Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi
Debate:
Kosovo i Metohija
Srbija i Crna Gora
Srbija i NATO
Srbija među ustavima
Crkva i politika
Kuda ide Srbija?
Svet nakon 11. septembra
Istina i pomirenje na ex-YU prostoru
   
  Komentari:
Politički život
Kolumne Đ. Vukadinovića i S. Antonića
Kulturna politika
Ekonomska politika
Polemike
BiH - deset godina posle Dejtona
Savremeni svet
   
  Pregledi:
Prenosimo
Prikazi
Hronika
Ankete
   
 

KOMENTARI

Politički život - prenosimo Evropu

   

 

Rade Stanić:

Intervju sa Slobodanom Antonićem

Da je država jača niko se ne bi dičio izdajom

Poznato vam je da vas i Đorđa Vukadinovića deo javnosti doživljava ne samo kao glasnogovornike, već i kao ideologe DSS, čak ideologe „treće Srbije“.

Za taj deo javnosti bio bih «objektivni analitičar» jedino ako bih za Koštunicu rekao da je «autistični fašista», a za radikale da su «nacističke svinje». Ja ne mogu tako nešto da kažem. Ne samo zato što je to nepristojno, već pre svega zato što to nije istina. Taj deo javnosti je tako stranački ostrašćen, da im se svaka objektivna i trezvena analiza čini kao neprijateljska. Upravo kao što se svakom zagriženom navijaču sve sudije koje se trude da objektivno sude čine kao navijači protivničkog tima, ili njegovi plaćenici.

I šta bi trebalo da bude „treća Srbija“?

Ne, nije reč o «trećoj Srbiji», već o «celovitoj Srbiji», Srbiji bez političkog aparthejda. A naši «evro-reformski» mediji i NVO, uz pomoć stranih zaštitnika, uspostavili su u Srbiji upravo sistem političkog aparthejda. SRS, SPS pa i DSS su za sve njih niža bića, odvratna i prljava. O njima se u tim medijima govori na isti način na koji rasisti pričaju o Ciganima – sa gađenjem, sa željom da ih nema, sa potajnom željom da ih se uništi. Sa takvim pristupom ne da nema objektivnog novinarstva, objektivne javnosti. Sa takvim pristupom nema ni demokratije.

Da li su stavovi DSS bliski vašim političkim stavovima ili ste vi bliski stavovima DSS?

To nije relevantno. Naravno da svako od analitičara ima političke stavove. Konačno, svako od nas glasa, što znači da glasamo za neku stranku. Ali, važno je samo da to ne smeta analizi. Recimo, DSS se zalagao za uspeh referenduma o novom ustavu. I ja sam bio za to. Ali, to me nije zaslepilo pa da nisam bio u stanju da objektivno analiziram stvari i da ne vidim da će referendum biti na ivici da uspe. Dok je CESID naokolo paradirao sa prognozom odaziva od 4 miliona, ja sam javno nudio opkladu da će referendum jedva uspeti. Tako je i bilo. Dakle, analitičar može da ima političke stavove. Ali politički stavovi ne smeju da imaju analitičara.

Kakav je vaš odnos sa Vojislavom Koštunicom i da li vam je poznato u kojoj meri utičete ili možete da utičete na DSS?

Lično poznajem Koštunicu, kao što lično poznajem i sve ostale značajnije političare u Srbiji - osim Čedomira Jovanovića. Zapravo, i njega sam svojevremeno upoznao. Zvao me je da budem u političkom savetu njegovog Studentskog političkog kluba. To je bilo još 1997, ali ga otada više nisam sreo. A što se Koštunice tiče, on je zbilja veliki političar. Sa deset odsto glasova on ima preko pedeset posto vlasti u Srbiji. To je objektivni pokazatelj njegove veštine. Jednostavno, on je čovek snažne ideje i beskrajne strpljivosti. Zato je ovo njegova decenija. A moj uticaj? Ne verujem da na Koštunicu mogu uticati novinski napisi ili izjave analitičara. Inače bi se on već odavno morao upisati u DS ili LDP.

