Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi
Debate:
Kosovo i Metohija
Srbija i Crna Gora
Srbija i NATO
Srbija među ustavima
Crkva i politika
Kuda ide Srbija?
Svet nakon 11. septembra
Istina i pomirenje na ex-YU prostoru
   
  Komentari:
Politički život
Kolumne Đ. Vukadinovića i S. Antonića
Kulturna politika
Ekonomska politika
Polemike
BiH - deset godina posle Dejtona
Savremeni svet
   
  Pregledi:
Prenosimo
Prikazi
Hronika
Ankete
   
 

KOMENTARI

Politički život - prenosimo Intervjui

   

 

Saša Gajić:

Epoha bez presedana

Intervju za magazin "Nacija"

Novosađanin (1973), pravnik i politikolog, saradnik Instituta za evropske studije u Beogradu, jedan od najvažnijih autora uglednog časopisa „Nova srpska politička misao”. Bavi se prvenstveno fenomenima međunarodne i kulturne politike, sekundarno i unutrašnjom politikom. Jedan je od retkih u srpskoj politikologiji koji shvata važnost i istrajno osvetljava pojave i procese na polju pop-kulture i pop-politike.

Bavite se, pored ostalog, kolosalnim pitanjem međunarodnog poretka (pitanjem koje je u ovoj našoj epohi u značajnoj meri postalo i ideološko). Šta je u ovom „novom globalnom poretku” zaista novo, a šta smo mogli da vidimo i u ranijim?
    Preciznije rečeno, moja interesovanja su usmerena na proučavanje transformacije dosadašnjeg klasičnog, državocentričnog međunarodnog poretka i njegovog postepenog pretvaranja u novi međunarodni poredak i njemu sledstvene supranacionalne tvorevine. Potpuno ste u pravu kada kažete da je ovo krupno pitanje transformacije međunarodnih odnosa opterećeno ideološkom vizurom – ta već samo terminološko opredeljenje istraživača da kvalifikuju savremenu međunarodnu stvarnost kao međunarodni poredak, međunarodnu zajednicu ili globalnu zajednicu ima jasne vrednosne implikacije. Suštinska razlika ovog još uvek nastajućeg novog poretka u međunarodnim odnosima je činjenica da su njegove ranije istorijske preteče, imperijalni projekti, imali metafizičku, religioznu, odnosnu sakralnu dimenziju kao osovinu oko koje je izrastalo političko ustrojstvo, to jest tako koncipirani poredak. U modernom slučaju, metafizička vertikala je naizgled ustupila mesto samodovoljnom antropocentrizmu i interesnom udruživanju, koje je prvo izgradilo klasične suverenitete teritorijalnih političkih zajednica, to jest nacionalnih država, a sada ih razgrađuje pod neumitnim uticajima difuzije i koncentracije moći na višem supranacionalnom nivou. Klasična moć, oduvek prisutna, sada je dobila nove vidove. Ona se veštije maskira i uz pomoć novih tehnologija, sa kojima maršira ruku pod ruku, ostvaruje uticaj na pojedince i uveliko dotrajale političke sisteme prošlih epoha silinom i dubinom bez presedana u dosadašnjoj istoriji. Moglo bi se reći da je kombinacija tehnoloških inovacija i antropocentrističkog interesnog udruživanja (integrisanja) po prvi put u istoriji dovela jedan poredak, jedan koncept sveta, na prag da zaista postane globalan i po obimu i po dubini. Silina propagiranja kako ovaj „najbolji od svih” poredaka nema alternativu i stvarno nepostojanje ozbiljnih alternativnih globalnih koncepcija i vizija predstavlja bitnu novinu u istorijskoj evoluciji univerzalnih ideja i njihovih ostvarenja.

