Stjuart Hol

The West and the Rest

(uvodni deo)

Gde je i šta je „Zapad“?!

Ovo pitanje je kopkalo Kristifora Kolumba i ostalo je zagonetno do danas. Mnoga društva u naše vreme teže da postanu „zapadna“ – barem u smislu dostizanja zapadnog životnog standarda. Ali u Kolumbovo vreme, krajem XV veka, ići na Zapad bilo je važno uglavnom jer se verovalo da je to najbliža ruta do basnoslovnog bogatstva Istoka. Iako je Kolumbu trebalo da bude jasno da Novi svet koji je otkrio nije bio Istok, on nikad nije prestao da veruje da on to jeste i čak je začinio svoje izveštaje neobičnim iskazima: na svom četvrtom putovanju on je i dalje tvrdio da je blizu kineskog grada Kinsija (Quinsay), današnjeg Hangčoua (Hangchow), gde je živeo Veliki kan, i da se verovatno približava izvoru četiri rajske reke! Naše ideje o „Istoku“ i „Zapadu“ nikad nisu bile oslobođene mita i fantazije i one čak do danas nisu prevashodno ideje o mestu i geografiji.

Moramo se poslužiti stenografskim generalizacijama, poput „Zapad“ i „zapadni“, ali ne smemo zaboraviti da one predstavljaju veoma složene ideje i da nemaju jednostavno i jedinstveno značenje. Može izgledati na prvi pogled da se te reči odnose na geografiju i lokaciju. Iste reči, međutim, upotrebljavamo i kada ukazujemo na tip društva, nivo razvoja i slično. Istina je da ono što nazivamo „Zapadom“, u ovom drugom smislu, najpre nastalo u zapadnoj Evropi. Ali Zapad nije više samo u Evropi i nije čitava Evropa na „Zapadu“. Istoričar Džon Roberts je primetio kako su „Evropljani dugo bili nesigurni u to gde se Evropa na istoku „završava“. Na zapadu i na jugu, more predstavlja sjajan međaš... ali na istoku se pruža nedogledna ravnica i horizont se sablasno prostire u daljinu“. (J. M. Roberts, The Triumph of The West , 1985, str. 149). Istočna Evropa ne pripada (još uvek ne? nikad nije?) u pravom smislu „Zapadu“, dok severna Amerika, koja nije u Evropi, definitivno spada u „Zapad“. U današnje vreme, tehnološki gledano, Japan je „zapadni“, mada je na našoj mentalnoj mapi krajna tačka „Istoka“. Poređenja radi, većina Latinske Amerike, koja se nalazi na zapadnoj hemisferi, ekonomski pripada Trećem svetu, bori se – bez velikog uspeha – da sustigne „Zapad“. Po čemu su tačno ta različita društva „istočna“ i „zapadna“? Izvesno je da je „Zapad“ mnogo više ideja nego što je to činjenica geografije.

„Zapad“ nije geografski nego istorijski konstrukt. Pod „zapadnim“ društvom obično podrazumevamo tip društva koje je razvijeno, industrijalizovano, urbanizovano, kapitalističko, sekularno i moderno. Takva društva nastaju u naročitom istorijskom periodu – tokom XVI veka, grubo uzevši, nakon zalaska srednjeg veka i sloma feudalizma. Ona su bila rezultat specifičnog niza istorijskih procesa – ekonomskih, političkih, društvenih i kulturnih. Za svako društvo danas, bez obzira gde se nalazi na geografskoj karti, koje deli ove karakteristike, može se reći da pripada „Zapadu“; značenje tog pojma u izvesnom smislu je identično pojmu „moderan“.

Ako je „Zapad“ ideja, koncept, kako je taj jezik, ideja o „Zapadu“ nastala i koje su mu posledice? Šta mislimo pod tim kad ga nazivamo konceptom ? Može se zapaziti da ta ideja ili koncept „Zapada“ funkcioniše na sledeće načine:

Prvo – dopušta nam da karakterišemo i klasifikujemo društva u različite kategorije – tj. „zapadne“ i „nezapadne“. To je oruđe kojim se misli. On pokreće izvesnu strukturu misli i znanja.

