Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi
Debate:
Kosovo i Metohija
Srbija i Crna Gora
Srbija i NATO
Srbija među ustavima
Crkva i politika
Kuda ide Srbija?
Svet nakon 11. septembra
Istina i pomirenje na ex-YU prostoru
   
  Komentari:
Politički život
Kolumne Đ. Vukadinovića i S. Antonića
Kulturna politika
Ekonomska politika
Polemike
BiH - deset godina posle Dejtona
Savremeni svet
   
  Pregledi:
Prenosimo
Prikazi
Hronika
Ankete
   
 

KOMENTARI

Sudbina dejtonske BiH i Republika Srpska

 

 

Slobodan Durmanović

Rasplet krize - početak ustavnih promena u BiH

Politička kriza u BiH, izazvana poslednjim odlukama visokog predstavnika Miroslava Lajčaka, okončana je dan uoči roka koji je Lajčak ultimativno postavio za usvajanje nametnutih izmena i dopuna poslovnika o radu Predstavničkog doma i Doma naroda Parlamentarne skupštine BiH. Tri dana kasnije, 4. decembra, BiH je parafirala Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju sa EU(SAA), nakon što su vođe šest vladajućih partija u BiH obećali evropskom komesaru za proširenje Oliju Renu da će sprovesti u delo Mostarsku deklaraciju, kojom se predviđa uspostavljanje jedinstvene policijske strukture u BiH. No, to nije jedini izazov s kojim će se sresti politički predstavnici Srba, Bošnjaka i Hrvata u narednom periodu: ustavne promene predstavljaće, zapravo, ključno pitanje koje će odrediti budućnost BiH. Kakva će mera kompromisa u raspetljavanju tog čvora biti prihvatljiva za Brisel, posebno je pitanje. Ta mera prihvatljivosti biće, verovatno, ključna za opstanak ili nestanak BiH.

Rasplet političke krize

Ako je suditi po parafiranju SAA, izgleda da su u Briselu, ipak, shvatili da se BiH ne mogu postavljati politički uslovi kakvi nisu važili ni za jednu drugu zemlju koja pretenduje na članstvo u EU, odnosno da ta vrsta uslovljavanja predstavlja najkraći put do izbijanja krize u BiH. No, do ovog «otkrovenja» došlo se pošto su svi akteri krize odstupili sa svojih pozicija. Dogovorom političkih Srba, Bošnjaka i Hrvata o izmenama i dopunama poslovnika o radu oba doma Parlamenta BiH najveći deo Lajčakovih «sugestija» o skraćivanju procedura u odlučivanju je prihvaćen, ali jedan od ključnih segmenata Lajčakove «instrukcije» je odbačen. Reč je o Lajčakovom «pravnom tumačenju» da se «jedna trećina glasova delegata/članova s teritorije svakog entiteta” - čija je potvrda potrebna za donošenje svakog zakona u Parlamentu BiH - “tumači na način da se isti odnosi samo na one članove/delegate koji su prisutni i glasaju”. Ovo Lajčakovo neustavno tumačenje izbegnuto je tako što je u izmenama i dopunama , praktično, prepisan član 4. 3d Ustava BiH u kojem se detaljno objašnjava procedura donošenja odluka u oba doma.

«Sve odluke u oba doma donosiće se većinom prisutnih članova koji glasaju. Poslanici i delegati će uložiti napore da se postaraju da većina sadrži najmanje jednu trećinu glasova poslanika, odnosno delegata sa teritorije svakog entiteta (RS i Federacija BiH). Ukoliko većina ne sadrži jednu trećinu glasova poslanika ili delegata sa teritorije svakog entiteta, predsednik i zamenici predsednika će se sastati u komisiji i pokušaće da obezbede saglasnost u roku od tri dana od glasanja. Ukoliko ti napori ne uspeju, odluka će se donositi većinom prisutnih članova koji glasaju, s tim što glasovi protiv ne smeju da sadrže dve trećine ili više od dve trećine poslanika ili delegata izabranih u jednom od entiteta” - tako glasi član 4. 3d Ustava BiH, po kojem su se i do sada donosile ključne odluke u oba doma Parlamentarne skupštine BiH.

