Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi
Debate:
Kosovo i Metohija
Srbija i Crna Gora
Srbija i NATO
Srbija među ustavima
Crkva i politika
Kuda ide Srbija?
Svet nakon 11. septembra
Istina i pomirenje na ex-YU prostoru
   
  Komentari:
Politički život
Kolumne Đ. Vukadinovića i S. Antonića
Kulturna politika
Ekonomska politika
Polemike
BiH - deset godina posle Dejtona
Savremeni svet
   
  Pregledi:
Prenosimo
Prikazi
Hronika
Ankete
   
 

KOMENTARI

Politički život

   

 

Saša Gajić

TAJKUNIZACIJA SRPSKOG MEDIJSKOG PROSTORA

Tokovi srpske tranzicije pokazuju sveprisutnu zakonomernost da se od pređašnjeg haotičnog stanja i pluraliteta često nedefinisanih subjekata koji su do tada kako-tako egzistirali u društvenom životu, sistemom uvođenja reda putem zakona na tragu hvaljenih evropskih standarda priča u praksi svodi na to da skoro sve završi u rukama malobrojnih oligarha. Reforma srpskog medijskog prostora u tom pogledu ne predstavlja izuzetak. Tako se i težnja da se, kao izraz demokratskog dostignuća, ukine državni monopol nad medijskim sektorom, a sa njim i uticaj političkih centara moći na sistem masovnih medija, pretvorila od dobrovoljnog povlačenja države sa ovog prostora u lak plen oligarha i korporativnog kapitala, domaćeg ili stranog svejedno.

Neoliberalni ideološki koncept koji prati ovaj proces ga, naravno, hvali, uz tvrdnje da je puna privatizacija i komercijalizacija postojećih medija neophodan uslov njihovog slobodnog razvoja u pravcu jačanja individualnih sloboda izbora i, uopšte, kvaliteta sadržaja koji stvaraju, a koje su do juče gušili politički interesi i ideološki uticaji, čije smo pogubne učinke svi mogli da osetimo na koži. Sada se, zapravo, dojučerašnji diktat “političkog” zamenjuje diktatom kapitala, koji takođe razmišlja i politički, i deluje kroz politiku, doduše iz perspektive sopstvenog ekonomskog interesa.

Posledični problem je taj što se, uprkos nameravanoj demokratizaciji celokupnog društva, potencijali javnosti kao svojevrsne neinstitucionalizovane kritičke “četvrte vlasti”, spram klasične podele na zakonodavnu, sudsku i izvršnu, postepeno potčinjavaju interesima krupnog kapitala koji sopstvenu dobit (često ostvarenu uz razne političke “kombinacije” sa domaćim i, naročito, stranim partnerima) uvek nadređuje svim drugim opštijim interesima, pa i samoj demokratiji. U takvom se poretku informacije od javnog dobra pretvaraju u tr žišnu robu koja služi privatnim interesima i daljem akumuliranju moći u uskom krugu njegovih posednika. Ne zaboravimo da u svetu korporativnog interesa kritičnost, objektivnost i nepristrasnost (koji su nužni za kvalitetno funkcionisanje javnog mnjenja) ne znače više od pukih fraza.

Dosadašnji tok reforme medijskog sektora u Srbiji pokazuje da se ona u praksi pretežnije odvija po takvom neoliberalnom obrascu, inače svojstvenom američkoj političkoj i medijskoj zbilji. Ovaj model počiva na premisi da je sloboda moguća samo izvan prostora delatnosti države, tj. da u medijskoj sferi ne smeju postojati subjekti pod ingerencijom države, već isključivo na profitno-komercijalnoj osnovi. Nasuprot ovom modelu, evropsko iskustvo se zalaže za pristup po kome država predstavlja glavnog garanta postojanja nezavisne javnosti koji, uprkos svom otklonu i povlačenju u “minimalne okvire”, ne prestaje da utiče (ali ne i neposredno kontroliše) na onaj deo medijskog prostora čije su delatnosti od javnog značaja. Svest o neophodnosti postojanja “javnog servisa” koji služi opštim interesima posebno je ojačana na evropskom kontinentu poslednjih 35 godina, koliko je bilo dovoljno da se uvide i negativne strane širenja i globalne integracije masovnih medija u privatnom vlasništvu, kao i njihovih tendencija da zarad užih interesa iskrivljuju medijsku sliku koju emituju. Setimo se samo Berluskonijevih krajnje sebičnih medijskih strategija u italijanskom političkom životu kada je atakovao na državnu kuću RAI raspuštajući direktorski bord, ili besomučnih pritisaka privatnih medija na pojedine vlade povodom njihovog nedovoljno “kooperativnog” stava o podršci vojnom intervencionizmu u ratovima na prostoru bivše Jugoslavije.

