Nikolas Gvozdev:

Terorizam i realizam

NSPM: Kako biste definisali osnovne ciljeve časopisa The National Interest danas? Izjavili ste da trenutna situacija podseća na kvazi-debatu o inostranoj politici SAD-a. Da li je stoga jedan od prioriteta časopisa otvaranje prave debate i u kojoj meri smatrate da je ideja o tome da časopis The National Interest predstavlja lojalnu republikansku opoziciju zaista prepoznata?

Gvozdev: Prvo treba prihvatiti to da su se stvari umnogome promenile od osnivanja časopisa 1985. godine. U to vreme opšti utisak je bio taj da je nekoliko različitih konzervativnih i umerenih snaga – realisti, neokonzervativci i američki nacionalisti – imalo jedinstven stav o važnosti isticanja nacionalnog interesa kao polazne tačke za inostranu politiku SAD-a. Po završetku hladnog rata došlo je do prave podele na one koji smatraju da to znači da više ne postoji ništa što bi ograničilo moć SAD-a i da one stoga ne treba samo da pokušaju da održe stabilnost svetskog poretka već treba i da aktivno učestvuju u njegovom menjanju, pomoću sile koju poseduju. To je početak raskola sa neokonzervativcima.

Naime, neokonzervativci su devedesetih godina sve više verovali u to da Amerika poseduje dovoljnu moć da suštinski preobrazi ostale države, ostala društva, kao i da u potpunosti promeni svetski poredak. To je navelo izvestan broj neokonzervativaca da podrže intervencije na Bliskom istoku, na Balkanu i u ostalim područjima. Tu mislim na rat u Iraku 2003. godine. Postoji uverenje da je snaga SAD, a naročito njena vojna sila, dovoljna za preduzimanje dalekosežnih promena.

U časopisu sve više insistiramo na važnosti isticanja stvarnih činjenica o svetskom poretku. To znači da SAD možda imaju na raspolaganju veliku političku i ekonomsku moć, kao i vojnu silu, ali to ne znači da one mogu samostalno da menjaju globalni poredak niti da treba to da pokušavaju, da je potrebno odrediti prioritete, uzeti u obzir interese i prioritete ostalih država na međunarodnoj sceni. Ne može se jednostavno pretpostaviti – kao što to čini veliki broj američkih neokonzervativaca – da se ljudi širom sveta suštinski slažu sa stavom Amerike, a da ukoliko to nije slučaj to znači da oni nisu demokrate, da nisu slobodni, odnosno da sa njima nešto ozbiljno nije u redu i da stoga to treba da se promeni. Ako se možda sećate, neposredno pre rata u Iraku 2003. godine istaknuti član Bušove administracije je prilikom svedočenja u Kapitol Hilu izjavio: „Smatramo da će demokratski Irak priznati državu Izrael i da će započeti odnose sa Izraelom.” Radi se o iskrivljenoj definiciji demokratije, u kojoj se smatra da ukoliko postoji nešto što većina ne želi i čemu se žestoko protivi, da će tada demokratska vlada, odnosno ona koja tvrdi da je takva, na neki način preduzeti korake u tom pravcu. To je pomalo teško zamisliti.

Sebe zaista vidimo kao one koji će na neki način obezbediti takvu lojalnu opoziciju. Nismo onakvi za šta nas ponekad optužuju. Mi ne želimo da SAD prestanu da budu lider u globalnom sistemu, što je optužba koja se upućuje realistima. Mi takođe ne umanjujemo značaj i prioritet demokratskog sistema, što podrazumeva da su demokratske države obično transparentnije, da se njihovi potezi mogu lakše predvideti i da se na kraju pokazuju kao stabilnije. Međutim, lideri smatraju da nije dobro da SAD imaju utisak da mogu primenjivati silu širom sveta bez ikakvih posledica, da to što kažete da volite i da podržavate slobodu ne znači da ne treba trezveno proceniti kako stvari u svetu zaista stoje, i da se ne može nastaviti sa praksom neograničenog vojnog angažovanja, pri čemu svaki problem u svetu postaje i američki problem. Tu se ne radi samo o republikancima već i o demokratama. Senator Obama je održao govor u Čikagu u kome je u suštini rekao da nešto što utiče na bezbednost bilo kog drugog naroda na kugli zemaljskoj utiče i na SAD, i da one stoga treba da budu uključene u to. U pitanju je nerazmišljanje o rokovima zbog kojeg se javljaju problemi.