NADOMAK NOVE RAVNOTEŽE

• Središte glavne svetske geopolitičke igre izmešteno je u Srednju Aziju, pre svega u Kaspijski basen (kojim ste se bavili i u svom magistarskom istraživanju). Šta će to doneti svetu na kraći, srednji i duži rok?
    Moje je duboko uverenje da je Kaspijsko područje, u kojem se zbilja odvija veoma bitna geopolitička igra (takozvana „Nova velika igra”), značajno za budućnost sveta u XXI veku, ali ne i presudno, barem ne gledano samostalno, već u kontekstu razvoj a događaja u drugim, ipak važnijim svetskim regionima, kao što su Evropa i Daleki Istok. Ključne dimenzije svetske geopolitike odvijaju se na međuregionalnoj relaciji između SAD, EU, Rusije, Bliskog i Dalekog Istoka i Srednje Azije. Procene razvoja „Nove velike igre” između ključnih političkih subjekata na području evroazijskog kontinenta pre ukazuju (i pored moguće radikalizacije prilika na ograničenim prostorima jedne ili nekolicine država) na novu ravnotežu snaga i podelu interesnih sfera u narednom srednjoročnom i dugoročnom periodu. Širi geopolitički sukob nije nemoguć u znatno dužem periodu, ali je za sada njegovo izbijanje daleko od izvesnog. Nepoznanicu predstavlja kako će se te interesne sfere u nekom poluformiranom multipolarizmu ustaliti, kao i koji će prostori trajnije potpasti pod čiju interesnu sferu.

• Smatrate, dakle, da se na ekonomskoj, političkoj, vojnoj, tehnološkoj mapi modernog sveta ne vidi neka realna alternativa unipolarnom globalizmu („američkom postnacionalnom globalnom sistemu”)?
    Za sada se takve alternative tek naziru jer su u povoju, i to više u real-političkoj i energetskoj sferi nego u idejnoj i tehnološkoj. Unipolarni globalizam svakako neće moći da zaživi u punom obliku, onako kako bi njegovi optimističkiji zagovornici priželjkivali, ali smo još uvek poprilično daleko i od multipolarnog sveta koji prizivaju oni što su loše prošli ili su nezadovoljni svojim položajem u ovakvom „postnacionalnom globalnom sistemu”. Ipak, stvari se neminovno kreću u pravcu reakcije na unipolarni globalizam. Zakonomernostima real-politike, koja objašnjava zbližavanje više subjekata radi međusobnog udruživanja moći i formiranja balansa snaga, to će na izvestan način i u određenoj meri dovesti do istog. Ovde bi bitnu ulogu mogle da igraju i međunarodne organizacije nasleđene iz prethodnog, klasično-državnog perioda, naročito UN i njihova struktura podešena spram hladnoratovske distribucije moći. Ta struktura predstavlja postojeći okvir kojim je do izvesne mere moguće bar obuzdati unipolarni globalizam, sve dok se novi balans snaga ne institucionalizuje i na prostoru međunarodnog prava i dok, posledično, ne dovede do formiranja novih oblika međunarodnih organizacija.

ELITA – ILI SLUĐENA ILI OTUĐENA

Srbija je svoju državnu politiku u proteklih četvrt veka vodila bez pravog razumevanja ključnih fenomena današnjeg sveta?
    Pravo je pitanje da li je takva državna politika uopšte i postojala, ili se svodila, u najboljem slučaju, na niz iznuđenih poteza, improvizacija i reagovanja na mah. Ne samo da naša državna politika nije razumevala ključne fenomene savremenog sveta, nego nije bila svesna ni sebe, sopstvenog identiteta i položaja u tom tako složenom svetu. Odatle potiču skoro sve nedaće.

Da je to bilo drukčije, da li bi se bar neke stvari rasplele povoljnije po srpski državni i nacionalnih interes?
    O tome se zaista može samo spekulisati. Da je bar postojalo elementarno poznavanje sebe i svetskih procesa, posledice bi verovatno bile slične, mada nešto manje drastične i sa njima bi smo se, jasno „utvrđeni” u to ko smo, šta predstavljamo i zašto smo tu, znatno lakše nosili. Ovako, većini naše političke klase ali i običnih građana još uvek nije jasno šta nam se zapravo od 1990. godine naovamo desilo a pogotovo ne zašto, šta smo i ko smo mi i kao pojedinci i kao narod i ka čemu to, uprkos svemu, treba da težimo. O tome nam svedoče ovdašnje duboke podele i potpuno različita doživljavanja i tumačenja istih događaja.

