Saša Gajić

Šta Sarkozi donosi Francuskoj, a šta EU?

Nedugo nakon proglašenja pobede Nikolasa Sarkozija u drugom krugu predsedničkih izbora u Francuskoj nad socijalističkim kandidatom Segolen Rojal, očigledno je bilo da ovo nisu bili samo “obični” predsednički izbori, kao i da nakon njih više ništa neće biti isto kao i pre. Reakcije na Sarkozijevu pobedu bile su više nego simptomatične: dok je u Sarkozijevom izbornom štabu vladalo veselje, pevana “Marseljeza” i uzvikivan antiimigracionistički slogan “Francuska, uzmi ili ostavi!”, u mnogim urbanim centrima širom Francuske, uključujući i sam Pariz, izbile su brojne pobune Sarkozijevih političkih oponenata. Uzavrela su francuska predrađa. Dok su pripadnici ministarstva unutrašnjih poslova na prostoru Bastilje prekinuli konfrontaciju sa protestantima tako što su, nakon žestokih sukoba, ceo prostor pokrili suzavcem, sukobi su se odvijali i na mnogim drugim lokacijama. 732 kola je uništeno u pobunama, povređeno je više desetina policajaca dok je 592 civila privedeno zbog “nasilničkog ponašanja”.

Sama pažnja sa kojom su mediji pratili tok kampanje i televizijsku debatu između dva protivkanidata, a naročito prostor koji su američki mediji davali, inače još od degolističkog vremena za njih drugorazrednom političkom događaju izbora francuskog predsednika, bili su više nego jasan indikator globalnog značaja devetog izbora francuskog predsednika od vremena nastanka Pete Republike naovamo. Nezapamćena izlaznost od čak 85 % birača (najveća od 1965. godine naovamo) govori nam i o tome da su polarizacije unutar francuske političke scene stvorile utisak odsutnog značaja minulih predsedničkih izbora.

Razmere polarizacije oko Sarkozijevog izbora za francuskog predsednika nisu ništa novo – ovaj događaj samo je ogolio socioekonomske, regionalne i kulturne rascepe koji odavno postoje u modernoj Francuskoj. U urbanim četvrtima koje naseljava niža i niža-srednja klasa, kao i na prostorima u kojima su prihodi po pojedincu niži ili u okviru nacionalnog proseka, građani su pretežno glasali u korist Segolen Rojal. Tako je npr. u 10. pariskom arondismanu Rojalova dobila 42% glasova nasuprot Sarkozijevih 25%, dok je trećeplasirani centrista Bajru dobio 20, 35% glasova. U 12. arondimanu situacija bila je skoro identična (Rojalova 40,8%, Sarkozi 20,9%, Bajru 18,3%). Radnička predgrađa većine gradova su sasvim očekivano glasala za Segolen Rojal, pa čak i odnela laku prevagu u nekim konzervativnim sredinama kao što je npr. Bordo.

Nasuprot tome, bogatiji delovi Pariza doneli su ubedljivu prednost Sarkoziju (u 16. arondismanu odnos snaga je bio čak 64% : 11,27% u Sarkozijevu korist, dok je ukupno uzevši treceplasirani Bajru ovde dobio 16,4 % glasova). Unutrašnjost, zatim gradovi koji imaju velikih problema sa imigracijom (Marselj) i naročito konzervativniji gradovi (Lion, Nica, Avinjon, Mec, Strazbur) bili su od presudnog značaja za ubedljivu Sarkozijevu pobedu.

Dosije: Sarkozi

O Sarkozijevom poreklu i političkom usponu se manje-više sve zna. Sin emigranata, oca Pala Sarkozija, sitnog mađarskog aristokrate protestantske veroispovesti, i majke, grčke Jevrejke iz solunske oblasti, ovaj naturalizovani Francuz je svoju vrtoglavu karijeru započeo još u svojim ranim dvadesetim godinama, kao pripadnik neodegolističke partije PRP. Nakon što ispekao zanat savetnika kod gradonačelnika zapadnog pariskog predgrađa Peretija (kome je Sarkozijeva majka bila sekretarica), Sarkozi je, posle njegove smrti, vodio političku kampanju njegovom nasledniku, Šarlu Paski, koga je potom zbog bolesti, nakon održanih izbora na mestu gradonačelnika, zamenio sam Sarkozi, i tako spletom srećnih okolnosti postao najmlađi gradonačelnik u modernoj istoriji Francuske. Od 1988. godine postao je poslanik francuske Nacionalne skupštine, da bi medijsku slavu stekao 1993. godine kao pregovarač sa “ljudskom bombom” koji je za taoce uzeo decu u jednom vrtiću. Ovaj događaj predstavljao je odskočnu dasku za ambicioznog Sarkozija - ubrzo je postao ministar za budžet u Baladirovoj vladi, čiji je bio i najeksponiraniji glasnogovornik u odnosima sa medijima.