Da bi ova javno-servisna uloga dela medijskog sektora opstajala kao protivteža i “zlatna sredina” spram etatističkog i korporativno-privatnog modela i njihovih sasvim izvesnih zastranjenja, neophodno je i da u demokratskom društvu postoji pluralizam ovog organizovanja, da pored privatnih medija sa različitim opsegom delovanja postoje i javne službe, takođe na različitim stupnjevima, koje odgovaraju ustrojstvu demokratskog društva, dakle od lokalnog do državnog nivoa, a koje usklađuju, zadovoljavaju i zastupaju opšte interese građana.

Pretvaranje državne televizije u javni servis (i istovremeno izdvajanje vojvođanskog javnog servisa u posebnu strukturu) samo je delimično predstavljalo reformu medijskog sektora u pravcu pomenutog „evropskog modela“. Potpuna prodaja lokalnih medija prema važećem privatizacionom zakonu, ali još više delatnost pojedinih stručnih državnih tela iz ove oblasti, koja, mada se pozivaju na „evropska iskustva“ nezavisnih regulatornih tela, svesrdno favorizuju proces tajkunizacije medijskog prostora, zapravo pokazuju suštinsku dominaciju neoliberalnog medijskog koncepta u srpskim medijima. To što se ovaj proces odvija baš uz pomoć stručnih državnih tela samo potvrđuje često paradoksalne razmere srpske tranzicione stvarnosti, iza koje postoji jedna vrlo jaka logika – logika novca.

Nema dileme da je prethodno stanje u srpskim medijima u kojima je do otpočinjanja uvođenja zakonskog reda vladalo bezvlašće, uz postojanje oko 800 aktivnih radio i televizijskih stanica, mahom bez dozvole za emitovanje, bilo potrebno dovesti u red i da je formiranje Republičke radiodifuzne agencije (RRA) kao nezavisnog (sic!) stručnog tela bilo nužan korak u tom pravcu. Međutim, način na koji se to obavljalo govori ne toliko o uvođenju reda i “evropskih standarda”, već o trenutnom odnosu snaga i političkih uticaja, za šta je najslikovitiji primer bila prošlogodišnja skoro skandalozna dodela dozvola za emitovanje televizijskih i radio programa na području cele države, kojom je delimično zadovoljena i tadašnja vlast, opozicija, i strani faktor i tajkuni. Ovogodišnja dodela regionalnih frekvencija samo je potvrdila ove tendencije.