Da li se u sadašnjoj srpskoj političkoj klasi, među njenim relevantnim predstavnicima, nešto u tome promenilo nabolje (i kakvi se efekti mogu očekivati)?
    I pored najiskrenijih želja da nešto tako primetim, moram priznati da je situacija, blago rečeno, porazna. Ustvari, stanje među elitama je neuporedivo gore nego u preostalom delu „običnog” naroda. Građani mnogo bolje postavljaju stvarnu dijagnozu našeg političkog stanja, izražavaju realnije želje i na istinitiji način sagledavaju kompleksnost sveta, ali nemaju potrebne sposobnosti za delovanje, niti mogućnosti za uticanje na donosioce odluka, i što je jednako važno – usled opšteg razočaranja i apatičnosti nemaju viziju niti snage da „poguraju” realne političke opcije u pravcu ostvarenja svojih želja i viđenja. Politička elita, koja po svojoj prirodi služi društvu upravo za ove namene, potpuno je ili dezorijentisana ili otuđena, okrenuta ostvarenju ili sitnosopstveničkih ili pak krupnih interesa spoljnih faktora.

POP-KULTURA I POP-POLITIKA

U više svojih izvrsnih ogleda potcrtali ste tesnu povezanost postmoderne pop-politike i masovne kulture. U kojoj meri je masovna kultura danas (geo)politički instrument i kako ti mehanizmi zapravo funkcionišu?
    Fenomeni pop-politike koji izviru iz pravog mora produkata masovne kulture predstavljaju najbolji indikator sadašnjice, otkrivajući nam pri tome i putokaze sutrašnjice, jer, ne zaboravimo, dinamika života i istorija imaju svoje polazište u svetu ideja mnogo više nego u prirodnim nagonima. Iako ovi fenomeni koje spominjete pretežnije demonstriraju spontani izraz položaja postmodernog čoveka u globalizujućem svetu, i u isti mah nam predstavljaju dragoceni pokazatelj njegovog spoljašnjeg i unutrašnjeg stanja, to jest ukupnost njegovih dilema, emocija i stremljenja, u jednom manjem delu kulturne produkcije, bez bojazni od preterivanja, moglo bi se govoriti i o korišćenju masovne kulture u političke, pa i geopolitičke namene. U ovom bi se segmentu fenomeni pop-kulture mogli uvrstiti bilo u kategorije „meke moći”, odnosno uticaja na ljudsku volju putem njenog potčinjavanja plasiranim vrednosnim orijentacijama. To, ako se radi svesno i planski, ne predstavlja ništa drugo do kulturnu propagandu koju poznaju, u nešto manje sofisticiranom vidu, sve prethodne epohe i civilizacije.
    Mehanizmi svakog, pa i kulturno-političkog uticaja su uvek isti. Bitno je da je uvek to delovanje usmereno na subjektovu predstavu o samom sebi, na njegove motive, želje i vrednosti, dok se ciljana promena predstavlja kao nešto što tu predstavu ili položaj poboljšava, po mogućstvu slobodno i prirodno, kako u njegovim očima, tako i u očima drugih subjekata. Savršeno je svejedno kakve su prave posledice ovih uticaja ako je njima izloženi subjekt zadovoljen i sa njima saglasan.

