Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi
Debate:
Kosovo i Metohija
Srbija i Crna Gora
Srbija i NATO
Srbija među ustavima
Crkva i politika
Kuda ide Srbija?
Svet nakon 11. septembra
Istina i pomirenje na ex-YU prostoru
   
  Komentari:
Politički život
Kolumne Đ. Vukadinovića i S. Antonića
Kulturna politika
Ekonomska politika
Polemike
BiH - deset godina posle Dejtona
Savremeni svet
   
  Pregledi:
Prenosimo
Prikazi
Hronika
Ankete
   
 

KOMENTARI

Savremeni svet

 

 

Vojin Joksimović

PAKISTAN: JOŠ JEDAN NEUSPEH SPOLJNE POLITIKE SAD

Posle fijaska u Iraku, vođenja beskonačnog rata u Avganistanu, stvaranja pomame zbog nuklearnih ambicija Irana, gubitka Rusije kao partnera, politike na Balkanu koja srlja u propast, teroriste koji je napao brod „Koul“ a sada slobodno šeta po Jemenu i vanrednog stanja u Gruziji, pojavio se još jedan veliki neuspeh spoljne politike – haos u Pakistanu. To je zemlja koja poseduje šezdesetak nuklearnih bojevih glava, dve provincije joj kontrolišu Al Kaida i talibani, i gde Osama bin Laden uživa u podršci više od polovine žitelja.

Haos u Pakistanu: pretnja islamizmom

Predsednik Pervez Mušaraf uveo je vanredno stanje u Pakistanu i sebi dao ogromnu moć: poslao je vojsku na ulice; policija ispaljuje suzavac i tuče advokate koji protestuju; u pritvoru drži na hiljade sudija, advokata, humanitarnih radnika i političke protivnike, a naročito pristalice bivših premijera Navaza Šarifa i Benazir Buto; novinama i elektronskim medijima zabranjuje da objave mišljenja koja se njemu ne dopadaju; smenio je sedmoricu sudija Ustavnog suda koji misle svojom glavom, u koje spada i vrhovni sudija Mohamed Čaudri, a suspendovao je i ustav. Nekoliko uhapšenih je optuženo za izdaju jer su držali govore uperene protiv Mušarafa ili delili letke protiv njega. Mušaraf se pozvao na sve lošiju bezbednosnu situaciju usred pobune islamista. Policija je, međutim, privela advokate odevene u karakteristična crna odela i uštirkane bele košulje. Advokati su tako u Pakistanu postali teroristi! Ovo se desilo nekoliko dana pre nego što je Vrhovni sud trebalo da odluči da li je njegov ponovni izbor na predsedničku funkciju zakonit. Vrhovni sudija je sada u kućnom pritvoru, okružen paravojnim jedinicama. Kao krajnje sredstvo Mušaraf koristi islamiste kao pretnju dok mu je prava meta Vrhovni sud, baš kao što Mubarak u Egiptu koristi Muslimansko bratstvo ne bi li se pred Zapadom pokazao kao jedini bezbedni izbor.

Prema rečima državnog sekretara Kondolize Rajs, Vašington nije konsultovan, a ona je samo „razočarana njegovom odlukom“. Predsednik Buš, samozvani branilac slobode i predvodnik borbe protiv tiranije u svetu, izrazio je nadu da će Mušaraf „ponovo uspostaviti demokratiju čim bude mogao.“ SAD žele demokratiju u Pakistanu, kako je rekao Buš, „a istovremeno želimo da nastavimo saradnju sa Mušarafom kako bismo se izborili sa tim teroristima i ekstremistima.“ Sekretar za odbranu Robert Gejts želi da nastavi sa vojnom pomoći jer ne želi da prekida saradnju sa Pakistanom „u borbi protiv Al Kaide i ostalih militarista.“ Kao da su advokati ti ostali militaristi! Američka izaslanica En Peterson rekla je Mušarafu da su njegove mere „neodmerene“. Zaključak je da su SAD nasele na Mušarafov trik. Tokom posete francuskog predsednika Nikole Sarkozija, Buš je u telefonskom razgovoru sa Mušarafom postao izričitiji: „SAD žele da se izbori održe kada su i predviđeni, i hoću da skineš uniformu.“ Izgleda da ovo deluje – Mušaraf je najavio da će se pakistanski parlamentarni izbori održati sredinom februara.

Diktator Mušaraf: burna prošlost Pakistana

General Mušaraf preuzeo je predsedničku funkciju u državnom udaru pre osam godina i od tada stalno obećava demokratiju. Ovo mu je drugi državni udar. Tokom ogoljene diktature u zemlji nije bilo mesta za istaknute opozicione vođe. Bivši premijeri Navaz Šarif i Benazir Buto morali su da žive u izgnanstvu. U proteklih šezdeset godina, generali su u Pakistanu vladali trideset dve. U intervalima između njihove vlasti bilo je dvadeset premijera, uključujući Butovu i Šarifa. Mušaraf je 1999. zbacio i potom deportovao u Saudijsku Arabiju vođu Pakistanske muslimanske lige Šarifa, koji je pokušao da se vrati prošlog meseca.

