Boško Jovanović

KOŠTUNICA KOD „POSLEDNjE ŠANSE“

Srbiju na Jovanjdan 2008. očekuju predsednički izbori, koji će, prema mnogim procenama, biti sudbonosni za njenu budućnost. Dakle, ovo nisu samo izbori, već svojevrsni referendum građana o viziji budućnosti. Ovde se ne bira samo između Tadića i Nikolića i njihovih stranaka, već i između izrazito evroatlantske orijentacije prvog, i nečeg što bismo mogli nazvati evroskepticizam s jedne i evroazijsko usmerenje sa druge strane kod drugog predsedničkog kandidata, između „demokratskog“ i “patriotskog“ načela, ali i između dve političke koncepcije u Srbiji u 21. veku.

Na ovim izborima odlučuje se, takođe, između dvostranačkog političkog sistema, koji bi ubuduće činile SRS i DS, i višestranačkog sistema kakav postoji u većini evropskih demokratskih zemalja. Na ovim izborima postojaće i jedna lažna dilema – EU ili Kosovo. Zbog svega nabrojanog, veoma je bitno da građani shvate ozbiljnost trenutka, da preuzmu sudbinu u svoje ruke i da masovno glasaju na predstojećim predsedničkim izborima.

Stiče se utisak da je izbor između evroatlantskog i evroazijskog koncepta spoljne politike jednostavan. Sa NATO-om smo, prilikom agresije na našu zemlju, „usko sarađivali“ i tada smo svi mogli da na sopstvenoj koži osetimo „brigu“ koju gaji prema nama. Međutim, kako je naša politička, ekonomska i medijska elita prozapadno orijentisana – i to često nekritički – izbor i nije tako jednostavan.

Bitna stavka koju prilikom analize buduće spoljne politike treba uzeti i obzir je i odnos SAD i Rusije prema Srbiji i njenim vodećim političarima. Svedoci smo toga kako se Rusija, a kako SAD odnose prema „očuvanju“ teritorijalne celovitosti i suvereniteta naše zemlje. Međutim, prilikom promišljanja modela budućih odnosa sa dve najmoćnije zemlje današnjice neke činjenice treba imati u vidu. Ma koliko se DS i njen predsednik Tadić upinjali da dokažu da se zalažu za evroatlantske integracije i da imaju dobre odnose sa SAD, našeg predsednika nikad zvanično nije primio američki predsednik Džordž Buš. Najviši funkcioneri sa kojima se Tadić susreo su potpredsednik Čejni i državni sekretar Rajs. Čak i da se susreo sa Bušom, to ne bi značilo da Amerika menja politiku prema Srbiji. Sa druge strane, predsednik srpske vlade Vojislav Koštunica više puta se susreo sa predsednikom Rusije Vladimirom Putinom, koji je takođe primio i Tadića. Ipak, Tadiću je Amerika i dalje na prvom mestu. Nažalost, ne samo njemu u Srbiji.

Postoji još jedan bitan detalj. Ako se odlučimo za evroatlantske integracije, čeka nas ulazak u NATO, nakon čega ćemo morati da šaljemo naše vojnike na mnoga krizna žarišta u svetu. Pored toga, prelazak na NATO standarde mnogo košta, što teško može da podnese jedna siromašna i ruinirana ekonomija. Ako se pak odlučimo za „evroazijske integracije“, tj. za partnerske odnose sa neevropskim silama, moći ćemo da plasiramo naše proizvode na ogromna tržišta Kine i Rusije (ali i Indije i arapskog sveta).

Dilema „EU ili Kosovo“ lažna je iz prostog razloga što je sva prilika da Srbija nikad neće ući u EU, ili da se pak to neće desiti u jednom srednjoročnom periodu (desetak godina). Postavlja se pitanje da li je Srbija uopšte potrebna EU pošto već ovde imaju što žele (dominaciju nad političkom sferom, ekonomijom, tržištem, komunikacijama...). Dakle, ili mi nismo njima potrebni, ili pak oni fingiraju da im nismo potrebni da bismo samo mi ispunjavali njihove sve veće zahteve, od kojih je ovaj u vezi sa Kosovom poslednji i najveći.

Isto tako, kod nas preovlađuje mit da ćemo samim ulaskom u EU automatski živeti bolje i lagodnije. Ovakvo naivno očekivanje kreirali su političari koji ovim obećanjima pridobijaju glasače i mediji koji imaju zadatak da obmanjuju domaću javnost ovakvim „vizijama“. Cilj Srbije ne treba da bude samo da se negde „utopi“ ili „uvali“, već da sopstvenim radom i znanjem postane jaka, bogata, stabilna i demokratska. Ništa od ovoga ne zavisi od EU, već od naše želje da Srbiju načinimo takvom. Dakle, ne zemlja Dembelija koju izdržava EU (što ona ni neće, već se samo obećava), nego zemlja radnih i sposobnih ljudi koji samostalno grade i razvijaju svoje društvo na temeljima evropskih vrednosti. Evropski snovi našeg gradskog čoveka često su površni i parazitski.