Visoki stepen samostalnosti ovog tela i njegova gotovo neograničena diskreciona prava koja mu je zakonom podarila država stavljajući njegove članove gotovo u ulogu nedodirljive elite pseudoplatonističkih upravljača medijskim sektorom više idu na dušu onima koji su im taj status, posredstvom pojedinih zakonskih rešenja, omogućili. I to nije sve. Umesto što je dopunama Zakona o radiodifuziji, pored nužnog preciziranja obaveza emitera programa, razgraničenja nadležnosti RRA i RATEL-a, te davanja zaista velikih nadležnosti prilikom sprovođenja odluka RRA, uključujući i postupak prinudnog izvršenja njegovih odluka, omogućeno produžavanje mandata članovima Saveta RRA, uz po ko zna koji put izneto obrazloženje koje se poziva na nužnost regulisanja zatečenog haosa u medijskoj sferi, zakonodavcu bi bolje bilo da je precizirao sopstveni nadzor i kontrolu nad radom ovog kvazidržavnog “stručnog organa”, koji očigledno nema nameru da ikome polaže račun za svoje delatnosti, već da ih širi i na područja van svoje striktne nadležnosti. Takođe, propuštena je i prilika da se zakon doradi u pravcu da se uloga javnog servisa, koji je od opšteg značaja, proširi i na neke medije čiji su osnivači lokalne samouprave, umesto što su, pod paskom često diskutabilnih diskrecionih odluka Saveta RRA, isti ostavljeni na milost i nemilost privatizacionim procesima. Naprotiv, dopunjeni zakon i dalje favorizuje radio i televizijske stanice civilnog sektora (član 95) koje počivaju na neprofitnom principu (tj. stranim donacijama), dok se već u narednim zakonskim članovima – mada se ostavlja mogućnost da opštine mogu osnivati televizijske stanice lokalnih i regionalnih zajednica – propisuje da iste moraju biti privatizovane do kraja 2007. godine. O imperativu medijske privatizacije govore i pravno potpuno nesuvisle izjave članova Saveta RRA koji – da li upozoravaju ili prete – da čak i stanice koje imaju po osnovu zakona dobijenu frekvenciju moraju biti hitno privatizovane ili će se tretirati kao “piratske”, premda vlasnička struktura medija uopšte ne predstavlja uslov za legalnost njihovog rada, svakako ukoliko su ispunjeni svi ostali zakonom predviđeni standardi, po kojima bi na konkursima za dodelu frekvencija trebalo da se odlučuje.

Pitamo se: ako se proces demokratizacije društva uvek kreće u pravcu jačanja lokalne samouprave i toliko hvaljene regionalizacije, zašto se u medijskoj sferi ovaj prostor ostavlja na “izvol'te” privatizacionim merama i najčešće tajkunskom novcu? Zbog čega jedna pokrajina zaslužuje posedovanje sopstvenog javnog servisa, a pojedini regioni i veći gradski centri ne? Možda sredina u kojoj žive građani na nivou ispod državnog ili pokrajinskog nije dovoljno specifična i demokratski “razuđena” da bi postojala potreba njihovog medijskog javnog servisiranja koja postoji na ova dva nivoa, a što je, bar što se tiče pokrajine, pod sasvim osnovanim znakom pitanja?

Kasnija nedodirljivost RRA kao nezavisnog stručnog tela, a naročito njegovo simptomatično ignorisanje odluka Vrhovnog suda Srbije po žalbi RTL vezanoj za dodelu frekvencija, sve uz “pragmatično” obrazloženje da bi se poštovanjem sudske presude u radiodifuziju vratilo haotično stanje od pre nekoliko godina (kao da je to ikakav, a pogotovo valjan pravni argument da bi se oglušilo o relevantnost odluke najvišeg stepena sudske vlasti), govori o tome da se ono postepeno pretvara u otuđeni centar moći. Poznato je da se takvi centri moći, usled nemogućnosti njihove efikasne kontrole (na čemu počiva svaka demokratska država), posledično često upuštaju u sumnjive angažmane sa svima onima sa kojima je moguće da se ta moć održi ili uveća. Nedavni način dodela pojedinih regionalnih frekvencija navodi na sumnju da su kriterijumi prilikom diskrecionog odlučivanja bili rukovođeni interesima “tokova novca”, a ne nepristrasnom procenom na osnovu desetak kriterijuma pomoću kojih se opredeljuju članovi Saveta, koji, eto, nisu u mogućnosti da ih – isključivo iz tehničkih razloga – javno obrazlože nakon odlučivanja, za šta “Vrhovni sud Srbije nema razumevanja niti neophodnog stručnog znanja”.