Drugi problem je naravno taj što Amerikanci rado intervenišu, ali nisu voljni da ostanu i vide posledice takve akcije. To smo videli u ratu u Iraku. On takođe predstavlja svedočanstvo o odbijanju da se projekti transformacije izvedu do kraja. Stoga, mi kao realisti pokušavamo da na to odgovorimo time što smatramo da najbolji put razvoja predstavljaju evolutivne promene u društvima. Mnoga društva se razvijaju organski na osnovu sopstvenih potreba, umesto da pokušaju da sebi nametnu američke standarde. U takvoj situaciji izlazak na biralište nema nikakve veze sa problemima koji se javljaju u drugim zemljama. Uz to treba prihvatiti i to da najstabilniji svetski poredak ne bi mogao da bude onaj u kome je Amerika jedina sila, već onaj u kome postoji raspodela snaga. To znači svet u kome ćemo deliti moć, ali u kome ćemo i dalje imati svoj nacionalni interes. Oni koji podržavaju američke nacionalne interese će reći da SAD ne treba da imaju ulogu lidera, ali tu viziju o jednopolarnom svetu je većina neokonzervativaca napustila... Radi se o ideji da bi SAD na neki način trebalo da pokore sve ostale svetske sile, međutim takav stav se sada napušta, o čemu mi pišemo u časopisu.

Problem je, naravno, u tome što se u današnjem političkom sistemu u Americi mnogo više naglašava, kako mi to volimo da kažemo, moralnost namera a ne moralnost rezultata, tako da je političarima lakše da kažu da žele da šire slobodu po celom svetu nego da se pitaju imaju li dovoljno resursa, šta su prioriteti, kako će se na to gledati na dugoročnom planu i sl. Dakle, radi se o 'proizvodu' koji je teško prodati, a u ovom slučaju radi se o prodaji ovih ideja, odnosno o tome da se njima daje posebna važnost u smislu toga šta bi oni koji ograničavaju ostale države trebalo da urade. Trenutno u SAD ne postoji slaganje o tome da inostrana politika treba da bude prioritet i jasno je da ćemo još dugo čekati na odgovor, ali ovo bi trebalo da vam da bar neki uvid o tome kakvu poziciju časopis želi da zauzme i sa kakvim stavom želi da izađe iz debate o spoljnoj politici SAD-a. Naravno da u obe stranke postoje ličnosti kao što je senator Čak Hejgel, koga verovatno najviše poistovećuju sa ovakvim načinom razmišljanja, a u manjoj meri ličnosti kao što je senator Pet Roberts, senator Dik Lugar, zatim istaknute ličnosti izvan politike kao što su Henri Kisindžer, Brent Skoukroft – bivši Savetnik za nacionalnu bezbednost – koji pokušavaju da promovišu ove ideje. Ali, ako pogledamo izbore 2000. godine, videćemo da su kandidati skloniji da obećavaju mnogo više toga u vezi sa tim šta može da se uradi u diplomatiji nego da kažu "mi smo Amerikanci, možda bi trebalo racionalno da procenimo kakva bi naša uloga u svetu trebalo da bude."

NSPM: Hvala vam na odgovoru. Šta u tom kontekstu mislite o američkoj platformi u vezi sa ratom protiv terorizma? Da li postoji gori i manje loš terorizam u zavisnosti od toga gde se dešava i protiv koga je usmeren?

