Tanja Janković

TERORIZAM DOLAZI SA JUGA

Komandanti i bivši pripadnici tzv. Oslobodilačke vojske Preševa, Medveđe i Bujanovca, iako su danas istaknuti političari, narodni poslanici i „humanitarci“, i dalje imaju svoj san koji se zove „Istočno Kosovo“ i nadaju se da će doći dan kada će ga i ostvariti.

U junu ove godine više desetina okupljenih Albanaca iz Bujanovca i Preševa, ali i sa čitavog Kosova i Metohije i dijaspore, okupilo se u centru Velikog Trnovca kako bi obeležili šest godina od pogibije komandanta Lešija, krojača iz Velikog Trnovca i jednog od vođa Oslobodilačke vojske Preševa, Bujanovca i Medveđe.

Ridvan Ćazimi, po vokaciji krojač i vlasnik radionice za izradu i popravku odeće, koji je posle nekoliko mučkih napada policiju, dobio čin kapetana i stavio se na čelo jednog od najekstremnijih ogranaka tzv. Oslobodilačke vojske Preševa, Medveđe i Bujanovca, poginuo je u sukobu sa srpskom policijom boreći se za ostvarenje sna većine Albanaca sa Juga Srbije – da žive u Istočnom Kosovo ili barem Preševskoj dolini.

Sve je počelo okončanjem sukoba na Kosovu i Metohiji, Rezolucijom 1244 i Vojnotehničkim sporazumom iz Kumanova od 9. juna 1999. godine. Duž administrativne linije između Srbije i Kosova uspostavljena je Kopnena zona bezbednosti, široka pet kilometara i duga 402 kilometra. U tom pojasu nije se smela nalaziti jugoslovenska vojska, a bezbednost je kontrolisala policija. Slabo naoružana i nedovoljno spremna, vidno iscrpljena i demotivisana srpska policija je dopustila da tu zonu okupiraju grupe albanskih gerilaca.

Nekolicina bivših komandanata tada već zvanično rasformirane OVK, iskoristilo je situaciju i uz pomoć veterana i iskusnih boraca Oslobodilačke vojske Kosova formirali su novu terorističku organizaciju koju su nazvali “Oslobodilačka vojska Preševa, Medveđe i Bujanovca“. Politički savet Oslobodičake vojske Preševa, Medveđe i Bujanovca je formiran 23. marta 2000. godine u Gnjilanu, na tripartitnom sastanku kome su prisustvovali komandanti OVPMB Hašim Tači i američki izaslanik Kristofer Del. Zadatak PS OVPMB je bio da stavi pod "civilnu kontrolu" OVPMB, ali se Savet najviše angažovao na traženju autonomije za Preševsku dolinu.

Komandant ove gerile, Šefćet Musliju, rođen je pre 39 godina u bujanovačkom selu Končulj, gde se nalazio i glavni štab OV PMB. Iz pacifističke bezbrižnosti, koju mu je pružala njegova auto-limarska radionica, vođen željom da „pomogne ugroženim sunarodnicima“, Musliju se krajem devedesetih priključuje jedinicama OVK. Na Kosovu boravi do okončanja NATO bombardovanja, kada se iz „nostalgično-patriotskih poriva“ vraća u rodni kraj. Na čelo „vojske“ ga, po njegovim rečima, postavljaju njegov "narod i saborci". Po potpisivanju sporazuma o demilitarizaciji OV PMB i ulasku Združenih snaga bezbednosti u Kopnenu zonu ovaj čovek živeo je u nekoj vrsti poluilegale i samovoljne izolacije i najviše vremena provodio u Gnjilanu i Končulju. Nekoliko puta hapšen je od strane UNMIK policije u Gnjilanu, ali bi uvek posle par dana bivao puštan na slobodu usled nedostatka dokaza. UNMIK nikada zvanično nije saopštio razloge Muslijevijih hapšenja, ali ni brzih puštanja iz zatvora, mada albanski izvori sa Kosova i Metohije kažu da je razlog svađa Muslijua i nekih američkih zvaničnika na Kosovu, kojima se ovaj, ljut što su mu u odsudnom trenutku uskratili podršku, obratio tonom za koju oktavu višim nego što podrazumeva „diplomatska korespondencija“. Kada je poslednji put uhapšen, Musliju je osuđen na višegodišnju robiju i kaznu danas izdržava u zloglasnom zatvoru „Istok“.