Drugim rečima, Lajčak je - kad već nije hteo da da za pravo Srbima da pogrešno tumači pomenuti član Ustava BiH - odustao od svog «ustavnog tumačenja». To, dakako, ne znači da bošnjački političari ubuduće neće pokušati da sami tumače ovu ustavnu odredbu na isti način na koji je to Lajčak pokušao, pa da, nekim povodom, jednog dana cela stvar dospe i do Ustavnog suda BiH. A tamo se odluke retko kad donose u korist RS. Zato ima istine u ocenama da je politička kriza, koju je izazvao Lajčak, sada samo zaleđena i da će je bošnjački političari, kad osete kakvu zgodnu priliku, odlediti i stvoriti i pravu ustavnu krizu ukoliko im to zatreba.

S druge strane, Lajčak je ostao pri svojoj odluci o izmenama i dopunama Zakona o Savetu ministara BiH, korigujući se malo, istina, u delu oko kvoruma za sazivanje sednice i konsenzusa za donošenje odluka, ali ne vraćajući «cenzus» za etnički veto sa jednog na dva ministra. Srbi su, izgleda, «razumeli» da u zamenu za Lajčakove «korekcije» oni treba da odustanu od zahteva da se vrati pređašnje zakonsko rešenje i - tako je postignut «kompromis» sa Bošnjacima koji, zapravo, zastupaju samo ona rešenja kojih se i Lajčak drži.

Drugi par rukava u ovom «kompromisu» tiče se procesa restrukturisanja policijskih snaga iliti «reforme» policije. No, tu se nije mnogo šta novo dogodilo. Političke vođe Srba, Bošnjaka i Hrvata su 22. novembra potpisali Akcioni plan sprovođenja Mostarske deklaracije, koji je desetak dana kasnije potvrđen u Savetu ministara BiH. Tim planom je, zapravo, predviđeno da u narednih pola godine budu doneseni zakoni na nivou BiH kojima će biti formirano nekoliko novih institucija BiH: Direkcija za koordinaciju policije, Institut za forenzička ispitivanja i veštačenja, Ustanova za školovanje i stručno usavršavanje kadrova, Agencija za policijsku podršku, te još nekoliko policijskih odbora. «Lokalni nivo, kao deo jedinstvene policijske strukture BiH, biće regulisan nakon ustavne reforme u skladu sa tri principa EU i Mostarskom deklaracijom. Zakoni o policijskoj službi i policijskim službenicima usvojiće se najkasnije godinu dana nakon usvajanja novog ustava BiH», piše u tekstu ovog plana.

Iz ovoga se jasno može videti da su vodeći srpski političari, Milorad Dodik i Mladen Ivanić, «kupili» sadašnju poziciju policije RS do novih ustavnih promena, a da će nakon toga policija RS preći pod kontrolu institucija BiH(ministarstva bezbednosti BiH i Parlamentarne skupštine BiH), sem ukoliko u Briselu ne pokažu razumevanje za stav Bošnjaka da policiju RS treba sasvim ukinuti. Gotovo identično rešenje bilo je predviđeno i policijskim protokolom koji su dva meseca ranije postigli Milorad Dodik i Haris Silajdžić, ali to onda nije bilo dovoljno ni Lajčaku, ni Havijeru Solani i Oliju Renu za parafiranje SAA.

To nam, istovremeno, govori da su u Briselu, za sada, odustali od pritisaka ka ubrzanoj centralizaciji BiH, zamenjujući ih pritiscima u pravcu puzajuće centralizacije institucija u Sarajevu što se, najčešće, objašnjava potrebom stvaranja «jedne adrese» sa kojom Brisel komunicira u odnosu sa drugim zemljama. Tome je, verovatno, doprinelo neočekivano snažno protivljenje Srba Lajčakovim merama i, s druge strane, bojazan da brza centralizacija u BiH, u paru sa po Srbe nepovoljnim rešenjem za budući status Kosmeta, ne izazove političku krizu u BiH koja bi mogla da se otme svakoj kontroli.

