Bogdan Ivanišević

Šešelj i podstrekavanje, II

Moj tekst-komentar članka Nikole Malbaškog osporavao je njegovu tvrdnju da su navodi o podstrekavanju, iz haške optužnice protiv Vojislava Šešelja, krajnje neubedljivi. U komentaru sam pomenuo za Šešelja nezgodne slučajeve (iz optužnice) poput Hrtkovaca i Zvornika, kao i stavove o podstrekavanju iz dosadašnjih Tribunalovih presuda, koji Šešelju ne ide na ruku. Sada Malbaški svoje neprijateljstvo proširuje na Žalbeno veću Haškog tribunala, jer upravo na osnovu stavova tog veća – zauzetih u presudama Kordić-Čerkez i Brđanin – optužnica protiv Šešelja dobija na uverljivosti. Malbaški, dakle, stavove Žalbenog veća proglašava „arbitrarnim pa i protivpravnim“.

U Žalbenom veću koje je odlučivalo u predmetima Kordić-Čerkez i Brđanin , sedeli su i Teodor Meron, Fausto Pokar, Mohamed Šahabudin ..., vodeća imena u svetu prava decenijama pre no što su imenovani u Žalbeno veće Tribunala. Posetioci NSMP vebsajta slobodni su da se priklone autoritetu njihovom, ili autoritetu Nikole Malbaškog. Malbaški će, naravno, nastaviti da veruje da u Žalbenom veću Tribunala sede pravnici koji protivpravno tumače pravo, zato što ga ne poznaju, ili zato što su deo zavere protiv srpskog naroda, ili ko će ga već znati zašto. Nisam siguran, međutim, da će mu to biti dovoljno da odagna bojazan da, s obzirom na stavove Žalbenog veća, haškoTužilaštvo u predmetu Šešelj možda ipak ima solidan slučaj u rukama.

Evo zašto Malbaški ima razloga za nespokoj. U prvom tekstu osporavao je da je Šešelj podstrekvao na zločine, i tu tvrdnju je bazirao na tri stvari: (1) na tome da se Š e š elj nije obra ć ao odre đ enim ili odredivim izvr š iocima , (2) da nije imao “ prethodni umi š ljaj ”, i (3) da su po č injeni zlo č ini izvr š eni “ u znatno kasnijem vremenskom periodu ” u odnosu na period kada je Šešelj držao zapaljive govore. U reakciji na tekst Malbaškog, pokazao sam – pozivajući se na optužnicu – da se Šešelj obraćao određenim ili odredivim izvršiocima i da su, prema optužnici, zločini u Hrtkovcima i Zvorniku počinjeni u kratkom periodu nakon Šešeljevih govora. Malbaški ove očigledne stvari više ne osporava – a i kako bi mogao? Tako mu otpadaju argumenti (1) i (3).

Što se tiče argumenta (2), o umišljaju, iz paragrafa koji Malbaški u svom odgovoru posvećuje tom pitanju teško je razumeti šta tačno želi da kaže, ali izgleda da je to sledeće: Šešelj nije stvarno hteo da se Hrvati i Muslimani proteruju ili da se protiv njih čine drugi zločini, nije čak bio ni saglasan sa takvim ishodom. Nije kod Šešelja, dakle, bilo umišljaja. On je samo „nehatno iznosio govor mržnje u žaru političke agitacije“. Malo se, emocionalan i neproračunat kakav jeste, zaneo, pa je pozivao na proterivanje, ali nije stvarno tako mislio. Hm, nisam siguran da čak i „najširoj javnosti“ ovakva odbrana Šešelja deluje ubedljivo. U najmanju ruku, ako Malbaški ovako nešto kategorički tvrdi pre no što su strane iznele ijedan dokaz u postupku, ko će mu verovati da se bavi (objektivnom) „analizom“ – pompezan termin kojim tri puta krsti svoj prvi tekst, u odgovoru na moju reakciju.

Osim dveju presuda Haškog tribunala (Kordić-Čerkez i Brđanin), u tekstu sam se pozvao i na jednu presudu Nirnberškog tribunala (Štrajher), kao i na presudu Međunarodnog suda za Ruandu u predmetu Nahimana. Te sam slučajeve pomenuo da bih, baveći se argumentom Malbaškog br. 1 (o određenosti podsticanih lica), pokazao da optuženi mogu biti osuđeni čak i ako su se – kao Štrajher i optuženi u Ruandi – obraćali najširem auditorijumu. Ovo je bio jedan od argumenata kojim sam osporavao tvrdnju Malbaškog da Šešelj ne može biti podstrekač jer se navodno nije obraćao određenim ili odredivim izvršiocima. Malbaški, u odgovoru na moj tekst, ne spori moj kontra-argument ni relevantnost presuda Štrajher i Nahimana u tom kontekstu.