Vojno-formacijski, tri do četiri hiljade naoružanih pripadnika OV PMB pokrivalo je tri operativne zone: Čarsku, Preševsku (Karadačku) i Končuljsku (Bujanovačku).

Komandant Čarske zone bio je Muhamed Džemaili, zvani Rebeli, Preševske (Karadačke) Mustafa Šaćiri-Špetim, koji je ujedno bio i zamenik komandanta OV PMB, dok je glavni na potezu Končulj - Bujanovac bio Sami Hadžiju.
Njegovo prijateljstvo sa Šefćetom datira sa Kosova, gde su se zajedno, kao pripadnici OVK borili protiv srpskih snaga. Po izbijanju sukoba na jugu Srbije, Hadžiju pristiže u pomoć svom ratnom drugu, i postaje njegova "desna ruka" i "čovek od poverenja", uglavnom zadužen za odnose sa medijima. Po okončanju svoje misije, tačnije 21. maja 2001. godine kada je potpisano primirje, vratio se kući na Kosovo, mirnom porodičnom životu.

Osim što je bio komandant Operativne grupe Čar, Muhamet Džemaili, među saborcima poznatiji kao Rebeli, imao je, u hijerarhiji OV PMB, još jednu odgovornu dužnost: bio je komandant Štaba ove vojske. Pod njegovim patronatom bila su sela zapadno od Bujanovca, uz samu administrativnu liniju sa Kosmetom. Njegova vojnička karijera počela je 1998. godine na Kosovu, gde je bio vođa jednog odreda specijalnih jedinica OVK u Đakovici. Za vreme trajanja sukoba na jugu Srbije važio je za najradikalnijeg eksponenta OV PMB čiji su se vojnici poslednji demobilisali i povukli sa položaja. Posle amnestiranja i povratka u „civilni život“ ovaj osvedočeni zlikovac čija je „Čarska grupa“ odgovorna za ubistvo nekoliko policajaca na brdu Sveti Ilija iznad Vranja postao je „pacifista“ i danas je predsednik mesne zajednice u rodnom Muhovcu, selu više Bujanovca. Međutim, to nije njegova jedina društveno-politička aktivnost. Narodni je tribun Partije za demokratsko ujedinjenje Albanaca (PDUA) u Skupštini Opštine Bujanovac. Jedino on i Špetim, od svih pripadnika OV PMB nisu, potpisivanjem mirovnog sporazuma, obuhvaćeni grupnom amnestijom. Država ih je pomilovala nešto kasnije.

Mustafa Šaćiri Špetim bio je vođa Karadačke operativne zone i zamenik komandanta albanske gerile na jugu Srbije. U njegov delokrug rada spadala su preševska sela na tromeđi Srbije, Makedonije i Kosova. Rođen je 1967. godine, u Oraovici kod Preševa. Pre izbijanja oružanih sukoba u regionu, izvesno vreme provodi u inostranstvu. Ostavlja pečalbu da bi se priključio OVK, kao i većina njegovih saboraca sa vrha hijerarhijske skale unutar albanske južno srpske gerile. Uoči potpisivanja primirja, grupa kojom komanduje, sastavljena, po njegovim rečima od "oko 1.800 boraca sa i bez oružja" ulazi u jednodnevni sukob sa državnim oružanim snagama u njegovom rodnom selu. Nakon objave da je ovo selo pod komandom Združenih snaga bezbednosti, odlazi na Kosovo, tačnije u Gnjilane, gde, iako je amnestiran, živi i dan danas. Interesantno je da od tada niti jednom nije pohodio rodno selo.