Gvozdev: Problem u vezi sa pojmom "rat protiv terorizma" – kako ga je definisala, a zatim i počela da sprovodi američka administracija – je u tome da se radi o jednom vrlo pragmatičnom pristupu po kome terorizam, bez obzira na to ko ga sprovodi, predstavlja pretnju svim državama jer podriva osnove njihovog poretka, kao i da je čak i loša vlada bolja od haosa koji može da izazove teroristička aktivnost. U periodu od napada 11. septembra do početka 2002. mogli ste da vidite da se dogodilo to da čak i one vlade u zemljama kao što je Kina, gde se jasno može ukazati na slučajeve kršenja ljudskih prava, na to da postoji snažna represija i sl... Na kraju se ispostavilo da je bolje da u Kini postoji uspešna vlada nego da postoje grupe koje možda imaju legitimne pritužbe na račun države i stoga započinju terorističku aktivnost protiv nje. Radi se o ideji da teroristički napad protiv jedne države sve ostale države treba da smatraju napadom na sve njih. To je bilo teško za sam sistem i stoga bi države trebalo da sarađuju i da ovo koriste kao osnovu za zajedničku akciju. To je, naravno, dovelo do visokog stepena jedinstva u vezi sa operacijom u Avganistanu, koja ne bi bila uspešna bez aktivne podrške pre svega Rusije, ali isto tako i Kine. Mada se tu zapravo radilo o retoričkoj podršci, ali Kina se graniči sa Avganistanom i u poziciji je da utiče na ostale države. Radi se o sposobnosti da navedete da države kao što su Indija i Pakistan obe podrže operaciju, uprkos tome što one i same imaju svoje probleme.

Ono što je počelo da biva jasno 2002. je pre svega to da je ljudima teško da podnesu dugoročnu kampanju protiv terorizma čiju je taktiku nemoguće predvideti, da oni žele konkretnog neprijatelja i Al-Kaida je za to dobro poslužila. To je: ko je Al-Kaida, ko je neprijatelj. Međutim, ono što je važno u vezi sa Al-Kaidom je pre svega to što je ona napala, odnosno proglasila neprijateljem tako veliki broj država. SAD-u je bilo lako da kažu da je neprijatelj Al-Kaida. Ali tada se postavlja pitanje koja je grupa povezana sa Al-Kaidom a koja ne, što dovodi do polemike između SAD i Rusije. Naime, ruska vlada je iskoristila ovakvo stanje da prikaže kako je svaki separatista u Čečeniji sada povezan sa Al-Kaidom, a u Sjedinjenim Američkim Državama je bilo mnogo onih koji su govorili: "Pa dobro, možda tamo ima elemenata Al-Kaide, ali takođe postoji i separatistički pokret, pa bi možda trebalo razlikovati to dvoje." To nije ista stvar. Pitanje u vezi sa palestinskim otporom, sa Izraelom... Neke države su bile sklone da govore: "Palestinci... Možda se nama ne dopadaju bombaši-samoubice, ali možda postoje razlozi zašto oni to rade." I šta onda drugo da uradite nego da počnete da pravite izuzetke. Bilo je teško održati ovaj front na okupu. A onda je Bušova administracija donela taktičnu odluku da se rat u Iraku predstavi kao deo rata protiv terorizma. A kada je između ta dva stavljen znak jednakosti i kada je rečeno da je Sadam Husein povezan sa Al-Kaidom da bi se dobila podrška za vođenje rata, to je još više otežalo poziciju SAD-a u odnosu na ostale države, koje nisu podržavale rat u Iraku i koje su sada mogle da kažu: "Možda ovaj rat protiv terorizma nije rat protiv terorizma nego rat koji SAD koriste kao izgovor kada žele da pronađu države koje žele da napadnu." Zatim su i druge države počele da postavljaju pitanja tipa: "Ko su te grupe? Da li su i oni teroristi?"

Tako je došlo do raspada konsenzusa, što predstavlja problem, s obzirom na to da broj rupa u zakonu koje bi grupe mogle da iskoriste može da se smanji samo ukoliko postoji međusobna saradnja svih država. Međutim, kada se ponovo vratite na stari stav tipa "dopada nam se ova grupa, tako da to nisu teroristi već borci za slobodu", znate...

