Milovan Jauković

Spoljna politika SR Jugoslavije i Srbije nekad i sad

Diplomata jedne zemlje koja spada među stare članice Evropske unije požalio mi se, istina u neformalnom razgovoru, na nedavnom prijemu, što su srpski novinari "nasankali" nemačkog ambasadora Andreasa Cobela. Podsetio sam ga da je ambasador znao da su na sastanak Foruma za međunarodne odnose pozvani i novinari i primetio da je, ipak, kao diplomata morao da vodi računa šta javno priča. Usledio je gotovo ljutit odgovor: "Ma šta nas briga šta misli srpska javnost"!

Ako bi neko pomislio da je takav nediplomatski izliv iskrenosti sumnjiva premisa za neko pouzdanije uopštavanje o današnjem imidžu Srbije u svetu, onda ozbiljno greši. Kolegama Andreasa Cobela ili američkog i britanskog ambasadora u Srbiji u nekim drugim zemljama verovatno ne bi palo na pamet da svojim ponašajem i nastupima pređu granicu uobičajene diplomatske aktivnosti i da uđu u sferu direktnog mešanja u unutrašnje stvari zemlje domaćina. Što se to događa u Srbiji, ne baš tako retko, simptom je, nažalost, njenog međunarodnog položaja i ugleda, ali i haotičnih unutrašnjepolitičkih zbivanja.
Potvrđuje to vrlo ubedljivo i celokupna atmosfera koja okružuje određivanje konačnog statusa Kosova. I pored demokratskih promena i rušenja režima koji je najodgovorniji za zaoštravanje kosovskog problema, u očima najuticajnih članova međunarodne zajednice i dobrog dela sveta i dalje je vrlo živa slika o krivici Beograda u kosovskoj krizi. Biće sigurno dosta onih koji će reći da su takav imidž Srbije i odnos prema njoj posledica dugogodišnje besomučne demonizacije Srba i Srbije. U tome ima, čini se, poprilične doze istine, ali valjalo bi se, međutim, i prisetiti gde leže glavni uzroci tog fenomena.

SAMI NA GLOBUSU

U vreme nastajanja lista Danas, Srbija i tadašnja SR Jugoslavija nikad u svojoj istoriji nisu bile tako same samcite na globusu, bez ijednog ozbiljnijeg ili uticajnijeg saveznika. Režim, politička elita i nacionalistička inteligencija obitovali su u svom virtuelnom svetu, ne pokazujući ni najmanju spremnost da savladaju azbuku uvažavanja realnosti i globalnih odnosa koji su ih okruživali.
Ako se spoljna politika jedne zemlje definiše kao strategija nastupa na svetskoj pozornici, čije okvire određuju unutrašnje potrebe i interesi jedne države ili nacije, uz uvažavanje odnosa i realnosti globalnog ambijenta, onda se spoljna politika Srbije i Jugoslavije nije mogla podvesti pod ovakvu defeniciju. Naprotiv, režim je živeo u pravom spoljnopolitičkom mamurluku. Ne samo što je ta politika počivala na pogrešnim premisama, okrenuta naglavačke, već je služila isključivo interesima jedne partije, tačnije jednog uskog sloja ljudi i njegovih istomišljenika.
Padom Berlinskog zida i raspadom bivšeg Sovjetskog Saveza, međunarodni sistem bezbednosti i politike zasnovane na bipolarnoj podeli sveta prestao je da postoji, a time i jasno i pouzdano definisani principi ponašanja utemeljeni na Povelji UN. Kreatori srpsko-jugoslovenske spoljne politike nisu bili spremni, ili nisu želeli da se suoče sa ireverzibilnim promenama u Evropi i svetu i da u okviru tih tokova pronađu mesto za realizaciju nacionalnog, državnog političkog i ekonomskog interesa Jugoslavije i Srbije. "Umesto integracije u moderne evropske trendove, narodu je servirana paranoja i skliznuće u mračnjaštvo, u plemensko shvatanje politike kao ideoligije krvi i tla", piše istoričar Andrej Mitrović.
Naslonjen na nacionalističku šizofreniju, srpsko-jugoslovenski politički i društveni establišment nije bio u stanju da shvati ključne događaje tog doba i protumači ih na pravi način. U sopstvenom slučaju, da je okončanjem hladnog rata Jugoslavija prestala da bude strateški važno podučje, a da ju je odsustvo nuklearnog oružja na njenoj teritoriji pretvorilo geopolitički u još beznačajniju.