NARODNjACI SVE VAM JE U ŠACI

Odluka o tome da li krećemo ka dvostranačkom partijskom sistemu ili ka razvijenom višestranačju pre svega zavisi od DSS-a i narodnjačke koalicije. Zašto? Zato što su oni trenutno i u najgoroj i najboljoj poziciji na političkoj sceni Srbije. DSS već duži niz godina pokušava da se profiliše kao stranka „trećeg puta“, ali bez naročitog uspeha . Nisu se profilisali jer su dopustili Tadiću i DS-u da im umereno patriotsko-građanskom retorikom uđu u biračko telo, da im se s vremenom nametnu i da ih učine mlađim partnerom u vladi. Nejasni ciljevi, vrludanje u politici, popuštanje DS-u i medijska slabost doveli su ih dovde.

Pokušalo se sa idejom „vojne neutralnosti“, ali jedna ideja nije dovoljna da se DSS profiliše kao stranka „trećeg puta“, koja može da sarađuje i sa DS-om i SRS-om. Od petooktobarskih promena DSS je pokušavao da se udalji od DS-a, što nije doprinosilo stvaranju stabilne izborne baze DSS-a. Nisu uspeli da se nametnu kao ravnopravni političko-medijski faktor i da uzvrate na vešte i agresivne manevre DS-a.

Politika DSS-a, ma koliko se trudili da izgleda nacionalno, nakon svakog kohabitiranja sa DS-om izgledala je manje nacionalna i manje ubedljiva. Naime, nakon letošnjeg formiranja vlade činilo se da je sve u rukama Tadića i demokrata, koji su se ponovo na vlast vratili u velikom stilu. DSS je pod pritiskom javnosti i Zapada popustio pred ambicioznim zahtevima DS-a i ušao u koaliciju sa strankom koja važi za mondijalističku i ne naročito patriotsku. Takva koalicija nije mogla biti korisna za patriotski imidž DSS-a, a ni za njihovu ambiciju da budu nezavisan „treći put“. Takvo popuštanje Tadiću (prvo je bila iznuđena podrška kao predsedničkom kandidatu) slabilo je poziciju Koštunice i preti mu da u koaliciji sa „Velikim bratom“ bude potpuno marginalizovan. Domaća javnost teže prašta nedostatak autoriteta od manjka patriotizma (osim ako se ne pretera).

DSS-u je pobedom Tadića na predsedničkim izborima 2004, kasnijim popuštanjima i medijskom defanzivom u odnosu na demokrate, što je na kraju kulminiralo vladom u kojoj Tadić dominira, rejting spao na prilično niske grane. Da bi se politička scena uravnotežila i da bi Koštunica povratio ulogu „trećeg puta“, njemu je idealna prilika bila da Nikolić bude predsednik skupštine. Nažalost, taj „treći put“ trajao je samo nekoliko dana, ali dana „koji su potresli Srbiju“. Nikolić je smenjen, a Koštunica je ušao u koaliciju sa Tadićem.

Nakon ovakvog konfuznog i kontroverznog poteza Koštunice, situacija se prividno smirila. Može se reći da se ovim potezom, kojim se vlast u velikoj meri prepušta Tadiću, postavlja pitanje integriteta DSS-a. On u određenoj meri gubi poziciju političkog centra. A sve zato što se prepustio istim koalicionim partnerima (DS-u i G17). Postavlja se pitanje motivacije glasača DSS-a, jer ako se uvek ulazi u koaliciju sa pomenutim strankama, birač s vremenom može da ode ili u pravcu DS-a ili radikala.

Koštuničina stranka je pokušavala da se u novoj vladi profiliše kao stranka kojoj je najviše stalo do Kosova i Metohije, što je koliko plod dubokih uverenja lidera DSS-a, toliko i političke procene da je to jedini način da se ne utope u „novi DOS“. Ovo profilisanje, naravno, ne može da bude uspešno kada koalicioni partner DSS-a, stranka G17 plus, tvrdi da je dilema „Kosovo ili EU“ lažna u trenutku kada „narodnjačka koalicija “ DSS/NS u saopštenju od petka tvrdi da je ova dilema ključna za budućnost Srbije. Slično Dinkiću misli – iako malo drugačije govori – predsednik Tadić i njegovi ljudi.

