednog dana početi? Da li je normalno da ministar odbrane jedne zemlje bude najglasniji u isticanju da vojska neće učestvovati u odbrani svoje zemlje? Da li je normalno da predsednik republike veruje da će takav stav doprineti ostvarenju naših ciljeva i da ćemo zbog istog biti nagrađeni? Da li je moguće da niko ne zna za drevno pravilo koje glasi da onaj ko želi mir, treba da se sprema za rat? Već smo istakli da bi u našem slučaju poštovanje ovog pravila samo povećalo mogućnosti da se pitanje Kosova i Metohije zaista reši mirnim putem uz poštovanje teritorijalnog integriteta i suvereniteta Republike Srbije. Za slučaj da se ni to ne pokaže dovoljnim, država bi barem spremnije dočekala nediplomatski rasplet situacije i mogla, shodno odluci koju bi donela, efikasnije da reaguje.

Ipak, kakav odgovor dati na prethodno navedena pitanja? O čemu se ovde radi? O neznanju? Političkom diletantizmu? Neshvatanju prioriteta i nemogućnosti sagledavanja stvari? Banalnoj nezainteresovanosti, ili pak nečemu drugom?
Odgovor bi mogao biti veoma jednostavan: sve u životu ima svoje. Kao što nije realno očekivati da se bez truda i borbe, predanosti i odvažnosti može išta postići, tako nije sigurno da je dovoljno imati nekoliko diploma iz oblasti bezbednosti, dobijenih nakon završenih tronedeljnih kurseva, da bi se uspešno obavljale odgovorne i visoke državne funkcije. Ovaj zaključak opet otvara nova pitanja, poput pitanja kvaliteta naših političkih elita... Definitivno, sve ima svoje.

Autor je istraživač-saradnik u Institutu
za međunarodnu politiku i privredu

 

 

 

 
 
Copyright by NSPM