Nikolas K. Gvozdev

Holbrukovo „ovako ili nikako drugačije”

Pre četiri meseca, bivši ambasador pri UN Ričard Holbruk je izjavio: “EU i SAD moraju da od pitanja nastavka slobode i nezavisnosti Gruzije naprave test za odnose Zapada sa Rusijom.” (The Washington Post, November 27, 2006 ). A danas nam je došao sa novim prioritetom. “Sada je pred nama ključni test za odnos Rusije sa Zapadom” - samo ovoga puta to je Kosovo. Koliko će takvih “testova” još biti?

Napisao sam esej kao odgovor na prvu kolumnu ambasadora Holbruka (“Gruzija u njegovim mislima”: Georgia on His Mind); ono što je zadivljujuće je da ova druga autorska kolumna, čak i ako premešta lokaciju sa Kavkaza na Balkan, i dalje ispoljava iste stavove. To je crno-beli svet, iscrtan “dobrim” i “lošim” likovima, gde se po strani ostavljaju sve nezgodne činjenice koje tvore mnoštvo “nijansi sive”.

Poznat po tome da često tvrdi da ne može biti nikakve debate nakon što jednom on sam donese sud o nekom pitanju, ambasador ostaje dosledan ovoj formi insistirajući da je jedino moguće rešenje za Kosovo plan koji je predložio specijalni predstavnik UN Marti Ahtisari, koji poziva na “faznu nezavisnost” srpske pokrajine. Rusko protivljenje – uključujući insistiranje Moskve da svaki finalni sporazum mora biti prihvatljivim svim stranama, uključujući Srbiju – ne može se zasnivati ni na kakvoj vrsti principijelne pozicije, već je jednostavno rezultat želje ruskog predsednika Vladimira Putina “da prkosi ključnim zemljama Zapada... Rusija koristi Kosovo za svoju taktičku prednost, kao deo strategije svog ponovnog potvrđivanja na međunarodnoj sceni”.

Holbruk insistira da Srbija treba da prizna da je “izgubila” Kosovo kao “rezultat politike bivšeg srpskog diktatora Slobodana Miloševića.” (Vrlo je zanimljivo da on nikada nije zastupao stav da bi Gruzija trebalo da prihvati da je “izgubila” Abhaziju ili Osetiju kao rezultat politike bivšeg gruzijskog predsednika i sitnog tiranina Zvijada Gamsahurdije, čuvenog po sloganu “Gruzija Gruzinima”, ali ostavimo to za sada po strani.)

Možda postoji tajni protokol Rezolucije SB UN 1244 za koji ja ne znam i koji ne predstavlja deo objavljenih podataka. Tekst te rezolucije reafirmiše “predanost svih država članica suverenitetu i teritorijalnom integritetu SRJ”, i u velikoj meri govori o suštinskoj autonomiji za Kosovo i formiranju institucija samouprave u pokrajini, ali ne govori ništa o nezavisnosti. Holbruk odbacuje tu rezoluciju kao rezultat “kompromisa” - što je, možda, odraz negodovanja Kondolize Rajs s početka ove godine da je “uzimala-davala” u međunarodnim pregovorima iznuda, a ne diplomatija.

Holbrukova prava zamerka je da Moskva neće dati Vašingtonu “blanko ček” po ovom pitanju i da neće ratifikovati Vašingtonovo davanje prvenstva nezavisnosti. Problem je što bez odobrenja pet stalnih članica SB UN, cena postaje mnogo viša za Sjedinjene Države ukoliko pokušaju da jednostrano nametnu rešenje - cena koju Sjedinjene Države ne žele da plate, kao što nikada nismo želeli da platimo troškove koji bi bili potrebni da bi se Kosovo uistinu transformisalo u “multietnički raj” koji nam je obećan 1999. godine.

Indikativno je da pri kraju svoje aktuelne kolumne u V ašington Post-u , Holbruk napominje da, ukoliko bi kosovski Albanci proglasili nezavisnost bez dozvole SB UN, “neke zemlje, uključujući Sjedinjene Države i mnoge muslimanske države, verovatno bi ih priznale, ali većina zemalja članica Evropske Unije ne bi.” Očigledno je da ovo nema nikakve veze sa Putinovim mahinacijama. Jedan broj evropskih zemalja - prijateljskih zapadnih liberalnih demokratija - vrlo je zabrinut oko pitanja separatizma i očuvanja teritorijalnog integriteta država, da ne pominjemo presedan koji bi mogao biti uspostavljen - uključujući, ali se ne ograničavajući na Francusku, Španiju i Ujedinjeno Kraljevstvo. Holbruk odbacuje takvu zabrinutost, insistirajući da Kosovo ne postavlja nikakav presedan, argument koji takođe ističu drugi, poput Čarlsa Kapčana iz CFR (Council on Foreign Relations - Savet za spoljne poslove, prim.prev ). Ja razumem njihovu tačku gledišta, ali drugi ni zbog čega nisu u obavezi da posmatraju stvari na “vašingtonski” način.

Rekao sam ranije i reći ću ponovo, ne mogu da, na logičan način, branim stav da jedan nekadašnji autonomni region u kome živi etnička grupa koja je različita od zvanične većine u toj državi, i koji je uživao de facto nezavisnost uz podršku i aktivnu intervenciju spoljnih sila - da taj region zaslužuje nezavisnost, a neki drugi ne. Mi tvrdimo da Kosovo “ne postavlja presedan” upravo zato što čak i Sjedinjene Države imaju ekstremno kontradiktorne stavove koji su zasnovani na našem shvatanju sopstvenog interesa, kao i na našim percepcijama konkretnih ethničkih grupa o kojima je reč. Pravda će uvek biti “u oku posmatrača”.

Čudno je da tako mnogo Demokrata koji su tvrdili da nikad nismo imali “pravu debatu” o Iraku, sada insistira da takva procedura i takva debata nije potrebna za Kosovo. Može biti da na kraju nezavisnost bude najbolje rešenje za pokrajinu, ali ne odbacujmo a priori legitimnu zabrinutost koju pokreće neka druga vlada. I nemojmo kreirati veštačku krizu kako u odnosima SAD-Rusija, tako i u transatlantskim odnosima. I svakako nemojmo to činiti zato jer želimo da Kosovo bude “rešeno” kako ne bi ostalo na programu naših izbora u 2008. godini.

Nikolas K. Gvozdev je urednik časopisa “The National Interest”.

Naslov originala: “ Holbrooke's Way or the Highway ” by Nikolas K. Gvosdev March 13, 2007 Copyright © 2006 The National Interest

Prevod: NSPM