Intervju sa Jirgenom Habermasom, 23. 03. 2007.

Šta je danas potrebno Evropi?

Matijas Henig (Matthias Hoenig), agencija DPA : Gospodine Habermas, imali ste samo 15 godina kada je završio Drugi svetski rat, ali i to je bilo dovoljno da lično iskusite kakve su razorne posledice slepog nacionalizma. Recite nam čega se danas, kada EU slavi petedesetu godišnjicu potpisivanja Rimskog ugovora, sećate kao svedok tih posleratnih godina?

Jirgen Habermas (Jürgen Habermas): Moram vam priznati da me je pre pedeset godina mnogo više zanimalo domaće pitanje nuklearnog naoružanja zapadne nemačke nego stvaranje Evropske ekonomske zajednice. Tada nisam shvatao da EEZ kao carinska unija već ima neke kvazi-dr ž avne institucije i da stoga nudi mogućnost stvarne evropske zajednice, to jest političkog ujedinjenja zemalja u Zapadnoj Evropi. S druge strane, motivi koji su pokretali pristalice našeg nacionalnog mirovnog pokreta bili su u skladu sa motivima koji su pokretali i šest država EEZ i njihove glavne portparole Adenauera, De Gaserija i Šumana. To su bili sledeći ciljevi: da više ne bude ratova između nacionalnih država koje su se međusobno uništile u poslednja dva rata, i snažno uključivanje Nemačke u zajednicu evropskih država, iste one Nemačke koja je izazvala poslednji rat i koja nosi stravičnu odgovornost za holokaust.

Henig: Deluje nezamislivo da bi članice EU opet nekada mogle da zarate, a zrelo zajedničko tržište je donelo prosperitet mmnogima. Da li bi onda trebalo da slavimo to što je došlo do promene paradigme u evropskoj politici, što smo se od mišljenja u okvirima koje propisuje nacionalna država pomerili u pravcu zaista pan-evropskog pogleda na stvari?

Habermas: To svakako jeste nešto što bi trebalo proslaviti, iako ta promena paradigme nije potpuna. Ali, postoji tu još jedna posledica koju bismo, ukoliko dostignemo izvesni stepen samosvesti, mogli vrlo dobro da iskoristimo. U današnjoj napetoj, multipolarnoj situaciji, evropsko ujedinjenje nam omogućava da igramo ulogu koju niko nije mogao da predvidi kada je došlo do konflikta između Istoka i Zapada. U početku je "Evropa" bila odgovor na unutrašnje probleme; danas, kada razmišljamo o budućnosti Evrope, bavimo se mahom problemima koji nam dolaze spolja. Nije samo zbog širenja EU ka istoku sada ujedinjavanje mnogo dinamičnije nego što je bio u vremenu Nice. Ipak, mora se priznati da još nismo spremni da igramo ulogu diplomatskog mosta između globalnih sila.

Henig: Da li biste mogli da navedete neki određeni geopolitički izazov s kojim se susrećemo?

Habermas: Pogledajte, na primer, nedavni sukob Izraela i Hezbulaha koji se odigravao na teritoriji Libana. Zahvaljujući jednostranoj politici Bušove vlade prema sukobu na Bliskom istoku, SAD su dugo vremena bili pristrasan igrač. Mnogi su svoje nade vezivali za Evropu koju su smatrali neutralnom. Ali, osim što je svog portparola za spoljna pitanja Havijera Solanu poslala u Bejrut i Jerusalim, EU je napravila smešnu paradu svojim horom disonantnih glasova. Neke zemlje, Francuska, Britanija, Nemačka, Italija i Španija su istovremeno pokušavale da se same istaknu i da se pokažu kao bolje iznoseći vlastite predloge.

Henig: Šta biste Vi stavili na prvo mesto političke agende EU – nedavno odbačen EU ustav, zajedničku evropsku spoljnu politiku, zajedničke evropske oružane snage, kroćenje, putem postavljanja socijalnih standarda, neoliberalizma koji vlada na međunarodnom planu, ili pak preuzimanje vodeće uloge u međunarodnim naporima da se stane na put klimatskim promenama?