KOBNE ZABLUDE

Profesor Vojin Dimitrijivić napisaće kasnije u "Silaženju s uma" da su se "srpske vođe sa srpskom nacionalnom inteligencijom uzdali u to da srpski narod odavno ima dokazano državnotvorno svojstvo, da Srbija kao država ima neprekidan međunarodni kontinuitet od 19. veka, i da je bila pobednica u dva svetska rata. Iz toga sledi uverenje da su Srbi omiljeni u čitavom svetu i da imaju prijatelje u svim društvima izuzev onih koji su im tradicionalni neprijatelji" (Austrija, Nemačka).
Avaj, pogrešna strategija proizašla iz takvih duboko pogrešnih istorijskih zabluda i fiksacija imala je za cilj da ubedi svet da prihvati tezu po kojoj "Srbi imaju pravo kao narod da zaposedaju teritorije koje su oni sami ili njihove vođe smatrale srpskim (istorijski ili po procentu stanovništva). Pravo na samoopredeljenje uključivalo je i pravo na menjanje ranijih republičkih granica", napisao je Dimitrijević.
Na drugoj strani, carovala je pomračena svest koja nije razumela da je Srbija relativno mala i zato slab geopolitički faktor da bi mogla svoju volju da nameće susedima, a kamoli Evropskoj uniji, SAD ili NATO. Ispuštena je iz vida notorna istina da je sila dopušteno sredstvo u svetskim odnosima samo supersilama. Ispostaviće se to kao kobna i katastrofalno neodgovorna državnička pustolovina, koja će doneti narodima ovih prostora neizmerna stradanja i patnje, ogromna materijalna razaranja, na hiljada žrtava, i neravnopravni rat sa najmoćnijim silama današnjice i njihovom vojno-političkom alijansom.
U srži takvog poimanja sveta ležali su Srbija fiksirana kao velika nacija, krilatice o srpskom narodu kao nebeskom, izabranom, najstarijem, i neurotično-ksenofobična teza o svetskoj zaveri protiv Srba. U operativnu upotrebu uvedena je manihejska podela sveta na dobro i zlo. Zapad postaje imperija zla, od potencijalnih prijatelja prave se neprijatelji, a imperativni model ponašanja inaćenje sa svetom i patrijarhalno ignorisanje civilizacijskih i demokratskih tekovina. Nepravedni novi svetski poredak (a koji je to, pak, bio pravedan), što primenjuje dvostruke standarde prema nekim narodima, posebno srpskom, tumači se kao sredstvo novog porobljavanja sveta od strane jedine preostale supersile, a globalizacija i mondijalizacija izjednačuju se sa pukim kolonijalizmom. Srbija se, pak, proglašava centrom univerzuma, nukleusom i novog istorijskog otpora takvim tendencijama

IDEJE PANSLAVIZMA

Ovaj koncept koji je odisao krajnje pojednostavljenim i kontradiktornim zaključcima i formulacijama uokvirivala je ideja sveslovenske integracije, odnosno panslavizama, jer spas za Slovene leži u ujedinjenju pošto Zapad priprema progone slovenskih naroda. Ivica Dačić, tada u svojstvu portparola SPS, reći će da "velike sile vekovima mrze Srbe i sprovode etničko ćišćenje Srba", dok će glavni ideolog pomenutog istorijskog otpora Mirjana Marković proreći da će Amerika uskoro postati zemlja proleterska i uspon levice "kojoj pripada 21. vek".
Srpsko-jugoslovenska spoljna politika slepo se pridržavala ovih aksioma, koji su počivali na realnim temeljima koliko i obećanja o švedskom standardu, brzim prugama, evropolisima, kineskim četvrtima i obnovi zemlje s osloncem na sopstvene snage. Zato nije čudilo što je svaka karta izvučena iz spoljnopolitičkog špila i bačena na globalni sto odavala poteze "pacera" koji samo još više "platka" sam sebe. Spoljna politika je upravo stoga jurila za repom sopstvenih zabluda i samoobmana, lutala od jednog istorijskog ćorsokaka do drugog, od svrstavanja na stranu ruskih pučista 1991, prijateljstva sa Jeljcinovim protivnicima, preko konfederacije sa Grčkom, saveza sa Rusijom i Belorusijom, do Rambujea i rata protiv NATO.