Oslobodilačka vojska Preševa, Medveđe i Bujanovca sastojala se od šest brigada, počev od 111. do 116. Jedan od najkrvavijih napada iza kojeg je stajala ova teroristička grupacija bila eksplozija bombe u autobusu u Gračanici kada je 12 ljudi izgubilo živote. Napadi su sprovođeni i protiv onih albanskih političara koji se nisu slagali sa njihovom krvavom politikom. Jedna od prvih žrtava bio je potpredsednik ogranka Socijalističke partije Srbije u Bujanovcu, Albanac Zemail Mustafi koji je ubijen od strane OVPMB, kao primer i pretnja kako će proći svi oni koji ne žele ne samo da sarađuju, već i da se regrutuju i bore u Preševskoj dolini. Kada je 21. novembra 2000. godine, posle masakra nad trojicom srpskih policajaca, Zona kopnene bezbednosti pala u ruke ekstremnih Albanaca, Šefket Musliju se stavio na njihovo čelo. Neki vojni izvori kažu da je tada, pod njegovom komandom, bilo između četiri i pet hiljada uniformisanih i naoružanih Albanaca. Komanda mu je, tih pet-šest meseci, bila u rodnom Končulju, gde se sastajao sa više zvaničnika različitih međunarodnih organizacija. Istovremeno, snage Kfora gotovo da i nisu čuvale administrativnu liniju, pa su se albanski ekstremisti nesmetano šetali između Srbije i Kosova, odakle su dovlačili i velike količine oružja. Procenjuje se da je nekoliko hiljada boraca podeljeno u nekoliko često suprotstavljenih, grupa. Međutim, sve su imale zajednički zadatak: napad na patrole i punktove srpske policije. Veliki Trnovac, Lučani, Končulj, Dobrosin, Muhovac, Breznica itd. bila su jaka uporišta albanskih ekstremista na jugu Srbije. Uniforme, procedure i taktike OVPMB-a su bile gotovo identične terorističkoj organizaciji OVK na Kosovu i Metohiji . Iako su Albanci očekivali da će se ponoviti „kosovski scenario“, sa promenom vlasti u Beogradu promenio se i odnos međunarodne zajednice prema albanskim ekstremistima. Komandanti tzv. OVPMB sve su ozbiljnije upozoravani da se neće tolerisati njihov banditizam i da će se, ako napadi ne prestanu, dozvoliti povratak jugoslovenske vojske u Kopnenu zonu bezbednosti. Međutim, oni su nastavili sa gerilskim napadima na civilno stanovništvo i za par meseci koliko je trajala opsada juga Srbije počinili najmonstruoznije zločine. Želeli su da uplaše lokalno stanovništvo, vlast u Beogradu, međunarodnu zajednicu...

Imali su dobro spremljen plan i nakon prvih mesec dana sukoba sve je izgledalo kao da će im plan i uspeti. OVPMB je na početku sukoba bila veoma jaka, i uživala je veliku podršku političkih moćnika sa Kosova, jednog dela međunarodne zajednice i lokalnih političara. Oni su zahtevali da sednu za pregovarački sto zajedno sa predstavnicima međunarodne zajednice i vlastima u Beogradu, želeli su da budu treća strana pregovora i da nastupe kao ravnopravni činilac u njima. Zvanični Beograd je jasno stavio do znanja i stao iza odluke da se sa teroristima i ekstremistima ne ide na bilo kakve pregovore. Albanski politički lideri i predstavnici pravdali su to obrazloženjem da je situacija takva da trenutno na području na kome živi 20.000 ljudi, red i mir održavaju upravo naoružani ljudi, oni su realnost i svako ko je zainteresovan, ne samo da pregovara, nego i da rešava probleme, mora u pregovore uključiti predstavnike onih snaga koje su relevantne na ovim prostorima.

Jedno je bilo gotovo sigurno, ono što su radili ti „naoružani ljudi“ – kako je insistirao da ih zovu gospodin Riza Haljimi predsednik opštine Preševo – na području od Bujanovca do makedonske granice, u kopnenoj zoni bezbednosti, bio je terorizam.

Kada su primetili da situacija izmiče kontroli, NATO je dozvolio Jugoslovenskoj vojsci da se vrati u kopnenu zonu bezbednosti 24. maja 2001 . godine. Ulazilo se postepeno u svaku od zona uz prisustvo međunarodnih posmatrača, srpskih zvaničnika i združenih snaga bezbednosti (pripadnika vojske i policije), na administrativnoj liniji naša vojska se sretala sa KFOR-om koji je zvanično vraćao deo teritorije pod nadležnost srpske vojske i policije. Sam ulazak u kopnenu zonu protekao je bez većih incidenata. Jedini incident zabeležen je prilikom ulaska u poslednju zonu u kojoj se nalazio i čuveni Veliki Trnovac. Ovo albansko selo poznato je po tome što je i u mirnodopskim uslovima bilo nepristupačno i nedostupno ne samo srpskim građanima već i policiji. Srbi nisu nikada smeli da ulaze i kreću se po Velikom Trnovcu. Na Interpolovoj karti ovo selo ubeleženo je kao tačka u kojoj se nalaze brojne laboratorije za proizvodnji narkotika, posebno heroina, a u toku oružanog sukoba na jugu čitavo selo je bilo u uniformama. Nisu se davali do poslednjeg trenutka, pružali su otpor ne poštujući naređenje srpskih vlasti i odluku međunarodne zajednice i tom prilikom ubijen je kapetan Leši. Njegova pogibija uznemirila je civilno stanovništvo isto koliko i pripadnike OVPMB-a, koji su se nakon toga povukli u selo Oraovica i tri dana držali selo pod opsadom i otvarali vatru na policiju. Četvrtog dana srpska policija uspela je da zauzme selo i natera Albance da polože oružje. Proces ulaska združenih snaga bezbednosti u Kopnenu zonu bezbednosti time je završen.