Habermas: Vi ste nabrojali najurgentnije izazove sa kojima će ujedinjena Evropa morati da se suoči u 21. veku. Ali zajednička spoljna politika, stvaranje jedinstvene vojske i harmonizacija poreza i privrednih politika kako bi se obezbedili ugroženi socijalni i kulturni standardi – sve to nije na istom nivou kao odbacivanje evropskog ustava. Pre nego što postavimo tako ambiciozne ciljeve, proširena EU najpre mora da uredi vlastitu kuću kako bi se njom i dalje moglo upravljati i kako bi se razvijala njena sposobnost da politički deluje. A pre svega, ne bi trebalo da imamo bilo kakve iluzije o tome odakle zaista dolazi otpor produbljivanju evropskih institucija...

Henig: ... otpor pružaju mnogi građani širom Evrope?

Habermas: Ne opire se narod! To je razumljiva, ali ipak pogrešna ideja koja se ukorenila od kada je Francuskoj i Holandiji odbijen ustav. A u stvari, u većini zemalja postoji tiha većina koja želi da Evropska unija ojača. Izvor paralize je u tome što različite vlade žele da Unija ostvari različite ciljeve. Opstrukcija koju danas vidimo proističe iz činjenice da naše vlade izbegavaju predvidivi sukob u vezi sa ovim glavnim problemom . Bilo je izveštaja, recimo, da Nemačka, kao predsedavajuća Evropskog saveta, priprema za obeležavanje 25. marta izjavu koja se samo ovlaš dotiče pitanja ustava.

Henig: U čemu je onda značaj francuskog i holandskog referenduma?

Habermas: Neuspeli referendumi su jednostavno skrenuli pažnju na činjenicu da su se naše vlade našle u ćorsokaku i ne mogu ni napred ni nazad. Do sada su mogle da se oslone na "Moneov metod" i držali su se imperativa koji su nužno sledili iz ekonomske integracije. Zajedničko tržište nije igra sa nultom sumom. Ono je donelo različite dobrobiti svakoj državi članici. Tome nasuprot, konstitucionalni okvir za zajedničku politiku zahteva zajedničku političku volju koja ide preko uočavanja dobiti za svaku članicu. Očigledno naše vlade još uvek ne mogu da se usaglase oko krajnjeg cilja, pravog značenja "evropskog projekta".

Henig: Da li bi bilo moguće konkretnije reći ko je za to kriv?

Habermas: Ako ostavimo po strani nove članice, Velika Britanija i skandinavske zemlje vuku u jednom pravcu, dok zemlje-osnivači i Španija guraju u drugom. Briselski dogovor o konkretnim ciljevima koji će voditi ublažavanju klimatskih promena, ciljeva koji tek treba da se ostvare, treba posmatrati kao uspeh Angele Merkel. No, nije li to zapravo bilo samo manevar za skretanje pažnje pre nego što je i započela prava bitka?

Henig: A ko bi onda trebalo da pokreće evropski razvoj, ako to nisu vlade?

Habermas: Jedini izlaz vidim u referendumu u čitavoj Evropi. Vlade – koje, na kraju krajeva, kontrolišu taj proces – moraju da priznaju kako su nemoćne i da se, ovaj jedan put, "usude da primene demokratiju". Moraju da nadiđu sebe i da se partije iz kojih su sastavljeni suoče sa neminovnošću da se uključe u jednu otvorenu kampanju u čitavoj Evropi, u borbu za svaki pojedinačni glas za, ili protiv širenja i produbljivanja Evropske unije.

Henig: Kao što ste naglasili u mnogo prilika, geopolitički događaji zahtevaju jaku Evropu koja bi mogla da bude uzor za slična ujedinjavanja u nadnacionalne sile i na drugim kontinentima. Pravičan međunarodni ekonomski sistem ne može da se obrazuje bez globalnih igrača, tvrdili ste Vi, a u svakom slučaju ni problemi međunarodne bezbednosti niti izazovi klimatskih promena ne mogu se rešavati samo na nacionalnom planu. Ukratko: s obzirom na sve probleme koji se ne mogu rešavati u okviru pojedinačnih državi, da li je došlo vreme nestanka modela nacionalne države?