OD IZBORA TRI OPCIJE

Koliko je dilema „Kosovo ili EU“ bitna za „narodnjačku koaliciju “ vidi se po tome što je podrška DSS/NS Borisu Tadiću na predstojećim predsedničkim izborima uslovljena zajedničkim stavom po pitanju pristupa EU u slučaju da Unija protivpravno prizna nezavisno Kosovo. Pred „narodnjacima“ su tri opcije. Prva je da se podrži DS i Tadić na predsedničkim izborima, što je loše rešenje jer će podržavati stranu za koju su tvrdili da je raspisala izbore kršeći ustavni zakon, koalicioni sporazum i bez konsultacija sa njima. Pored toga, takva žurba pojačava sumnju „narodnjaka“ oko spremnosti da negde u februaru, u slučaju da pobedi Tadić, „omekša svoju poziciju“ oko Kosova (sa i bez „kosovske rezolucije“). A tada bi Koštunici verovatno bilo kasno da se buni i raskida vladu. Zašto bi oni podržali Tadića kad verovatno misle da im njegova pobeda može doneti mnogo veće nevolje nego Nikolićev trijumf. Nije jasno da li će ga, na kraju, ipak podržati, budući da neki u DSS-u, poput Aligrudića, navijaju za tu opciju . Podrška Tadiću dovela bi do daljeg osipanja biračkog tela i još veće marginalizacije „narodnjaka“. Koštunica bi konačno potrošio svoj politički kapital „trećeg puta“.

Druga solucija je da „narodnjačka koalicija“ ima jakog kandidata na predsedničkim izborima. Iako je već jasno da ga nemaju, kada bi podržali, recimo, Velju Ilića – rizikovali bi da ih poistovete sa njihovim rezultatom, ali i da ih demokrate optuže da krše onaj neprihvaćeni „šesti princip“. Slab uspeh potencijalnog zajedničkog kandidata narodnjaka doveo bi da osipanja biračkog tela i marginalizacije na sledećim parlamentarnim izborima, što bi vodilo postojanju dveju ključnih stranaka u Srbiji, tj. dualizmu radikala i demokrata.

Postoji i treća solucija, koja je poslednja šansa da se DSS profiliše kao „treći put“ i na taj način neminovan partner jednoj od partija prilikom formiranja svake buduće vlade, pri čemu bi bili neka vrsta amortizera nerealnim ambicijama bilo SRS-a, bilo DS-a. Ta treća solucija je da se DSS konačno otrgne iz zagrljaja DS-a, dok nije prekasno, i da razmišlja i o političkom dogovoru sa radikalima. Bojkot izbora ili „aktivno ignorisanje“ bili bi posredna podrška Nikoliću. Beskompromisan stav o pitanju “Kosovo ili EU” u skupštini i van nje ne bi dao prevelikog prostora DS-u da se lako „provuče“, čime bi sebi omogućili veći manevarski prostor.

Do izbora za predsednika Srbije narodnjaci imaju šansu da se pozicioniraju kao oni kojima je zaista stalo do Kosova (ali ne samo do Kosova). Ovo je poslednja prilika za DSS da se „osamostali“ i da ponovo bude „treći put“ na političkoj sceni Srbije. Tako bi “narodnjaci” pokazali javnosti Srbije da su nešto posebno u političkom životu i da su oni ti koji stabilizuju političku scenu, da oni spajaju i mire zavađene polove. Ako se ne odvoje od DS-a, rizikuju da se potpuno marginalizuju u vladi kojom dominira DS, da se njihovo biračko telo rascepi i ode u pravcu političkih polova.

Ako se situacija ne promeni i pobedi Tadić, Koštunici preti opasnost da postane „privezak“ kod moćnih demokrata koji imaju podršku sveta i domaćih medija. Ukoliko bi tada pokušali nešto samostalno, mogli bi da izađu iz vlade i da se raspišu novi izbori, nakon kojih u novoj vladi možda i ne bi bilo mesta za DSS. Čak je hipotetički moguća i neka buduća „vlada čistog demokratskog kapaciteta“ (DS, G17, LDP), kako su je nazivali analitičari bliski DS-u. Ko zna, možda čak i uz podršku socijalista.

Iz tog razloga je, radi političke stabilnosti krhke „vajmarske demokratije“ u Srbiji, korisna treća snaga. Da li će to biti „narodnjaci“ ili ne, zavisi pre svega od njih. Naročito od toga kako budu postavili stvari u skupštini i koga budu podržali ili „ne podržali“ na izborima. Ko što neko reče – “od njih zavisi“ sudbina Srbije u narednom periodu.

???????? ?? 24. ???????? 2007. ??????, ???. 7.