Međunarodna zajednica je tada još jednom dala teroristima priliku da predaju oružje i prođu nekažnjeno zbog krvavih zločina koje su počinili. Preko 450 članova terorističke organizacije OVPMB su iskoristili priliku da im svi zločini budu oprošteni, pa čak i komandant organizacije Šefket Musliju.

Mirovni proces nastavio je da se sprovodi, društvo se gradilo na novim osnovama, a pripadnici OVPMB-a su nakon prestanka oružanih konflikata pretvoreni u promotere političkih procesa i rešavanja otvorenih problema u „Preševskoj dolini“. Oni su postali istaknuti članovi i funkcioneri vodećih partija sa juga Srbije i ostali povezani preko svojih stranaka sa svojim „duhovnim ocima“ sa Kosova i Metohije.

Jonuz Musliju, lider PDP i danas sa ponosom ističe svoje veze sa liderima kosovskih Albanaca. Uzimajući u obzir da je Musliju bio aktivan u zvanično rasformiranoj OVPMB, kao i činjenicu da su bivša OVK, ali i Kosovski zaštitini korpus (KZK) imali veliki uticaj na formiranje OVPMB, lako je zaključiti sa kime je lider PDP u vezi. Shodno činjenici da „interesna zona“ Ramuša Haradinaja dopire i do tzv. operativne zone „Karadak“, kao i to, da je bivši komandant 6. opertivne zone KZK sa sedištem u Gnjilanu bio Rustem Mustafa Remi, kome je Musliju svojevremeno bio pomoćnik, logično je izvesti zaključak da je bivši član Glavnog štaba OVPMB a sada lider PDP, u dobrim odnosima i sa sa Haradinajem i njegovom Alijansom za budućnost Kosova (ABK), ali i sa Remijem, koji se trenutno nalazi na funkciji potpredsednika Tačijeve DPK.

Sa Ramušem Haradinajem i njegovom ABK, kao i sa Rustemom Mustafom Remijem, svakako možemo povezati i lidera NPA Orhana Redžepija, po istom principu kao i Muslijua. Naime, za vreme oružanih sukoba na jugu Srbije, Redžepi je takođe bio aktivni pripadnik OVPMB, koji i danas uživa veliki ugled među njenim pripadnicima iz tzv. operativne zone „Preševo“. Inače, NPA Orhana Redžepija je najmlađa politička partija na jugu Srbije, koja je formirana kao posledica sukoba na relaciji Redžepi – Musliju. Redžepi je bio šef ogranka Muslijuove PDP u Preševu, kada je zbog ulaska njenog lidera u Koordinaciono telo, ali i drugih sukoba praktično otcepio ceo ogranak PDP i od njega formirao novu stranku.

Pored partija postoje i dva udruženja koja okupljaju bivše pripadnike OVPMB i čiji su osnovni zadaci da vode brigu o njima, bore se za njihova prava, ali i da ih ''drže na oku'' i budu u pripravnosti da ih pozovu ukoliko to zatreba.

Oba udruženja koja funkcionišu u Preševu i Bujanovcu, u direktnoj su vezi sa Udruženjima veterana OVK na Kosovu. U svojim programima ali i političkim aktivnostima, sve partije koje pripadaju albanskom političkom bloku na jugu Srbije, bez izuzetaka, pozivaju se na Referendum iz 1992. godine, čiji rezultat ističu kao glavni cilj kojem teže i čije ostvarenje predstavlja nacionalni interes Albanaca. To znači da se pored teritorijalne i političke autonomije ''Preševske doline'', posebno zagovara ideja ponovnog ujedinjenja sa Kosovom, jer je po Albancima ''Preševska dolina'' nasilno oduzeta Kosovu i pripojena Srbiji, dok je sa druge strane južni deo Srbije (Leposavić, Lešak, Sočanica i dr.) u cilju poboljšanja etničke strukture pokrajne, takođe nasilno otcepljen, ali od Srbije i pripojen Kosovu.