Moglo bi se, dakle, reći da je u ovom trenutku došlo do političkog otreženjenja na nekoliko strana. U Briselu su, sem ako se opet ne predomisle, zauzeli stav da Srbe u BiH nije celishodno, a nije ni mudro preventivno kažnjavati zbog «kosovskog rešenja», pogotovo kad se oni, u isto vreme, protiv takvih kazni žestoko bune i pritom pružaju dokaze da za tom vrstom preventive nema nikakvog razloga. Srbi u Banjaluci su, sem ako se ne predomisle, konačno shvatili da kakvom-takvom političkom pobunom mogu postići bar malo više nego ukoliko ćutke podnose udarce sa svih strana. A politički Bošnjaci su mogli da zapaze da će u Briselu sve teže moći da pronađu advokate koji će zdušno braniti njihove stavove, a da u Sarajevu od tih stavova ne odstupe ni milimetar.

Ulazak u ustavne promene: šta stoji na kraju puta ?

No, ostaje da vidimo hoće li ovo političko otrežnjenje držati glavne aktere i kada se krene u najavljene pregovore o promenama Ustava BiH. Iz Brisela poručuju da «BiH ne može u EU sa dejtonskim Ustavom», pa su domaći vlastodržci među Srbima, Bošnjacima i Hrvatima rešili da krenu u pregovore o ustavnim promenama. Koliko god se, međutim, po ovom pitanju smanjuju razlike između Srba i Hrvata, utoliko je veći jaz između njih i Bošnjaka, s druge strane. Srpsko-hrvatski «sporazum» zasnovan je jedino na načelu da BiH treba urediti kao federalnu državu, a pritom je to načelo dijametralno suprotno svebošnjačkom shvatanju da BiH treba urediti kao centralizovanu državu sa regijama, pri čemu je etnički kriterijum za njihovo utemeljenje sasvim marginalizovan. Hrvati su se sada, pak, odredili za etnički kriterijum kao vodeći pri formiranju federalnih jedinica, dok Srbi za svoja nastojanja da očuvaju RS imaju, praktično, jedini najsigurniju zaštitu u «dejtonskom» Ustavu BiH.

No, teško da će Srbi u tome moći da računaju na savez sa Hrvatima, tim pre što su Hrvati ubeđeni da ih je Dejtonski sporazum «utamničio» u Federaciju BiH. Hrvate, prosto, zanima jedino da teritorijalno zaokruže federalnu jednicu u kojoj će biti većina, a ukoliko za ostvarenje tog cilja putem proste deobe Federacije BiH sa Bošnjacima ne budu imali snažnu podršku iz Brisela i Vašingtona - neće prezati od saveza sa bilo kim u nameri da se izvrši «amputacija» dela teritorije RS u korist Bošnjaka zarad ostvarenja sopstvenog cilja.

Dakle, na kraju te igre biće - kao i mnogo puta pre - teritorijalni procenti: politički Bošnjaci se neće zadovoljiti da njihovi sunarodnici budu većina samo na nekih 22-25 odsto teritorije BiH, pa je zato moguće očekivati njihov zahtev za «teritorijalnim proširenjem» u zamenu za nevoljno prihvatanje federalizacije BiH. To, dakako, neće moći postići nauštrb Hrvata u zapadnoj Hercegovini i u nekoliko enklava u srednjoj Bosni i Posavini, već će «ustupke» zatražiti - u Republici Srpskoj. Već sada je, zapravo, izvesno da ih Hrvati delimično podržavaju u tome, predlažući da jednu federalnu jedinicu čini Sarajevo uređeno kao distrikt u predratnim administrativnim granicama. To, drugim rečima, znači da bi za takav «poduhvat» bilo potrebno da nekoliko opština koje sada čine teritoriju grada Istočno Sarajevo u RS bude priključeno «Sarajevo distriktu», u kojem bi, kad se sve sabere, Bošnjaci činili ubedljivu većinu.