Drugo – on je slika, ili grupa slika. Koncept sažima brojne različite karakteristike u jednu sliku. Izaziva u oku našeg uma – reprezentuje na verbalnom i vizuelnom jeziku – složenu sliku o tome kakva su različita društva, kulture, narodi i mesta. Funkcioniše kao deo jezika, deo „sistema reprezentacije“. (Kažem „sistem“ jer ne stoji sam za sebe, nego deluje u sprezi sa drugim slikama i idejama s kojima čini niz: na primer, „zapadni“ = urban = razvijen, ili „nezapadni“ = neindustrijski = ruralan = poljoprivredan = nerazvijen).

Treće – pruža standard ili poredbeni model. Dopušta nam da poredimo do koje su mere različita društva slična ili do koje se mere razlikuju. Za nezapadna društva se otuda može reći da su „blizu“ ili „daleko“ ili da „sustižu“ Zapad. On pomaže u objašnjenju razlike (difference).

Četvrto – koncept pruža kriterijume evaluacije spram kojih se rangiraju druga društva i oko kojeg se skupljaju moćna pozitivna i negativna osećanja. (Na primer: „Zapad“ = razvijen = dobar = poželjan, ili „nezapad“ = nerazvijen = loš = nepoželjan). Koncept produkuje izvesnu vrstu znanja o predmetu i izvestan stav prema njemu. Ukratko, koncept funkcioniše kao ideologija.

Znamo da je sam Zapad nastao izvesnim istorijskim procesima koji deluju na specifičnim mestima u jedinstvenim (i možda neponovljivim) istorijskim okolnostima. Jasno je i da moramo misliti o ideji „Zapada“ kao da je nastala na sličan način. Ta dva aspekta su u stvari duboko povezana, mada pitanje – kako su tačno povezana, jeste jedno od velikih zagonetki sociologije. Ne možemo ovde da se pozabavimo tim starim sociološkim sporom oko toga šta je prvo nastalo: ideja „Zapada“ ili zapadna društva. Ono što možemo reći jeste da se koncept i jezik „Zapada“ kristalizovao onda kada su ta društva nastala. Izvesno je, ipak, da ideja o „Zapadu“ nije prosto reflektovala već uspostavljeno zapadno društvo – ona je pre bila suštinska za samo njegovo formiranje.

Pošto je nastala, ideja o „Zapadu“ je postala zauzvrat produktivna. Imala je realne posledice: omogućila je ljudima da znaju ili govore o izvesnim pojavama na određene načine. Ona je produkovala znanje. Postala je kako organizujući činilac u sistemu globalnih odnosa moći tako i organizujući koncept ili termin u čitavom načinu mišljenja i govora.

Osnovna namera ovog poglavlja jeste analiza formiranja naročitog obrasca mišljenja i jezika, „sistema reprezentacije“, koji ima koncepte „Zapada“ i „ostatka“ u svom središtu. Pojava ideje „Zapada“ bila je ključna za prosvetiteljsvo (o čemu se naširoko raspravljalo u pogl. 1) koje je u srži bila evropska pojava. Evropsko društvo, smatralo se, jeste najnapredniji tip društva na zemlji, evropski čovek (sic) vrhunac ljudskog razvoja. Ono je tretiralo Zapad kao rezultat sila koje su u velikoj meri interne evropskoj istoriji i njenom formiranju.

U ovom poglavlju tvrdimo, međutim, da je uspon Zapada i globalna priča. Kako Roberts primećuje, „ono što nazivamo „modernom“ istorijom može se definisati kao „pohod približavanja“ dobu kojim dominira Zapad“. (Roberts, ibid., 41). The West and the Rest su postali lice i naličje istog novčića. Ono što je sad svaka od njih, i šta znače pojmovi koje koristimo da ih opišemo, zavisi od odnosa koji su među njima davno uspostavljeni. Takozvana jedinstvenost (uniqueness) Zapada je delimično nastala evropskim kontaktom i samoupoređivanjem sa drugim, nezapadnim društvima (the Rest ), veoma različitim od evropskog modela po svojoj istorijama, ekologijama, razvojnim obrascima i kulturama. Razlika između tih drugih društava i kultura sa zapada bila je standard spram kog je dostignuće Zapada mereno. Upravo u kontekstu ovih odnosa je ideja „Zapada“ poprimila oblik i značenje.