NSPM: Počnete da pravite izuzetke.

Gvozdev: Ponovo počnete da pravite izuzetke. Naročito u ovom delu sveta. Siguran sam da se ljudi sećaju da je OVK jedne godine bila teroristička grupa, a već sledeće godine ne. Prvo se govori o 'hrabrosti terorista', onda to više nisu teroristi, a sve to u zavisnosti od toga da li želite da budete u dobrim odnosima sa Turskom ili ne. Bušova administracija je stalno menjala stav o Čečenima, čas su to bili teroristi čas nisu, a onda hajde da damo azil nekim čečenskim liderima a drugima ne... Zbog toga je počela da gubi podršku.

Naravno, druga stvar u vezi sa ratom protiv terorizma je to da je i on sam počeo da se raspada. A u SAD je bilo onih – pa čak i progresivnih intelektualaca kao što je Ana Tajaconi koja zastupa filozofiju komunitarizma – koji su zaista verovali da rat protiv terorizma predstavlja početak izgradnje bezbedne globalne zajednice, što podrazumeva da države počinju da udružuju sredstva koja odvajaju za bezbednost i da pretnju jednoj državi počinju da doživljavaju kao pretnju svima. Mislim da se sada, 2007. godine, takav stav napušta i da više nema tog mišljenja da je napad protiv jednoga napad protiv svih, odnosno da podriva državni sistem. Sada imamo iskustvo i sa konfliktom u Iraku, gde se definitivno pokazala ranjivost SAD i njenih vojnih snaga. Tada su ovi ljudi govorili: "Možda se ovde pre radi o asimetričnom ratovanju nego o terorizmu."

Znate, kada se suočite sa silom kao što su to SAD, naravno da ćete prihvatiti takvu taktiku. Ono što neke od nas brine je to da u slučaju da u SAD ponovo dođe do napada poput 11. septembra, dakle do napada takvog obima, ovoga puta reakcija međunarodne zajednice verovatno ne bi bila ista. Mislimo da bi tada širom sveta bilo onih koji bi rekli da je to jednostavno način na koji sistem sada funkcioniše, tako da se grupe koje se protive SAD koriste raznoraznim metodama.

Stoga smatram da je u današnje vreme teže plasirati pojam rata protiv terorizma. To je postao problem i u predizbornoj kampanji za izbor predsednika SAD-a, jer se sada pojam rata protiv terorizma sve češće suprotstavlja ratu u Iraku. Pogotovu su kandidati demokrata skloni da tvrde da treba da vodimo rat protiv terorizma a ne rat protiv Iraka. A to u stvari znači da SAD treba da vode rat protiv Avganistana, da treba da započnu rat da bi izvršile pritisak na Pakistan i sl. To takođe postaje i pitanje unutrašnje politika SAD-a – šta je to što predstavlja rat protiv terorizma, da li on postoji ili ne, da li se radi samo o političkom pojmu ili o stvarnoj činjenici, da li on predstavlja realnu politiku. Sada smo u fazi kada se često čuje ova krilatica koju svako tumači na svoj način.

NSPM: Osvrnimo se na Kosovo. Napisali ste da se slažete sa politikom 'standardi pre statusa' i da Kosovu nedostaje adekvatan pravni sistem. Nedavno ste takođe govorili o događajima u Fort Diksu u Nju Džersiju. Da li sve to treba razumeti kao dokaz realnosti terorističkih pretnji na Kosovu i na Balkanu? Kako objasniti činjenicu da se čini da SAD ne shvataju dovoljno ozbiljno moguće posledice takvih dešavanja?

Gvozdev: To proističe iz prethodnih pitanja u vezi sa tim kako su se Sjedinjene Američke Države postavile prema ratovima na Balkanu tokom 90.-ih. Veći deo političkog establišmenta u Americi, a pogotovu Kongres, ne može da prihvati to da stvari nisu crno-bele. Za njih moraju postojati dobri i loši momci. Sada se o tome govori kao o nečemu što je postalo kliše u američkoj politici, a to je zaista pravi fenomen. A kada se to dogodi onda ste skloni da prijateljima opraštate greške i da se usredsredite na nedostatke onih koje smatrate protivnicima, odnosno onih koji ne zadovoljavaju vaše standarde. I tada vaši prijatelji mogu da rade šta god požele, a neprijatelji to nikako ne mogu. To, međutim, znači da je ljudima sve teže da to ignorišu.