Čvršći savez Srba i Hrvata verovatno je moguć na planu podele nadležnosti između zajedničke države i federalnih jedinica. Već sada je jasno da su Hrvati na tom planu daleko bliži Srbima, nego Bošnjacima. Predlozi vodećih hrvatskih partija u BiH, HDZ BiH i HDZ 1990, predviđaju takvu podelu vlasti da zajedničke/savezne institucije imaju ovlašćenja koja im već pripadaju(spoljna politika,odbrana, bezbednosna politika, spoljna trgovina, monetarna politika...), a da federalne jedinice imaju svoje parlamente, vlade, sudstvo, policiju, ovlašćenja u obrazovanju, zdravstvu itd.

Sva je prilika da će ozbiljniji pritisci iz Brisela, kada se zahuktaju pregovori o ustavnim promenama, biti i usmereni u pravcu preraspodele nadležnosti, a da se u teritorijalno (pre)ustrojavanje u prvi mah neće zadirati - jer to na Balkanu uvek budi loše slutnje - sem ukoliko se ne iznađe neko solomonsko rešenje da se, recimo, o tome priča pod maskom reforme javne uprave koja je već u toku.

No, i kada počnu pregovori o formiranju novih «centralnih institucija», s deklarativnim ciljem da one budu «partnerske» institucijama u Briselu, ući će se u oštru polemiku u kojoj će se morati precizno dati odgovori na pitanja: do koje mere te institucije treba da budu centralizovane, a gde je moguće formirati institucije koje će, praktično, biti samo mesta na kojima će se koordinirati politike koje se vode u federalnim jedinicama. Od odgovora na ta pitanja zavisiće da li će BiH postati centralizovana država u kojoj će, praktično, najbrojniji narod dominirati ili će ta zemlja biti ustrojena kao federalna/savezna država poput Švajcarske ili Belgije, koje najradije pominju i srpski i hrvatski zagovornici federalizma.

U ovom drugom slučaju BiH ima neke šanse da opstane kao država. U slučaju da se ta zemlja počne izgrađivati igornisanjem zahteva za stabilnom zaštitom kolektivnih prava Srba i Hrvata i, uopšte, ignorisanjem njihove političke autonomije - Bosnom i Hercegovinom će se polako širiti virus “kosovizacije”. Bolje rečeno, ukoliko u Briselu i Vašingtonu nameravaju da nastave sa drastičnim sužavanjem autonomije RS a Hrvatima ne dopuste teritorijalno zaokruženje u federalnu jednicu u kojoj će oni činiti većinu - Srbi i Hrvati će takvu evroatlantsku politiku shvatiti kao težnju da budu uslišeni zahtevi političkih Bošnjaka u pravcu svođenju mehanizama političkog odlučivanja u BiH na princip “jedan čovek – jedan glas”.

A onda će i Srbi i Hrvati još snažnije zaželeti da pobegnu od države po receptu bošnjačkih političkih i verskih prvaka, te da sa sobom ponesu i svoj komad zemlje. Pitanje je samo da li će, u tom slučaju, bosanskohercegovač- ka “kosovizacija” trajati jednu, dve ili više decenija. Izvesno je, pak, da će se BiH u takvom procesu sve više bližiti raspadu.

Tome bi, u dužem vremenskom periodu, moglo doprineti i davanje (bez)uslovne nezavisnosti Kosovu i Metohiji, ali ne na način na koji to, obično, zamišljaju “eksperti” za Balkan u Briselu i u Vašingtonu. Naime, Republika Srpska neće biti ni prva, niti u prvim redovima onih koji će poželeti da iskoriste “kosovski presedan”, ali bi se - ukoliko to nekome u Evropi uspe a Srbi u BiH se nađu pod snažnim pritiskom da se odreknu ključnih elemenata svoje autonomije - mogla jasno svrstati u red potencijalnih korisnika te “blagodeti”. To bi kao svoj imperativ mogla da postavi neka nova buduća srpska politička elita, ukoliko sadašnja generacija umerenih srpskih političara bude prosto išibana briselskim “štapom” ili, pak, toliko omamljena briselskom “šargarepom” da više ne bude u stanju da prepozna interese sopstvenog naroda.

 

 

 

 

 

 
 
Copyright by NSPM