Benazir Buto, ćerka Zulfikara Alija Butoa, bivšeg premijera koji je obešen 1977. dočekana je uz dva samoubilačka bombaška napada u kome je stradalo 145 žrtava vesele povorke koja je u Karačiju 18. oktobra proslavljala njen povratak. Imala je sreće da preživi. Vratila se pošto je uz pomoć SAD-a sa Mušarafom postigla sporazum o povratku, u koji je spadala i amnestija od optužbi za korupciju podignutih protiv nje. Sporazum je verovatno podrazumevao i garancije da izbori neće biti namešteni kako bi njena Pakistanska narodna partija izgubila, što je Mušaraf ranije već uradio. Mušrafov odani saveznik je pakistanska Muslimanska liga, predvođena Čodrijem Šudžatom Huseinom, koji je izjavio da je sama Butova terorista i da joj je 18. oktobra bio cilj da pridobije naklonost.

Kako se onda SAD mogu osloniti na duboko disfunkcionalnu zemlju kao što je Pakistan da im bude ključni partner u Centralnoj Aziji? General Zija ul Hak je za to pripremio teren krajem sedamdesetih godina XX veka.

General Ul Hak izigrao SAD

Zavisnost od Pakistana nije počela 11. septembra. Pošto je 1977. zbacio i obesio oca Benazir Buto, general Muhamed Zija Ul Hak je uspostavio diktaturu i objavio kako želi da u Pakistanu ustanovi „pravi islamski poredak“. Nametnuo je stroga islamska pravila i izjavio da „u islamu nema uslova za izbore zapadnog tipa.“ Podržala ga je stranka koju je osnovao Maulana Abu ala Maududi, Džamat-e-Islami , nadahnuto idejama Pakistanskog muslimanskog bratstva. Maududi se u svojoj knjizi Džihad u islamu zalagao za lenjinistički revolucionarni pristup islamističkoj politici. Izigrao je SAD i uspeo da ih ubedi da Pakistanu de facto prepuste vođenje politike u Centralnoj Aziji. Partija Džamat-e-Islami bila je prirodan saveznik saudijskih vehabija.

Ul Hakov cilj bio je da iskoristi snagu SAD-a kako bi stvorio novo Mogulsko carstvo koje bi se protezalo od Pakistana do sovjetskih republika u centralnoj Aziji. Nekadašnje Mogulsko carstvo (1526-1857) obuhvatalo je veći deo indijskog potkontinenta i delove Avganistana. U središtu te politike bio je Avganistan, uz Pakistan koji je bio rešen da uspostavi poslušnu vladu u Kabulu. Islamiste je na borbe protiv Sovjeta u Avganistanu podsticao Ul Hak – kako domaće islamiste poput Gulbudina Hekmatjara ili Abduraba Asula Sajafa, tako i „uvozne“ Arape kao što je Osama bin Laden, a istovremeno je ubeđivao Vašington u to da su mudžahedini najbolje rešenje za pobedu nad Sovjetima tokom rata 1980-89 koji su SAD protiv njih vodile preko Avganistana. Sedamdeset procenata fondova SAD-a i Saudijske Arabije u iznosima od više milijardi dolara otišlo je ultraislamističkim antiameričkim partijama u Avganistanu. Podsticao je medrese uz granicu Avganistana i Pakistana da služe kao regrutni centri. Saudijsko-pakistanski kompleks je stvorio Al Kaidu, avganistanske Arape i talibane.

Ul Hak je ovlastio jedan pakistanski program da razvije mogućnosti za nuklearno naoružanje. Vašington je namerno zažmurio pred tim programom kako bi se podstakao džihad u Avganistanu. Ul Hakova politika svodila se na sledeće: prevariti Indiju, nasamariti SAD, širiti islamizam, razviti islamsku bombu i raširiti tehnologiju nuklearnog oružja.

Mušaraf: još jedan velemajstor manipulacije nad SAD

Mušaraf je još jedan pakistanski general-diktator koji je nasamario SAD. Posle Saudijske Arabije, Pakistan je odigrao najbitniju ulogu u događajima od 11. septembra. Komisija za 11. septembar previdela je tu činjenicu. I pored toga, Pakistan je postao najvažniji partner SAD-a u ratu protiv terorizma i glavni saveznik koji nije iz NATO-a, uprkos tome što su kreatori politike SAD-a bili potpuno svesni činjenice da je Pakistan u središtu najgorih islamističkih mreža u svetu – izvoznik terorizma u Kašmir i tvorac talibana u Avganistanu. Mušaraf je u Vašingtonu imao kraljevski tretman i prvi je azijski lider koji je pozvan u Kemp Dejvid uz obećanu pomoć od tri milijarde dolara. Procenjuje se da trenutna pomoć Pakistanu iznosi deset milijardi dolara, ne računajući prikrivenu pomoć, koja se procenjuje na pet milijardi. Većina ovog novca otišla je pakistanskoj vojsci. A smanjeni su i dugovi Pakistana. Za uzvrat, pakistanske vlasti su uhapsile oko pet stotina ljudi osumnjičenih da pripadaju Al Kaidi i talibanima.