Habermas: Ne, nacionalne države ostaju najvažniji igrači na međunarodnoj pozornici. Oni su takođe nezamenjive komponentne međunarodnih organizacija. Konačno, međunarodna zajednica je organizovana u obliku "Ujedinjenih nacija". Ko će podržati i održati UN, obezbediti vojnike za humanitarne intervencije, ako to ne urade nacionalne države? Ko, ako ne nacionalne države, može da garantuje jednaka prava za sve građane? Ono što se mora promeniti – kao što se već i dogodilo u Evropi – tiče se slika o samima sebi koje imaju nacionalne države, one moraju da naučiti da sebe ne posmatraju kao nezavisne igrače, već kao članove većih zajednica, kao neko ko je obavezan da poštuje zajedničke norme. Države moraju naučiti da svoje interese zadovoljavaju unutar međunarodnih mreža, više putem mudre diplomatije nego pretnjama unilateralnom vojnom silom.

Henig: Vi ste oštro kritikovali grubu politiku moći koju SAD sprovode pod Bušovom administracijom, politiku koja interese svoje zemlje postavlja kao najviši kriterijum i otvoreno suspenduje glavna načela međunarodnog prava. Vi mislite da danas politiku u svetu vodi neobuzdani "socijalni darvinizam". Jaka Evropa bi mogla da ojača i Ujedinjene nacije i otvori put ka pravednijoj unutrašnjoj politici širom sveta. Možete li nam to konkretnije objasniti?

Habermas: Dve stvari se zanemarili u Vašem sažetom prikazu. Kao prvo, u mojoj kritici Bušove vlade nema ni traga od antiamerikanizma. Ovde u Nemačkoj, antiamerikanizam je uvek bio deo najreakcionarnijih pokreta. Ali činjenica da se naročito moja generacija divi političkoj kulturi Sjedinjenih Država, nastaloj u 18. veku, od kojih je mnogo mogla da nauči, ne obavezuje me na neupitnu lojalnost. Štaviše, ona me obavezuje da se čvrsto držim normativnog značaja orijentacije Nemačke prema Zapadu, čak i protiv samodestruktivne politike američke vlade koja se glasovima može ukloniti sa vlasti. Kao drugo, nisam dovoljno naivan da bi verovao kako bi čak i Evropa koja bi naučila da govori jednim jezikom mogla sama da donese već jako zakasnelu reformu Ujedinjenih nacija. Ukoliko Sjedinjene Države ne budu na čelu pokreta koji traži reformu – kao što su bile dva puta tokom dvadesetog veka – mali su izgledi na uspeh. U najboljem slučaju, možemo da gajimo nadu da će jača Evropa moći na svoje saveznike utiče u tom pravcu. Istovremeno moramo računati sa verovatnoćom da će naredna američka administracija voditi neorealističku politiku moći i da verovatno neće biti sklona da prihvati vrednosni koncept ojačavanja UN.

Henig: Na koje bi dugoročne ciljeve trebalo da se usmeri EU kao političko telo? Da li Vaša vizija uključuje i "Ujedinjene Države Evrope" sa zajedničkom vladom, državljanstvom, vojskom itd.? Kako bi trebalo da izgleda politička struktura Evrope za pedeset godina?

Habermas: Hrabra vizija o tome šta bi moglo biti za pedeset godina neće nam pomoći da se sada pokrenemo. Ja sam zadovoljan vizijom koja obuhvata period do narednih evropskih izbora 2009. godine. Ti izbori bi trebalo da budu održani zajedno sa referendumom, u čitavoj Evropi, na kome bi odgovaralo na tri pitanja: da li bi Unija, pored efikasnih procedura za donošenje odluka, trebalo da ima direktno izabranog predsednika, vlastitog ministra spoljnih poslova i vlastitu finansijsku bazu. Za to se zalaže belgijski premijer Gi Verhofštat. Taj predlog bi prošao ukoliko dobije "dvostruku većinu" članica EU i pojedinačnih glasova građana. Istovremeno, taj bi referendum bio obavezujući samo za one članice u kojima je većina građana glasala za reforme. Ukoliko referendum uspe, to bi značilo napuštanje modela Evrope kao konvoja u kome najsporije vozilo određuje brzinu za sve. Ali čak i u Evropi koja se sastoji od centra i periferije, one zemlje koje bi više želele da zasad ostanu na periferiji imaće, naravno, i dalje mogućnost da se u bilo kom trenutku pridruže centru.