IZMENJENI SVET

Kao rečita ilustracija tvrdoglavog odbijanja da se razume i prihvati izmenjeni svet moglo je da posluži i uporno oslanjanje na izanđale spoljopolitičke floskule o nemešanju u unutrašnje stvari, poštovanja suverentiteta kao svetog pisma i ranopravnosti u međunarodnim odnosima. Ni bolno porazna iskustva kroz koje je prolazio narod sa ovih prostora, ni sramni diplomatski potezi, ni razrušena zemlja nisu, na nesreću, doneli istorijsko nužno otrežnjenje od tog mamurluka.
U tom kontekstu valjalo bi se prisetiti jedne od verovatno najsveobuhvatnijih ocena uzroka spoljnopolitčkog i svakog drugog debakla tadašnje SR Jugoslavije u poslednjoj deceniji prošlog veka, koju je izrekao pokojni Ilija Đukić, ambasador, ministar spoljnih poslova u vladi Milana Panića i član Foruma za međunarodne odnose Evropskog pokreta Srbije. "U ciklusu od Kosova do Kosova, najveća greška koju je u svojoj spoljnoj politici učinio tadašnji režim jeste uvlačenje sopstvene zemlje i njenog prostora u predmet nadmetanja velikih sila, svejedno koja ti je od njih prijatelj, a koja neprijatelj. To nijedan ozbiljni političar, a kamoli državnik neće sebi dozvoliti, ili će preduzeti sve da spreči tako nešto. Politikom koja je vođena, politikom arogancije i ignorisanja realnosti, politikom gde je dominirala volja za moć, želja za vladanjem i odbijanjem promena upravo je to učinjeno. Što smo u najnovijem periodu istorije bili i ostali predmet nadmetanja velikih sila, rezultat je dugo hvaljenje veštine kreatora ovog režima da igra na protivurečnost velikih sila" - izjavio je Đukić.
Ni nakon prevrata od 5. oktobra 2000, spoljna politika se nije mogla pohvaliti promišljenim nastupom i strategijom. Njena ograničenja proizlazila su iz odsustva konsenzusa o nacionalnim i državnim prioritetima i interesima unutar vladajućeg DOS i širim segmentima društva i nasleđenim opterećenjima iz prošlosti u vidu nedefinisanih granica, Kosova, (ne)saradnje sa Haškim tribunalom odnosa sa Crnom Gorom koja je paralelno sprovodila sopstvenu spoljnu politiku. Početni uspesi manifestovani u povratku Srbije i SR Jugoslavije u međunarodne institucije i organizacije bili su ponajviše rezultat inercije petooktobarske euforije, pre negoli promišljenog delovanja i strategije.

NOVE GREŠKE

Srbi su posle petog oktobra poverovali da su rušenjem Miloševića izbrisani svi njhovi nesporazumi sa svetom. I tadašnja politička elita upala je u sličnu zamku, verujući da će raskid sa Miloševićevim velikosrpstvom i zločinima imati dejstvo bogojavljenske vodice. Medeni mesec sa međunarodnom zajednicom kratko je, međutim, potrajao. Stiglo je vreme za ispostavljanje cehova. I upravo u toj ravni ispostavilo se da je suštinski problem i dalje često srpsko nedovoljno razumevanje međunarodnih odnosa i spoljne politike.

Na prvom mestu, nova politička elita napravila je i početničku spoljnopolitičku grešku. Razumljiva je bila prioritetna orijentacija da se Srbija vrati u Evropu kojoj prirodno i pripada, ali nije bilo mudro vidljivo okretanje leđa, recimo, Rusiji i Kini, ili potpuno odbacivanje svakog povezivanja sa nedovoljno razvijenim afričkim i azijskim zemljama, jer to, navodno, ne priliči pravim Evropljanima. Iz te greške upalo se u drugu. Srbija će se njih ad hok prisetiti kad na red dođe određivanje statusa Kosova, a samo će vreme pokazati nije li takva politika još jednom stavila zemlju i njen prostor između čekića i nakovnja nadmetanja velikih sila.

Srbiji nije pošlo za rukom ni da povrati kredibilitet u odnosima sa međunarodnom zajednicom. Iako je saradnja sa Haškim tribunalom, tačnije izručenje Ratka Mladića bilo i ostalo alfa i omega srpskog poslovanja sa svetom, prethodne tri vlade nisu uspele da reše to goruće pitanje od kojeg zavisi dalja sudbina zemlje - pridruživanje EU i budućnost Kosova. Time su na pozornicu ponovo isplivale sumnje da je Srbija zaista spremna da konačno stavi tačku na prošlost. To je, uostalom, i razlog što su pregovori sa EU o stabilizaciji i pridruživanju prekinuti već više od godinu dana.
Konačno, Srbiju i njenu spoljnu politiku sputava i odsustvo stvarne izvesnosti da je put reformi, evroatlantskih integracija i pridruživanja EU nepovratan. U toj sferi i dalje preovlađuje ambivalentan i deklarativan odnos bez neophodnog konsenzusa za taj proces. Zato prijem u Partnerstvo za mir nije uspeh srpske spoljne politike, kako se to često ističe, već pre rezultat nekih drugih interesa.
Na potezu je sada i četvrta demokratski izabrana vlada.

antrfile:

Čaj od hemendeksa

Novu srpsku diplomatiju pratile su i porođajne muke. Nakon političkog zaokreta 2000. bilo je nužno da dođu novi ljudi koji će lojalno tumačiti novu politku, tako da nije bilo moguće oslanjati se samo na profesionalne diplomate. Nažalost, u srpskoj diplomatiji nije uvek funkcionisao osnovni princip da se odrede ciljevi, pa se prema tome i biraju odgovarajuće ličnosti. Umesto toga birala se prvo ličnost, pa onda tražilo mesto, pri čemu su šefovi diplomatskih predstavništava uglavnom zastupali političke opcije stranaka koje su ih poslale u inostranstvo.
Kakvih je sve bilo ambasadora indirektno svedoči svojevremeni apel Rasima Ljajića "da svi budu zaštićeni od pijanih ambasadora koji maltretiraju kelnere po skupim hotelima u inostranstvu, insistirajući da popiju čaj od hemendeksa, odbijajući pri tome kao neuverljiv predlog kelnera da ipak probaju čaj od hibiskusa".