Značaj tako viđene razlike razumljiv je samo po sebi. Neki savremeni teoretičari jezika su tvrdili da značenje uvek zavisi od odnosa koji postoje između različitih pojmova ili reči unutar sistema značenja (v. pogl. 5). Prema njima, znamo šta „noć“ znači jer je zapravo različita od njene suprotnosti – dana. Francuski lingvista koji je najviše uticao na ovaj pristup značenju, Ferdinand de Sosir (Ferdinand de Saussure, 1875-1912), tvrdio je da reči „noć“ i „dan“ sami po sebi ne znače ništa; razlika između „noći“ i „dana“ je ona koja omogućuje tim rečima da nose značenje (ili označavaju).

Na isti način, mnogi psiholozi i psihoanalitičari tvrde da deca najpre uče da misle o sebi kao odvojenim i jedinstvenim „jastvima“ prepoznavajući svoje odvajanje – svoju razliku – od drugih (prevashodno, naravno, od majke). Analogno tome, nacionalne kulture stiču svoj jak osećaj identiteta upoređivanjem sa drugim kulturama. Otuda se zapadno poimanje sebe – svog identiteta – formira ne samo internim procesima koji su postepeno uobličili zapadne evropske zemlje u određen tip društva, nego takođe kroz evropsko osećanje, poimanje razlike u odnosu na druge svetove – onako kako se reprezentovao u odnosu sa tim „drugima“. U stvarnosti, razlike često neosetno prelaze jedne u drugu, zamućuju se (kada tačno „noć“ postaje „dan“? Kada se tačno prestaje „biti Englez“ i počinje „biti Škot“?) Ali, da bi uopšte funkcionisale, izgleda da potrebujemo jasne, pozitivne koncepte od kojih su mnogi međusobno oštro polarizovani. Takve „binarne opozicije“ (kako se u pogl. 5 tvrdi) čini se da su fundamentalne za svaki lingvistički i simbolički sistem i za produkciju samog značenja.

Ovo poglavlje se bavi ulogom koju je igrao „ostatak“ u formiranju ideje „Zapada“ i „zapadnog“ vlastitog osećanja identiteta.

U određenom trenutku su sudbine onih, vekovima odvojenih i različitih svetova, neki bi rekli – fatalno, upregnute u isti istorijski vremenski okvir. Postali su povezani elementi u istom diskursu , ili načinu govora. Oni su postali različiti delovi jednog globalnog društvenog, ekonomskog i kultrurnog sistema, jedan međuzavistan svet, jedan jezik.

Na ovom mestu želim da upozorim. Da bih izneo posebnost ovog „West and the Rest“ diskursa, morao sam da budem selektivan i da simplifikujem reprezentaciju Zapada. Termini kao „Zapad“ i „ostatak“ su istorijski i lingvistički konstrukti čija se značenja menjaju tokom vremena. Još važnije, postoje mnogi različiti diskursi, ili načini na koji Zapad govori o drugim kulturama i reprezentuje ih. Neki, poput „The West and the Rest“ diskursa, bili su izuzetno zapadno-centrirani, ili evrocentrični. Drugi, međutim, o kojima nemam vremena da govorim ovde, bili su mnogo više kulturno relativistički. Izabrao sam da se fokusiram na ono što zovem diskursom „Zapada i ostatka“ jer je to postao veoma uobičajen i uticajan diskurs, koji je doprineo oblikovanju javne percepcije i stavova sve do savremenog doba.