U identitetskom inženjeringu koji se dugo već sprovodi u Srbiji (ili nad Srbijom), „bitka za omladinu” postala je prvorazredno pitanje. Prema Vašim istraživanjima, kakva se bitna pomeranja mogu uočiti u pogledu na svet srpske omladine, kao i u pristupu omladini od strane političkih stranaka, Crkve, države, ideoloških centara moći?
    Mlađe generacije u Srbiji, generalno gledano, ne potpadaju pod dominanti uticaj ni jedne od stranačkih grupacija niti ideoloških centara moći, ali su pod delimičnim uticajem svih njih. Oni svoje bitne životne stavove izgrađuju na osnovu konglomerata uslovljavanja kojima su izloženi i koje usvajaju neselektivno, često nesvesni njihove međusobne isključivosti ili prihvatajući nekritički pojedina opšta mesta na jedan površan, formalan način, što je sasvim razumljivo s obzirom na njihove godine te nepostojanje istinskih autoriteta i vrednosti sa kojim bi se u velikoj meri mogli identifikovati. To što je većina njih u punom smislu vrednosno-ideološki neopredeljena predstavlja u isti mah i prednost i manu u savremenom postmodernom dobu, u kojem klasična racionalno-vrednosna pripadanja ionako postaju sekundarna u odnosu na medijsko-senzualne uticaje. Pored toga, poznata je potreba adolescenata da nastupaju nasuprot nametnutim autoritetima i često idu kontra dominantne struje. U tome smislu, oni uglavnom i nisu naklonjeni savremenom ideološkom mejnstrimu oličenom u neoliberalnoj tranziciji i evroatlantskim integracijama. Sa druge strane, većina njih, što iz lakomislenosti, što iz neznanja, prihvata u izvesnom obimu skrivene, a naizgled apolitične nusproizvode ovih dominantnih ideoloških koncepata te njihove pojedine životne recepte. Čine to ne toliko sa uverenjem u njihovu istinitost, već iz ubeđenja da je ta „opšta žvaka” nužna da se dođe do svega onoga što mladima „srce ište” – udobnosti, provoda i neopterećenosti. Sadašnje mlade generacije su jednostavno nezainteresovane za „teške priče” kojima su od najmanjih nogu izloženi do prezasićenja. Oni su vrlo praktični i skeptični spram tih „velikih priča”, delom zato što proziru da se iza njih kriju goli interesi njihovih glasnogovornika, a delom zbog sopstvenog egoizma i konformizma koji se neguje u sredinama gde rastu i sazrevaju. Diskurs kojim ovdašnje državne strukture, političke stranke i crkvene organizacije nastupaju spram mladih je zastareo i neadekvatan. On je plod nerazumevanja i mladih i njihove dileme u svetu koji se brzo menja, te nije u stanju da im pruži iole trajnije egzistencijalno utemeljenje. Ako se neki od tih uticaja ostvare, oni su po pravilu površni, privremeni i sačinjavaju, sa ostalim uticajima koje mladi svakodnevno apsorbuju, jedan vrednosni „miks” koji se najčešće drži na emocijama protesta spram nepravednosti sveta i loših startnih pozicija mladih u njemu. Logično, posle nastupaju razočaranja i dalja lutanja mladih u potrazi za trajnim životnim orijentacijama, koja se, na žalost, sve češće sa njihovim odrastanjem završavaju u plićacima oportunizma „vrlog novog sveta”.

VAPAJ ZA ISTINSKOM ALTERNATIVOM

Kako se na tu populaciju u Srbiji odražavaju razne veštačke podele nacije, koje uglavnom dolaze iz sfere politike i političkog diskursa?
    Većinu njih to samo otuđuje od interesovanja za javni život i gura ih u sferu privatnosti, gde će navodno biti u stanju da izgrade i sačuvaju sopstveni integritet. Problem je što su oni, bez imalo sumnje, i u tom „nepolitičkom” svetu takođe izloženi vrednosnim uticajima, uvijenim ideološkim projekcijama i predrasudama. Olako se usvajaju viđenja svog naroda i okolnih naroda, za uzore se uzimaju ljudi i sredine o kojima se ne poseduje ni približno tačna predstava, ili se, uprkos izvesnom političkom otklonu, usvajaju medijski plasirane predrasude spram npr. podele na urbanu i ruralnu populaciju, ili, recimo, spram nacionalno- istorijske dimenzije koja se više doživljava kao nekakav bespotrebni teret nego bitna odlika ličnog identiteta. Posebno su opasne projekcije podela i suprotstavljanja – poput one koja konfrontira „dve Srbije” umesto da ih približava, potencirajući zabludu o nepomirljivosti i međusobnoj isključivosti navodno „građanskog” i navodno „nacionalnog”, tim više što su najgrlatiji, ekstremni pobornici ovih „borbenih tabora” lažni u svakom pogledu, i u odnosu na navodne vrednosti koje „zastupaju” i kao alternative spram svojih opozita.

    Tako, iako se mladi na kraće staze ne pridobijaju u većoj meri ni za takozvanu „građansku” ni za takozvanu „nacionalnu” političko-vrednosnu opciju, oni se posredno i postepeno, sa distance, kasnije sve više okreću ka jednoj od ponuđenih alternativa, valjda tražeći u njima pravu, objedinjavajuću i istinsku, ali takva se ne pojavljuje na horizontu niti bilo šta pokazuje da će se, mimo partijskih šanaca i uspenušanih nevladinih agitatora, vođenih sujetama i ogoljenim materijalnim interesima, išta ukazati na društvenoj pozornici koja vapije za stvarnim alternativama.