Ne radi se samo o Balkanu, to možete da vidite i u bivšim sovjetskim republikama i u drugim zemljama u kojima ljudi ne žele da vide... kada se javljaju poteškoće koje dovode u pitanje takvu pretpostavku. Uzmimo, na primer, nespremnost vlade SAD-a da se pozabavi dugogodišnjom diktaturom u Gruziji pod Sakašvilijem. O tome se ne raspravlja zato što je Sakašvili demokrata, on je heroj "revolucije ruže" i SAD neće prestati da pružaju pomoć Gruziji jer smatraju da time brane demokratiju. Manje-više istu situaciju imate i na Kosovu. Doneta je odluka u ime onih koji ne žele da se pozabave tim pitanjem i koji ne žele da priznaju da tamo ima problema, pa stoga sada nikome ne ide u prilog da govori o terorizmu na Kosovu. A kada se to i spomene, govori se o manjim incidentima koji će na neki način biti rešeni. Razočarenje je videti kako se lako odustalo od tog stava. Ideja je bila da se na pitanje statusa pređe nakon što se pokaže da je postignut napredak po pitanju standarda. Pa ipak, veći deo političke elite SAD-a ne možete navesti na to da shvate da su došli do zaključka da nezavisnost rešava pitanje standarda. Pri čemu se svi oni uznemiravajući izveštaji ili ignorišu ili se kaže: "Možda će to biti rešeno kada dođe do nezavisnosti." Problem je u tome što se to kosi sa stavom onih koji su podržali nezavisnost prema predviđenom planu, zašto menjaju stav.

Nezavisnost je takođe navedena kao razlog. Ona u suštini omogućava Sjedinjenim Američkim Državama da napuste Balkan. S jedne strane tvrdimo da će sve biti rešeno dok ne dođe do nezavisnosti, a kada se to dogodi reći ćemo da je posao obavljen i otići ćemo. Dakle, ukoliko se stvari ne reše, kao što se nisu rešile u Istočnom Timoru... Kada se Indonezija povukla svi su govorili: „Sada će nezavisnost da reši sve probleme,“ što se i dogodilo. A onda su zemlje ponovo pokušale da se vrate tamo. Međutim, sada je u Vašingtonu jako teško izneti takvu vrstu argumenta, jer ljudi kao da su slepi ili opijeni. Njih zapravo ne zanima šta je suština ovih problema. Oni su rešeni tako što sada politika 'standard pre statusa' više nije važna i smatra se da će se statusom odrediti standardi. Čak ni ovi najnoviji incidenti nisu nimalo uzdrmali veru u to, što zabrinjava, s obzirom na to da se time takođe pokazuje ona ista tvrdoglavost koja je navela SAD na ono što smo videli u Iraku. Ne treba da vas čudi to da SAD nakon četiri godine u Iraku i dalje govore o tome kako će se stvari promeniti. To vam pokazuje da u američkoj diplomatiji postoje određeni elementi koji veliku važnost pridaju faktoru vere, u tom smislu stvari mogu da se poprave zato što mi verujemo da mogu da se poprave, tako da ne treba da brinemo o stanju na terenu. Problem je u tome što ukoliko tu veru izgube, oni nisu u obavezi da se tamo vrate i da reše probleme. Drugim rečima, ukoliko promena statusa ne dovede do promene standarda, niko u Kongresu neće želeti da kaže: „E pa onda treba da se vratimo i ponovo promenimo status.“ Oduzmite nezavisnost i to vam je to.