Kako ste počeli i zašto ste odlučili da pišete kolumne za Politiku, tim pre što u opozicionim krugovima ona važi za provladin dnevnik?

Iskreno da vam kažem, za «Politiku» sam počeo redovnije da pišem jer su me nervirali komentari Ivana Torova. Ne zato što se sa njima nisam slagao, već zato što su bili tako loše napisani, tako dosadni i mediokritetski. Ne slažem se ni sa komentarima Teofila Pančića. Ali, taj čovek lepo piše, ima ideju, stil, dobro argumentiše. I baš me briga što me često napada. Čim kupim «Vreme», uvek njega prvo pročitam. A Torov je katastrofa, i čim su mi iz Politike ponudili da redovnije za njih pišem pomislio sam – «E sada ću da pokažem kako to treba raditi». Najpre sam pisao svakih dve nedelje, a sada sam prešao na nedeljnu kolumnu. Čast mi je da pišem za Politiku.

Kolumna o Kosovu pod nazivom „Jednoga dana“, o odnosu NVO prema mogućem otcepljenju Kosova, doživljena je u tim krugovima kao (do kraja neizgovorena) pretnja. „Najvažnije je da ih sve zapamtiš. I one koji su se po tebi ređali i one koji su navijali i dobacivali. Jer, jednoga dana...“ Dakle, šta se zbiva „jednoga dana“?

Ma to je samo stilska figura. Premda... Bilo bi lepo kad bi jednoga dana Srbija dobila jake institucije, institucije koje se ne plaše. Pa da ustavni sud sme da zabrani stranku koja hoće da sruši ustav. Pa da finansijska policija sme da uđe u NVO sektor. Pa da policija sme da uhapsi političara kada iznese punu torbu para iz strane ambasade. Pa da novinarsko udruženje sme da izbaci novinara koji ostalim članovima javno preti vešanjem, streljanjem ili «sitnim seckanjem». E, onda bi verovatno bilo manje bestidnosti. I ne bi se smelo baš otvoreno drati: «Izdajnik sam, tim se dičim!».

Koliko je danas prisutan verbalni i simbolički rat u političkom životu i koliko je Srbija blizu nacionalnog konsenzusa - oko demokratije, načina održanja nacije i države?

Da, mi smo u sred verbalnog građanskog rata. A od njega pa do pravog nije daleko. Zato nam je toliko potrebna normalizacija, upristojenje, smirenje strasti. A svega toga nema sa političkim aparthejdom. Najstrašnije je to da neki samo čekaju «pravi trenutak», pa da se bace na istrebljenje političkih «Cigana». To je ono najgadnije i najopasnije.

Šta se u poslednje tri godine dogodilo sa « misionarskom inteligencijom » u Srbiji? Da li i dalje ostajete pri stavu da je okupljena oko NVO, Danasa, Republike, B92?

Da, misionarska inteligencija... Sve dok nisam objavio taj tekst u «Vremenu», februra 2003, i ja sam bio belac. A posle toga sam brzo počeo da shvatam šta u Srbiji znači biti politički crnac. Naši misionari zaista su surovi, tu milosti nema... Što se tiče toga gde su oni sada, evo njihovog političkog krila u skupštini, i evo ih kako pokušavaju da ovladaju Demokratskom strankom. Pošto ta stranka i nema neku ideologiju, to ne bi trebalo da im bude veći problem. Zapravo, meni se čini da je jedina brana tome Boris Tadić. Kod njega zaista ima nečeg što je elementarno pošteno i elementarno nacionalno. Zbog toga on ne dozvoljava da stranka krene tamo gde je oni guraju. Ali, ne znam koliko će u tome izdržati.

Kako komentarišete ulazak LDP u parlament? Da li glasanje građana za LDP demantuje ili potvrđuje vašu tezu o otporu zajednice prema misionarskoj inteligenciji?