Pakistan je 1. marta 2003. uhapsio Halida Šeika Muhameda, glavnog organizatora događaja od 11. septembra, nekoliko sati pre nego što će objaviti da Pakistan neće podržati Rezoluciju UN-a koja dopušta rat u Iraku. Marta 2002. zarobljen je Abu Zubeida, šef operacija Al Kaide, i to za vreme debate o spoljnoj pomoći Pakistanu i isporuci borbenih lovaca F-16 koja se vodila u američkom Kongresu. Uhapšeni su i Jaser Džaziri, Ramzi Binalšib i Abu Faradž Libi, za koje se tvrdi da pripadaju novoj, trećoj Al Kaidi, u trenutku kada su SAD odlučile da isporuku kontingenta aviona F-16 uslove pravom američkih agenata da ispitaju Abdula Kadira Kana, tvorca islamske bombe.

Američki kontrateroristički analitičari su u dokumentu pod naslovom Al Kaida u boljoj poziciji da napadne Zapad zaključili da je Al Kaida povratila operativnu sposobnost na nivo kakav nije viđen pre 11. septembra. Al Kaidina mreža uspela je da se pregrupiše duž avganistansko-pakistanske granice u tzv. plemenskim oblastima pod federalnom upravom, uprkos šestogodišnjem bombardovanju, ratu i drugim taktikama koje su imale za cilj da je iskorene. Mušaraf je sa ovim plemenima čak i sklopio sporazum, koji izgleda kao kaputulacija pred talibanima i Al Kaidom. Pošto je ovaj sporazum propao, zbog napada na crvenu džamiju Lal Maskid, islamistički pobunjenici ostvarili su niz pobeda protiv tzv. pograničnih snaga, koje su regrutovane među lokalnim stanovništvom, a broje oko 80.000 ljudi. Krajem oktobra islamisti su zarobili desetak pripadnika pograničnih snaga i time se hvalili zapadnim novinarima. U avgustu se 250 vojnika pograničnih snaga predalo bez borbe.

Kako piše Los Anđeles Tajms, u opremu pograničnih snaga spada tek nešto više od „sandala i puške repetirke“ dok se suočavaju sa borcima Al Kaide i talibana naroružanim jurišnim puškama i bacačima granata. Ova neravnoteža u naoružanju doprinela je današnjoj moći Al Kaide na tom području. Džon Kringen, koji je na čelu uprave za analize CIA, svedočio je u Kongresu: „Čini se da su se lepo zaklonili. Primećujemo da se sve više obučavaju, da ima više novca, komunikacije i da postaju sve aktivniji.“ Ogromna većina novca vojne pomoći SAD-a od više milijardi dolara potrošena je na teško naoružanje, avione i opremu koja je podesnija za konvencionalni rat protiv Indije. Kao posledica toga, pogranične snage ne primaju gotovo nikakvu pomoć od SAD-a.

Povrh toga, Mušaraf se izvukao po pitanju širenja nuklearnog naoružanja, iako je to bitan problem. S druge strane, Iran je postao glavna nuklearna pretnja uprkos tome što generalni direktor Međunarodne agencije za atomsku energiju Mohamed El Baradej tvrdi da Iran samo želi da jednog dana postane „država koja praktično poseduje nuklearno naoružanj“, kao Japan, dok je Pakistan izgradio arsenal od šezdesetak nuklearnih glava.

Dejvid Olbrajt, direktor Instituta za nauku i međunarodnu bezbednost iz Vašingtona, izrazio je zabrinutost zbog pakistanskog nuklearnog arsenala rečima: „Ukoliko se nestabilnost nastavi, Mušaraf će imati manje mogućnosti da sprovodi strogu kontrolu. Pakistan je sklon odavanju tajni. Iz njega su procurile bitne informacije o nuklearnom oružju. Takva je priroda sistema.“ Olbrajt je očigledno govorio o nelegalnoj mreži Abdula Kadira Kana, koji definitivno zaslužuje titulu velemajstora u širenju nuklearnog oružja. Mušaraf je pomilovao Kana i nije dozvolio da ga ispituju američke vlasti.

Analiza isplativosti

Koristeći elementarni pristup analize isplativosti politike vođene u Pakistanu od 11. septembra do sada, znamo da je utrošeno preko petnaest milijardi dolara, dok je korist naizgled nejasna i nesrazmerna sa utroškom. Posle šest godina navodnog rata protiv islamista, Bin Ladenova popularnost nadilazi 50%, dok je Al Kaida bezbedna u Pakistanu i odande efikasno deluje.

 

 

 

 
 
Copyright by NSPM