Mada je Sarkozijev politički uspon u javnosti bio najčešće viđen kao posledica Širakovog starateljskog odnosa prema njemu, Sarkozi se uoči predsedničkih izbora 1997. godine okrenuo protiv svog protežea i stao na Baladirovu stranu. Posle Širakove pobede, svrstavanje na poraženu stranu skupo je koštalo Sarkozija koji je svoj “prebeg” platio skoro momentalnim gubitkom svih ranijih funkcija. Ipak, dve godine kasnije, Sarkozi se nakon odr žanih izbora vratio u igru, da bi 1999. godine uspeo da na čelu partije odmeni Filipa Seguina.

Širakov drugi predsednički mandat koji je osvojio 2002. godine u trci sa Žan Mari Lepenom, označio je i ponovno uspostavljanje dobrih odnosa sa Sarkozijem koga je ovaj postavio prvo za ministra unutrašnjih poslova, da bi prilikom rekonstrukcije kabineta, krajem marta 2004. godine, Nikolas Sarkozi prešao na funkciju ministra finansija. Uprkos ubrzo obnovljenim tenzijama između njega i Širaka, sada ga više ništa nije moglo sprečiti da postane šef stranke UMP, naročito nakon povlačenja Alena Žipea sa ovoga mesta. Na partijskim izborima u novembru 2004. godine Sarkozi postaje nesumnjivi lider UMP-a, ali njegov unutarpartijski trijumf znači i njegovo povlačenje (na Širakovo insitiranje), sa mesta ministra. Pokazalo se da je ovaj ustupak bio samo privremen. Već u proleće 2005. godine, nakon parlamentarnih izbora i formiranja nove vlade, Sarkozi ponovo postaje ministar unutrašnjih poslova, ovaj put u vladi Dominika de Vilpena. Od toga momenta Sarkozijeve ambicije da nasledi Siraka na mestu predsednika Francuske postaju neskrivene. Na tom mestu on je odigrao važnu ulogu u nemirima koji su potresali Francusku krajem 2005. godine, u kojima je svojim surovim i nepopustljivim stavom prema demnostrantima stekao reputaciju najomraženijeg političara u emigrantskim getoima širom Francuske.

Početkom 2007. godine, Sarkozi sa neverovatnih 98% glasova postaje kandidat UMP-a za ovogodišnje predsedničke izbore, verovatno zato što unutar svoje partije nije imao protivkandidata. Kada mu je odlazeći predsednik Širak u martu mesecu pružio svoju podršku izjavom da je “potpuno prirodno da ću mu dati svoj glas i podršku” jasno je bilo da je Sarkozi već na samom početku kampanje u velikoj prednosti u odnosu na konkurenciju. Rezultati izbora su samo potvrdili osnovanost ovih zapažanja.

Sarkozijeva pobednička platforma

Dramatičnost političke polarizacije između pristalica dva predsednička kandidata, oba u ranim pedesetim godinama života (mediji nisu nikada propustali priliku da ukažu da se radi o političarima rođenim posle II. Svetskog rata čiji dolazak na vlast označava i kraj smene generacija u modernoj evropskoj politici), ali i ukupna situacija unutar francuskog društva koje ne zaostaje samo na ekonomskom polju (preko 10% nezaposlenih) već i na mnogim drugim stranama, iziskivala je brojna reformska obećanja oko kojih su se vrtele obe predsedničke kampanje. Sve ukazuje na ozbiljne razmere krize: urušavanje temelja socijalne države, opterećenost kulturalnim razlikama i nemogućnošću integracije imigranata, sve to zajedno stvara jednu vrlo zapaljivu društvenu smešu u čije su se razmere svi mogli uveriti tokom nereda krajem 2005. godine. Suština problema je u tome da francusko društvo nije uspelo da se uspešno prilagodi savremenim društvenim izazovima. U načinu vođenja poreske politike i načinu organizovanja proizvodnje, Francuska je ostala u «zlatim šezdesetim», sa tom razlikom da je njen bruto nacionalni dohodak tada bio na osmom mestu u svetu, a sada zauzima devetnaestu poziciju.

Na polju spoljne politike, stanje je takođe nezavidno: građani Francuske su na referendumu pre dve godine odbacili Ustav EU i tako zaustavili dalje supranacionalne integracije u zadatom smeru, dok je već tradicionalna politika protivljenja globalnim delatnostima SAD, nakon izvesnog približavanja u prvim mesecima posle 11. septembra i stvaranja Kontraterorističkog međunarodnog centra, nakon invazije na Irak ne samo vraćena na stari kolosek, već se tokom drugog Širakovog mandata intenzivirala i u okviru političke i intelektualne elite, i u najširim društvenim slojevima. Takođe, francusku političku elitu neprestalno drmaju ozbiljni korupcionaški skandali (slučaj Žipe, npr.)