Ulazak LDP u parlament samo pokazuje snagu novca i medija. To vam je tipični «fenomen Karić». Ipak, uspeh LDP-a nije samo to. Ima tu i izvesne jake ideje, ima tu strasti. A bez strasti se ništa veliko u istoriji ne pravi. Uostzalom, ni Karić ne bi uspeo da nije imao jednu ličnu, sirovu privlačnost. Ta ideja Jovanovića i ostalih privlačna je za neke naše društvene krugove – za inteligenciju, za mlade, za sve nezadovoljne. Ona nudi jednostavna objašnjenja i jednostavna rešenja. Ali, ne bi privukla toliko birača da nije bila tako široko propagirana i nametana.

Pišući o DS i DSS pre dve godine, naveli ste toliki broj razlika između te dve stranke da njihova koalicija izgleda nemoguće. Uzimajući u obzir te razlike, na kojoj tački bi dve stranke mogle da se nađu i šta toj mogućoj koaliciji daje nadu da će poživeti?

One bi se mogle naći upravo na ideji normalizacije i stabilizacije Srbije. To je srednji put, za Srbiju možda najsigurniji, a za političare najteži. On podrazumeva beskrajne kompromise. Ni jedno rešenje tu nije čisto, pobedničko. U svemu se mora odstupiti od neke osnovne ideje – evropske, nacionalne, ekonomske, svejedno. To nije ni malo lako. Zato ta vlada teško nastaje.

Da li imate odgovor na pitanje zašto je DSS, ako ne lično Vojislavu Koštunici, toliko bitno premijersko mesto? Tim pre ako se zna da bi zauzvrat mogao da dobije ona ministarstva preko kojih bi mogao da nastavi ono što je započela sadašnja vlada?

Mislim da Koštunica želi to mesto zbog toga što hoće da sačuva nešto od identiteta DSS-a. Kaže se da bi DSS nestao u zagrljaju SRS, ako bi napravio sa njima vladu. Ali, to isto važi i za vladu DSS i DS. Svi uspesi te vlade u hodu ka Evropi biće pripisani DS, a svi ekonomski uspesi G17. Za DSS neće ostati ništa. Koštunica kao premijer ipak bi mogao svojoj stranci da pripiše nešto od eventualnih zasluga te vlade. Recimo, dalje institucionalno ili državno sređivanje, poneki diplomatski uspeh, borbu protiv korupcije... I drugo, on zaista ne može da bude ministar u Đelićevoj vladi. Neko ko je bio predsednik i premijer ne može više da bude ministar. A da bude izvan vlade nije dobro. Nije Đinđić uzalud želeo sve predsednike stranaka u vladi. Lakše je srušiti vladu u kojoj su ministri tvoji članovi, nego onu u kojoj si i ti. Zato sad izgleda da sve ide ka tome da će Koštunica opet biti premijer.

Ako tvrdite da se SRS ne može oduzeti „demokratska licenca“, gde su razlike između nje i stranaka tzv. demokratskog bloka (ili reformskog, svejedno)?

Nema razlike između naših stranaka po demokratskom karakteru. Sve su one demokratske, dokle god igraju po demokratskim pravilima. A one ih jednako krše, odnosno ne krše. Što je radikalsko psovanje i polivanje prededavajućeg gore od glasanja iz Bodruma ili oduzimanja mandata celoj jednoj stranci? Razlike su više programske i, da kažem, glasačke. Radikali su tipična populistička stranka – bez ozbiljnije inteligencije, i sa zanemarljivom podrškom medijske elite. Zbog toga su još daleko od vlasti. Ali, ako bi dobili inteligenciju i elitu, oni više ne bi bili populistička stranka. A oni se izgleda boje da to prestanu da budu. Problem je što nema demokratije u Srbiji bez njihove integracije u sistem. A toga za sada nema. I zbog onoga što nazivam «političkim aparthejdom», i zbog populističke psihologije samog radikalskog vođstva.

Slobodan Antonić (48) je doktor sociologije i profesor na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Objavio je knjige: Srbija između populizma i demokratije (1993), Istorijska sociologija (1995), Zarobljena zemlja (2002), Nacija u strujama prošlosti (2003), Gutanje žaba (2005) i Elita, građanstvo, slaba država (2006). Oženjen je Aleksandrom, koja je takođe sociolog. Otac je Lukijana (8) i Adrijana (4).

 

 

 
 
Copyright by NSPM