Paradigmatičan je primer Televizije Kragujevac koja je, premda najkompetentnija i tehnički najopremljenija u svom regionu, ostala uskraćena za regionalnu frekvenciju. Iako nekada pionir u otporu Miloševićevoj vlasti tokom devedesetih godina, ova televizija je ostala bez bilo kakve podrške lokalnih vlasti prilikom lobiranja za dobijanje regionalne frekvencije. Da li samo zbog toga što je ova televizija bila nosilac antiprivatizacione kampanje i što je – prema mišljenju RRA – stopirala sopstvenu privatizaciju, ili i zbog namere ljudi da joj nedobijanjem frekvencije obore cenu i potom omoguće da je za male pare kupi privatni kapital, tek je ovaj slučaj paradigmatičan jer pored sticanja prave slike o “sređivanju” naše medijske sfere, potvrđuje i glasine o posrednim nastojanjima stranog faktora da se onemogući prerastanje lokalnih televizija i njihovo izmicanje iz ruku tajkunskog novca. Svi se zapitajmo zašto.

Ovakav razvoj događaja u kome jedno nezavisno stručno telo deluje mimo svake kontrole, a privatizacioni procesi šumu zatečenih medija postepeno pretvaraju u jeftini ogrev tajkunskom kapitalu, i sve to dok ustuknula država ćutke posmatra ceo proces, nikako neće izaći na dobro po srpsko javno mnjenje. Iskustvo sa Karićem kao ambicioznim oligarhom koji je svoju medijsku moć, kako se sada vidi, prerano i prenaglo usmerio u stranačku politiku kako bi pre svega zadržao, a potom i uvećao svoju poslovnu imperiju, kao da nije nikome poslužilo kao pouka. Tada je država bila prinuđena da reaguje na očito nezakonite, pa i kriminalne tajkunske poteze, dok je RRA svoju moć demonstrirala u okviru datih nadležnosti nad medijskom sferom. A šta će se desiti sutra, kada skoro ceo medijski prostor bude u rukama privatnog biznisa, a kada neki malo pametniji tajkun napravi pakt sa delom državnih ili paradržavnih struktura i tako parališe svaku javnu reakciju spram svojih delatnosti? Ista stvar se može desiti na svim nivoima, od lokalnog do državnog.

Lokalni mediji nekada su bili (zlo)upotrebljavani od vladajućih političih stranaka, prikrivane su razne afere, produkovane druge, ali su barem te stranke periodično podnosile račune na izborima, koji su se reflektovali i na potonju upravljačku strukturu ovih medija. Ako se opisani proces privede kraju, uticaj privatnog kapitala u medijskoj sferi stajaće mimo svih demokratskih mehanizama, a vršiće (i već uveliko vrši) preko stranaka jak uticaj na svakom polju. Stranke će se zanositi time da imaju svoje oligarhe, a oni će zapravo imati njih, medijski i novčano ih opslužujući i ulazeći u različite aranžmane, kao i aranžmane sa stranim faktorom, koji je nepogrešivo odavno nanjušio razmere njihove interesne kooperativnosti koja ni od čega ne preza. Članovi Zakona o radiodifuziji o sprečavanju “nedozvoljene medijske koncentracije” (član 97–103) tiču se samo suzbijanja klasičnih oblika monopolizacije, tj. povećanog učešća u vlasništvu u medijskoj sferi koji može da dovede do narušavanja pluralizma mišljenja u sredstvima javnog informisanja. Savremeni procesi interesnog povezivanja i koordinacije uticaja, u kojima se prepliće odnos vlasničkog kapitala, političkih veza na unutrašnjem i spoljnom planu, mnogo je sofisticiraniji od zaštitnih zakonskih mehanizama koji ih žele sprečiti. A kada se oni ostvaruju preko i pomoću pojedinih državnih organa, posebno onih otuđenih, može nam se desiti da se celokupna medijska sfera – i ona iz privatnog i ona iz javnog sektora – pretvori u prikriveni ili otvoreni servis tajkuna. Ko ne veruje u ostvarivost ovog scenarija, neka na elektronskim medijima pažljivije prati narednu predizbornu kampanju, onu za predsedničke i lokalne izbore – i sve će mu se kazati samo, samo ako želi to da vidi.

 

 

 
 
Copyright by NSPM