Ali, sada ponovo u administraciji i u Kongresu ima onih koji su zabrinuti zbog toga, ali to još uvek nije dostiglo nivo na kome bi imalo određeni značaj. Čak i kada postoji argument za odlaganje i reviziju. Mislim na to da čak i oni koji podržavaju nezavisnost izjavljuju da bi im možda trebalo još malo vremena da o tome razmisle. U ovom trenutku, dakle od maja 2007. godine, ta pozicija ne predstavlja stav većine. Obično se javljaju pojedinačni slučajevi protivljenja. Na primer, senator Braunbek je zabrinut zbog rušenja crkava, neko drugi može da bude zabrinut zbog pravljenja presedana, ali ne postoji jedinstveni stav o tome zašto bi politika "standardi pre statusa" bila toliko važna da bi se zbog toga skrenulo sa utvrđenog puta, a to je dobijanje podrške za nezavisnost od strane SAD-a do kraja ove godine.

NSPM: Šta biste okarakterisali kao najproblematičnije u Ahtisarijevom planu? Da li bi to bilo to što se njime destabilizuje Srbija i ovaj deo regiona ili to što se njime direktno krši međunarodno pravo?

Gvozdev: Obe te stvari su loše. Ako bih morao da biram, mislim da me više zabrinjava to što se radi o presedanu, jer je to kao duh koga ste pustili iz boce i koga je nemoguće vratiti nazad. Kada jednom napravite presedan tipa Ahtisarijevog plana – što znači odvajanje bez prethodnih pregovora, nešto što nije rezultat dogovora već se državne granice jednostrano menjaju bez saglasnosti države o kojoj se radi, pri čemu i sami sumnjate u ishod – tada se udaljavate od međunarodnog sistema koji se bazira na normama koje se primenjuju. Ovo, recimo, ima veze sa pozicijom Rusije. Stav Rusije prema Kosovu nema nikakve veze sa sentimentalnom idejom o sudbini koju dele svi slovenski narodi niti sa bilo čime tog tipa. To je zanimljivo. Rusi su uvek sledili stavove SAD. Kada su SAD izjavile da imaju jednostrano pravo da ubijaju teroriste širom sveta, Rusi su rekli: „Pa i mi imamo isto to pravo i ostvarićemo ga u Gruziji.“ Tada su ljudi počeli da bivaju zabrinuti. Rusija je 2004. godine donela zakon koji predsedniku Ruske federacije daje pravo da to uradi. Mislim na to da su SAD izjavile da država ima pravo na jednostrani potez da bi se zaštitila od pretnje druge države, što se odnosilo na Irak i na Ruse. Ali i mi imamo neka prava. Onda su Kinezi počeli da govore: „Možda i mi imamo takva prava.“

Mene sada brine što sada imamo američki pristup po kome Kosovo nije presedan. To ne znači da ostale države neće početi da govore: „Možda bismo mogli da nametnemo rešenja. U poziciji smo da namećemo rešenja i to možemo da iskoristimo.“ Jedna od najžešćih kritika upućenih bivšem ambasadoru UN-a Džonu Boltonu tokom njegovog mandata odnosila se na njegove tvrdnje šta sve SAD mogu jednostrano da urade. U budućnosti će tako u Ujedinjenim Nacijama postojati neki kineski Džon Bolton koji će izneti iste argumente, pri čemu će biti ironičan.