Druge kvalifikacije se tiču samog pojma „Zapada“, koji omogućuje da se Zapad vidi kao ujedinjen i homogen – kao u suštini jedno mesto, sa jednim pogledom na druge kulture i jednim načinom govorenja o njima. Naravno, to nije istina. Zapad je uvek sadržavao mnoge interne razlike – između različitih nacija, između Istočne i Zapadne Evrope, između germanskog severa i latinskih južnih kultura, između nordijskih, iberijskih i mediteranskih naroda itd. Stavovi na Zapadu o drugim kulturama su varirali u velikoj meri, oni se i dalje međusobno razlikuju, poput, britanskih, španskih, francuskih i nemačkih.

Važno je prisetiti se da je Zapad, kao što tretira neevropske kulture kao drugačije i inferiorne, imao vlastite „druge“. Zapadni Evropljani su često posmatrali istočne Evropljane kao „varvarske“ i diljem Zapada, zapadne žene su bili prezentovane kao inferiorne u odnosu na zapadne muškarce. Jevreji, naročito, iako bliski zapadnim religioznim tradicijama, neprestano su bili isključivani i ostrakizovani.

U pitanju je ista nužna simplifikacija i u slučaju upućivanja na ostatak (rest). Ovaj pojam takođe pokriva enormne istorijske kulturne i ekonomske razlike – na primer između Bliskog istoka, Dalekog istoka, Afrike, Latinske Amerike, urođeničke Severne Amerike i Australazije. Njime mogu podjednako da se obuhvate prosta društva nekih severnoameričkih Indijanaca i razvijene civilizacije Kine, Egipta ili Islama.

Moraju se imati na umu ove ekstenzivne razlike pri izučavanju analize diskursa Zapada i ostatka. Možemo se, međutim, poslužiti tom simplifikacijom da bismo uputili na diskurs. Jer simplifikacija je upravo ono što taj diskurs sam čini. On reprezentuje ono što je u stvari veoma različito (različite evropske kulture) kao homogeno (Zapad). On takođe tvrdi da su ove različite kulture ujedinjene u jednoj stvari: u činjenici da su sve one različite od ostatka . Slično tome, ostatak, mada međusobno različit, reprezentuje se kao istovetan u smislu da su svi oni različiti od Zapada . Ukratko, diskurs, kao „sistem reprezentacije“, reprezentuje svet kao podeljen prema prostoj dihotomiji – Zapad/ostatak. To je ono što diskurs Zapada i ostatka čini tako destruktivnim – on povlači grube i pojednostavljene razlike i konstruiše jednu isuviše pojednostavljenu koncepciju „razlike“.

Beleška o tekstu i autoru:

Esej Stjuarta Hola „The West and the Rest: Discourse and Power“ objavljen je u celini, na četrdesetak stranica, u tomu „Formation of Modernity“ (1992), gde su šest autora raspravljali o različitim aspektima razvoja i formiranja modernog doba. Zbornik su priredili „Stuart Hall and Bram Gieben“, a on sam je deo veće celine, odnosno predstavlja prvi tom iz serije studija pod zajedničkim nazivom „Understanding Modern Societies: an Introduction“, koje je Open University pokrenuo početkom devedesetih godina i čiji je urednik bio Stjuart Hol.

Stjuart Hol (Stuart Hall) je britanski filozof i teoretičar kulture koji je ponajviše zaslužan za današnji ugled takozvanih „Cultural Studies“ u svetu, interdisciplinarnom pristupu preisipitivanja „visoke i niske“ kulture i širokog sprektra društvene problematike. Rođen je na Jamajci 1932. godine; nakon studija na Oksfordu dobija poziv od Ričarda Hogarta da se pridruži novoosnovanom Centre for Contemporary Cultural Studies u Birmingemu, gde će u periodu 1967-1979. biti i njegov upravnik. Od 1979. pa do penzionisanja 1997. bio je profesor sociologije na Open University. U brojnim studijama bavio se temama ideologije, hegemonije, identiteta, rase, medija, pop kulture, da navedemo samo neke, pod uticajem Altisera, Gramšija, francuskog poststrukturalizma, kritičke teorije ali i feminističke teorije. Sam je izuzetno uticao na rađanje i etabliranje „postkolonijalnih studija“, o čemu govori i ovaj članak.

Preveo i priredio: Dejan Aničić