MASKA „DENACIFIKACIJE” I STVARNI PROCESI

Nakon svega što se na našim prostorima zbivalo krajem prošlog veka, i nakon programa „denacifikacije Srbije” u prvim godinama novog veka, kako ocenjujete kulturu i kulturnu scenu današnje Srbije?

    Srbija je bar što se tiče svoje kulturne produkcije zemlja srednje snage, daleko jača od kultura sa sličnim brojem stanovnika, ali ipak, što je sasvim razumljivo, dosta slabija od vodećih svetskih nacionalnih kultura. I pored toga, brojni talentovani pojedinci sa ovih prostora u stanju su da stanu rame uz rame sa najvećim svetskim stvaraocima, koji su, ne zaboravimo, u svojoj ličnoj izgradnji i kasnijem radu imali neuporedivo bolje uslove od naših kulturnih poslenika. Problem ovdašnje kulture nije samo taj što joj društvo ne pruža dovoljno dobre uslove, već i što u izvesnoj meri koči ovdašnje ipak ne male preostale potencijale, naročito one koji su autentični, odnosno izgrađeni na iskustvima i iskušenjima kojima su bili izloženi svi što su tokom proteklog perioda živeli na ovim prostorima. Situacija je u kulturi slična kao i u sportu. Polako se troše ranija velika imena i potencijali iz epoha kada smo živeli u većoj i bogatijoj državi, dok se novi potencijali ne izgrađuju ili se olako krčme.

    Što se tiče projekta „denacifikacije” ovdašnje kulture, on je, uprkos naporima njegovih fanatičnih zagovornika, definitivno propao, jer je, kao ogoljeni izraz ideološkog silovanja kulturne stvarnosti, bio potpuno neadekvatan spram životnih činjenica i potreba ljudi. Ipak, iako je ovo takozvano „denacifikatorsko” disciplinovanje kulture u fazi odumiranja, i za sada opstaje još samo u uskim ideološko-sektaškim krugovima u većim urbanim centrima, pravi cilj, a to je globalizacija ovdašnje kulture, odvija se punim zamahom, doduše bez ideološkog alibija koji je trebalo da pruži navodna „denacifikacija”, već silom golog ekonomskog uslovljavanja.

ZLODUH KONFORMIZMA I PREPRIČAVANjA OPŠTIH MESTA

Da li je srpska politikologija u proteklih četvrt veka bila na visini iskušenja kroz koja su prolazili narod i država?
    Svakome ko je makar i površno upoznat sa učincima domaće politikologije i uopšte produkcije iz najšire oblasti društvenih nauka jasno je da je stanje u njoj loše, čak nezavisno od istorijskih iskušenja. Fenomeni postmodernog doba o kojima smo govorili potpuno su netaknuti od strane ovdašnjih istraživača, kao i vrlo bitne identitetske, istorijske i razvojne teme, da i ne govorimo o nekim strateškim projekcijama i procenama. Izgleda da su ovdašnji istraživači naše društvene stvarnosti takođe podlegli duhu konformizma i prepričavanja opštih mesta političko-korektnih paradigmi. Sve se to dešava pretežno zbog dobijanja stipendija, grantova i učestvovanja u besplodnim a materijalno probitačnim projektima naručenim od strane pojedinih imućnijih predstavnika nevladinog sektora, koji se tako posredno pokazuju kao nesvesni uništitelji stvaralačko-kritičkog duha ovdašnje nauke. Svakako, postoje i pojedinci od integriteta te grupice entuzijasta, koji na neznani način opstaju u našim uglednim časopisima i naučnim ustanovama, egzistirajući mimo svih tržišnih zakona, dovijajući se da nastave svoju naučnu delatnost koju često doživljavaju kao svojevrsnu misiju za koju pravu nagradu i naknadu neće dobiti u ovome svetu i životu. Utoliko više postojanje ovakvih naučno-istaživačkih grupa i pojedinaca zaslužuje istinsko poštovanje.

„NACIJA”, broj 15-17, maj-jul 2007.

 

 

 
 
Copyright by NSPM