Međutim, destabilizacija regiona je opasna i zbog toga što je očigledno da Amerika i jedan broj zapadnoevropskih država smatraju da će se sada promenom statusa Kosova rešiti sva pitanja. A to nije tačno, jer se time dovodi u pitanje opstanak Makedonije, kao i opstanak Bosne i dejtonskih granica. Suština Helsinškog procesa je u tome da se granice ne smeju menjati, bez obzira na to da li neko smatra da su one pravedne ili ne. Radilo se o ideji da se granice unutar Evrope i u čitavom svetu... Postoje samo ljudi koji će biti nezadovoljni zbog granica i njih je trebalo zaustaviti. Sada ponovo otvaramo to pitanje, otvorićemo ga i zbog ostalih regiona, a ovo je povezano i sa time da u Francuskoj sada imate predsednika koji ne pokazuje spremnost da se dovrši proces integracije Balkana u Evropu, sa izuzetkom Turske. Tu su i argumenti koje iznosi Frenk Karluči, odnosno ono što je on predlagao prošle godine, a to je odvajanje Kosova od Srbije a zatim njihovo brzo uključivanje u Evropsku uniju, ali to se neće dogoditi. Francuska i ostale evropske države ne govore o ulasku Srbije u Evropsku uniju 2008. godine, već se spominju 2015., 2020. Narodu bi pomoglo ono što ja zovem 'mađarskim rešenjem' - problem 'velike Mađarske' rešio se ulaskom Slovačke i Rumunije u Evropsku uniju, što je sa dnevnog reda skinulo pitanje Transilvanije kao i druga pitanja, jer sada Mađari mogu da prelaze granice.

Međutim, sada u Briselu ne postoji spremnost da se nešto tako uradi. Kao što smo videli na primeru Kipra, Evropska unija više ne želi da sprovodi svoje principe kada je u pitanju ova zemlja. Mislim da to ljudima na Balkanu ne daje neku nadu. Ako Evropska unija ne može da natera Tursku da se drži sporazuma koje je sama potpisala – a koji se odnose na njeno otvaranje, napuštanje Kipra i dozvoljavanje da se ostrvo ponovo ujedini – kako onda da verujete da će se latiti teškog posla rešavanja ovih ostalih pitanja. Mislim da je problem u tome što je na brzinu donet zaključak o tome šta bi moglo da stabilizuje region a šta ne. Mislim da treba da se zabrinemo zbog toga što je sada pažnja Vašingtona usmerena na drugu stranu, što Brisel više nije tako efikasan, što postoji neko kao predsednik Sarkozi koji dovodi u pitanje sprovođenje procesa integracije u Evropsku uniju kao načina da se stabilizuje region.

NSPM: U Vašim tekstovima ste nekoliko puta pominjali primer Alandskih ostrva u kontekstu nalaženja rešenja za status Kosova. Da li je to kompatibilno sa idejom nadgledane autonomije koju predlaže srpska vlada?

Gvozdev: U priličnoj meri jeste. Takođe bi se to moglo opisati kao nesuvereni suverenitet, obzirom na Alandska ostrva imaju potpunu nezavisnost u mnogo čemu. Imaju svoju zastavu, poštanske markice od 1984, policiju i članovi su „Nordijskog saveta”, ali takođe imaju i predstavnike u finskom parlamentu. Prava Finaca koji su manjina su takođe zagarantovana.

NSPM: Ideja podele Kosova bila je neka vrsta tabu teme. Zvanično je isključena principima Kontakt Grupe i nijedna od strana od pregovaračkom procesu nije je ni nudila ni tražila. Ipak, ova ideja se povremeno pojavljuje u diplomatskim i medijskim krugovima, kao i među analitičarima. Šta mislite o tome?

Gvozdev: Mislim da o tom pitanju treba raspravljati. Pre svega je bilo nepromišljeno dozvoliti da budete isključeni. Mislim da se polako shvata da se mora naći kompromis kojim će se napraviti pomak. Ako ste u poziciji da više ne možete da postavljate pitanja i da se nadate da će to pitanje doći samo... Ali ono se neće postaviti otvoreno, već će na mala vrata doći na dnevni red, kada će se razmatrati sposobnost zajednica da se organizuju, odvoje, ponovo uspostave veze i slično.

Mislim da će se o tome naročito raspravljati onda kada Evropska unija bude odbila da da garancije za brz ulazak Srbije u EU, ako se to dogodi. Tada će to vratiti ovo pitanje na dnevni red. Smatram da će se vratiti na dnevni red, ali niko neće priznati da se to dogodilo. U tome je stvar, niko to neće priznati.

Ispred redakcije NSPM, razgovor sa Nikolasom Gvozdevom vodila je Bogdana Koljević. Razgovor je vođen u Beogradu, maja 2007.

Prevod: Ružica Ivanović