Umesto toga, Malbaški preusmerava raspravu, utoliko što osporava relevantnost presuda Štrajher i Nahimana u jednom drugom kontekstu, a ne u onom u kom sam te presude pominjao. Malbaški sada otvara pitanje eksplicitnosti u poruci podstrekača, pa kaže da su Julius Štrajher i osuđeni u predmetu Nahimana direktno pozivali na izvršenje zločina, a Šešelj to navodno nije činio. On se samo bavio „propagandnom agitacijom“, u kojoj nije bilo podstrekavanja na zločin. Dakle, Malbaški bi želeo da poverujemo da, i ako je Šešelj pozivao na proterivanje Hrvata iz Hrtkovaca ili Muslimana iz Zvornika, to još uvek nije predstavljalo podstrekavanje na proterivanje. Nego se samo radilo o „propagandnoj agitaciji“. Možda Malbaški zaista razume tu finu distinkciju, ali ne verujem da će je bilo ko van kruga fanatičnih srpskih nacionalista razumeti.

Malbaški, štaviše, izbegava da se na konkretan način osvrne na Šešeljeve reči koje je, prema optužnici, izgovorio u Hrtkovcima, Zvorniku, ili Vukovaru. Umesto toga, on Šešeljeve govore ilustruje, u poslednjem paragrafu, hipotetičkim primerima nekih drugih govornika, u mirnodopskom kontekstu, a ne primerima Šešeljevog pozivanja na zločin, u ratnom kontekstu u kom glave lako padaju a pripadnici drugih nacija se neretko proteruju. Tako u tekstovima Malbaškog čitalac neće saznati da je (prema optužnici) Šešelj u Hrtkovcima pozvao na proterivanje Hrvata i čitao spisak onih koji treba da se isele u Hrvatsku (Malbaški izostavlja poslednji deo, „koji treba da se isele u Hrvatsku“), da je u Malom Zvorniku rekao „draga braćo četnici, naročito vi sa druge strne Drine, očistićemo Bosnu od pogani i pokazaćemo im put na istok, gde pripadaju“, i da je u Vukovaru rekao da „nijedan ustaša ne sme živ napustiti Vukovar“. Umesto toga, Malbaški daje primere, tobože analogne, u kojima „predsednik kućnog saveta harangira protiv parkiranja kola na travnjaku u dvorištu na kome se igraju deca“, ili „neoliberalni političar u svojim javnim nastupima širi govor mržnje prema penzionerima, kao parazitskom, pasivnom delu populacije koja samo opterećuje budžet“. Ovo je isuviše apsurdno da bi zasluživalo komentar.

Najšira (domaća) javnost autoritet je na koji se Malbaški u svojim vratolomnim pravnim analizama oslanja. Ocenjujući hašku optužnicu protiv Šešelja neubedljivom, on, uz neimenovane pravnike, priziva i „najširu javnost“. E, sad, moguće je da veći deo srpske javnosti u ovom slučaju drži Šešeljevu stranu (Malbaški, međutim, daje mašti na volju kada piše da i oni koji su „neprijateljski nastrojeni prema Šešelju“ imaju „nepodeljen“ stav da je optužnica „više nego bleda“). Ali stav većine nema nikakvog značaja za ocenu optužnice. Koji deo te javnosti je pročitao optužnicu? Pola procenta? Jedan procenat? Kakva je težina ocene onih 99 odsto koji optužnicu nisu pročitali, nemaju stručne kvalifikacije koje bi njihovo mišljenje učinilo pravno merodavnim, i već 15 godina su svakodnevno bombardovani tekstovima protiv Haškog tribunala? Kao istorijski i politički fenomen, njihova ocena optužnice protiv Šešelja možda jeste zanimljiva. Kao argument u ozbiljnoj raspravi o optužnici, ocena najšire javnosti savršeno je nebitna, na isti način na koji je za pravnu ocenu nedavne oslobađajuće presude Miroslavu Radiću (predmet Ovčara) nebitna unisona osuda te odluke od strane jednako „objektivne“ hrvatske javnosti.

Malbaški protestvuje što sam ga u tekstu označio kao nekoga ko je genocid u Srebrenici proglasio mitom. Ali već u sledećoj rečenici kaže, opet, da ono što se u Srebrenici desilo nije genocid („...ne odgovara pravnim definicijama genocida ustanovljenog međunarodnim konvencijama“). Njegov se argument, dakle, može ovako sažeti: to što mi se prebacuje da osporavam genocid nije osnovano, iako ja zaista osporavam genocid. Možda za Malbaškog ovakav argument ima nekog smisla, ali ja ne uspevam da ga prepoznam.

Uzgred rečeno, ne postoje, kako to Malbaški tvrdi, „pravne definicije genocida“ (u pluralu), već samo jedna definicija, iz Konvencije o genocidu (1948). Na osnovu te definicije, ne samo Haški tribunal već i Međunarodni sud pravde ustanovili su da ono što se u Srebrenici desilo predstavlja u pravnom smislu genocid. Međunarodnom sudu pravde čak ni ovdašnji nacionalisti ne osporavaju stručnost i objektivnost. Ne sumnjam, međutim, da Malbaški ima već neka izvanredno proniciljiva zapažanja, psihološka ili politička, kojima može da objasni zašto su vodeći svetski pravnici, uključujući one iz Međunarodnog suda pravde, kvalifikovali genocid u Srebernici kao – genocid.

[4. decembar 2007.]