Francuskoj su, dakle, nužne temeljne društvene promene. Svima je manje-više jasno da nešto mora da se menja u odosnu prema politici «otvorenih vrata» prema trećesvetskoj imigraciji, kao i 35-to časovnoj radnoj nedelji koja je dovela do toga da dve petine populacije radi, a tri petine se izdržava iz socijalnih fondova.

Sarkozijeva nesumnjiva neoliberalna okrenutost ka privatizaciji državnih strateških korporacija vidljiva je još od vremena kada je privatizovao francuski Telekom, smanjujući pri tome državni udeo ispod 50%, ili kada je ukinuo oporezivanje korporacija te stao nasuprot zahteva moćnih radničkih sindikata koji su tražili zaštitu stečenih prava. Prave Sarkozijeve namere temeljnih liberalnih reformi vide se tek kada se uporedi njegova izborna platforma sa stavovima njegovog socijalističkog protivkandidata.

Dok se Rojalova zalagala za minimalni dohodak od 1500 evra mesečno kao i za jednogodišnje plaćanje 90% zarade onima koji ostanu bez posla, Sarkozi se zalagao za menjanje 35-to časovne radne nedelje i uvođenje prekovremenog rada bez ikakvih fiksnih garancija minimalnog dohotka. Po pitanju rešavanja nezaposlenosti Rojalova se zalagala za precizne vremenske rokove i obaveznu obuku te dokvalifikaciju mlađe populacije, kao i obezbeđivanje trajnog smeštaja beskućnicima. Sarkozi se zalagao samo za ukupno povećanje ekonomske efikasnosti bez obavezujućih dodatnih socijalnih mera. Na bolnom pitanju imigracije, Rojalova je zastupala stav o sistematskom regulisanju statusa ilegalnih imigranata i nastavljanje dosadašnje politike, dok je Sarkozi imao oštar stav prema prilivu imigranata za koji smatra da ga treba preseći i svesti samo na odobravanje “izabrane”, odnosno kvalifikovane imigracije.

Krupne razlike su bile i po pitanju poreske politike. Dok je socijalistički kandidat preferirao zadržavanje opšte stope poreza i konsolidaciju dosadašnje 35-to časovne radne nedelje uz otklanjanje njenih negativnih efekata, Sarkozi se zalagao za četvoroprocentno smanjene poreza i “prava da se radi više od 35 radnih sati”. Rojalova je predlagala povećanje ulaganja budžetskih stredstava za razvojne projekte za 10%, a Sarkozi za čak 40% u narednih pet godina.

Po pitanju bezbednosne politike Sarkozi se kao bivši ministar unutrašnjih poslova više zalagao za jačanje snaga bezbednosti, i za oštrije kažnjavanje počinilaca krivičnih dela, naročito onih mlađih, a lakši tretman povratnika.

Jedno od ključnih spoljnopolitičkih pitanja je odnos prema daljim evrointegracijama. Rojalova se zalagala za ponavljanje referenduma u Evropskom ustavu, tj. sporazumu za 2009. godinu, potencirajući evropske standarde u socijalnoj politici i podržavajući nemačku platformu o velikoj ulozi Evropske centralne banke, posebno u borbi sa inflacijom. Sarkozi se zalagao za izbegavanje ponovnog referenduma i kretanje u dalje evrointegracije uz pomoć ratifikacije evropskog sporazuma u parlamentarnom postupku, potencirajući više bezbednosne i spoljnopolitičke evrointegracije naspram ekonomskih. Takođe, Sarkozi se predstavljao kao žestok oponent ulaska Turske u EU. Po pitanju bliskoistočne krize, Rojalova se zalagala za sveobuhvatne mirovne pregovore, ali i jačanje nuklearnih potencijala Francuske. Sarkozi je, pak, pobornik održavanja dosadašnje visine vojnog budžeta, zatim stvaranja Saveta za nacionalnu bezbednost pri predsedniku Republike (po nesumnjivom američkom modelu), te fleksibilniju politiku prema SAD na Bliskom istoku, naročito po pitanju Irana, ali isključivo unutar institucionalnih rešenja Ujedinjenih Nacija.

“Sarko amerikanko”

Š ta dakle, imaju ći sve ovo u vidu, možemo da zaključimo o Sarkozijevom viđenju Francuske i njenom budućem mestu u EU i evropskoj zajednici? Možda je najočiglednija činjenica ta da je Sarkoziju, koga je francuska štampa odavno prozvala «Sarko amerikanko» (Sarko l' american), svega nekoliko minuta nakon zatvaranja birališta nazvao Buš da mu čestita pobedu. Ni Sarkozi mu nije ostao dužan obećavajući ushićenim pristalicama da «američki narod može da računa na našu pordršku» i to «u ratu protiv terorizma koji je od primarnog značaja za čovečanstvo». Poznat po svojim ranijim otvorenim atlantističkim pogledima na svet, Sarkozi je tako samo još jednom demonstrirao do nedavno u francuskoj javnosti potpuno neprihvaćeno oduševljenje Amerikom. Ne zaboravimo da je u svom prošlogodišnjem publicističkom prvencu «Svedočenje» koji sadrži svojevrsan dnevnik njegovog političkog osvešćivanja od studentskih dana do danas, ali i nov «programski materijal», Sarkozi pokazuje divljenje spram SAD bez presedana među pripadnicima francuske političke elite i koje je prepuno pozivanja na «novu eru transatlantskih odnosa» uz konstatacije kako je «za Evropu nezamislivo da gradi svoj identitet na suprotstavljanju Sjedinjenim državama». Jednom rečju, ovakvom amerikanofilijom Sarkozi je u direktnoj suprotstavljenosti sa degolističkom tradicijom koja je i danas u Francuskoj izuzetno jaka.

Sarkozijeva amerikanofilija je znatno temeljnija od pukog veličanja dostignuća SAD. Ceo njegov politički program i predsednička platforma, vera u minumalnu vladu koja što se manje meša u ekonomiju, njegov pristup tako drag korporativnim magnatima i moćnim poslovnim krugovima, njegovo zalaganje za poreske olakšice za krupni kapital i više klase, preziranje socijalne države - sve to ukazuje na profil potpunog ideološkog neoliberala američkog kova, i to onog tvrdokornog.

U perspektivi, Sarkozijev izbor na čelo Pete francuske republike veoma je nalik onome što se u SAD desilo na početku osamdesetih kada je “Reganova revolucija” korporativnog liberalizma rasturila nasleđe državnog intervencionizma iz vremena New Deal -a. Nasuprot patriotskom sentimentu i zapaljivoj retorici, Sarkozi nije, poput Širaka, baštinik političkih ideja Šarla De Gola, već neoliberalne čikaške škole. On samo vešto koristi rezigniranost populacije zbog problema sa imigrantima, i kao vešt demagog, trudi se da ostavi utisak prosvećenog konzervativca koji brine o opštem interesu i patriotskim očekivanjima građana. U stvari, kada se prenebregne patriotska retorika, Sarkozijev naum je da kroz primenu američkog modela ne samo ozdravi posustalu francusku privredu, već i da potpuno pretvori ovaj stožer EU u vernog atlantističkog saveznika koji će odblokirati zamrznute dalje procese evrointegracija i potom ih usmeriti u smeru kako to odgovara prekookeanskoj supersili. Na socioekonomskom polju, njegov cilj nije puko povećanje ukupne produktivnosti i podizanje opšteg standarda, nego favorizacija i još veće odvajanje bogatih i uspešnih slojeva od “neuspešnog”, “gubitničkog” dela populacije.

Doživljavanje Sarkozija kao “malog Napoleona” koji poseduje nulti stepen tolerancije spram neistomišljenika ( zero tolerance ) i njegov drčni antiimigrantski, “samo po redu i zakonu” stav (uz najave prinudnih deportacija) ne samo da neće pomoći da se prevaziđu nasleđene teškoće francuskog društva, nego će ih svojim zapaljivom ambicijom još više podgrejati. A njegova otvorena najava “likvidacije šezdesetosmaških ideja” (sasvim na liniji sa ranijim izjavama da će “šmrkovima počistiti šljam sa ulica”) i otvoreni prezir prema idejama socijalne pravde bude podozrenja da “Sarko amerikanko” neće puno prezati da sa reči pređe na dela.

Nešto je, dakle, van svake sumnje. Sarkozijev dolazak na vlast je krajnji, očiti pokazatelj procesa jačanja evropske verzije neokonzervativnog, atlantističkog talasa, a koji je i u Nemačkoj na vlast ustoličio sličnu, mada naizgled “finiju” opciju, oličenu u ličnosti Angele Merkel. Evropskoj Uniji se sada smeši neka potpuno nova, veoma diskutabilna budućnost u odnosu na onu koja se mogla prognozirati pre samo nekoliko godina. Neko bi rekao - na sreću, neko – nažalost, a neko – bolje ikakava nego nikakva; i svi bi, bar delimično, u tome bili u pravu.